Kolumna "So na ranu": Plenum u Mekinziju
Komentari
Dodajte Euronews kao željeni izvor na Google-u
Mekinzi se vratio u grad. Koji Mekinzi, pitate se? Podsetiću vas.
Sećate li se Lazara Krstića, "malog Laze", srpskog ministra finansija od 2013-2014. godine, koji na ovom mestu nije sastavio ni punu godinu, nego tek 11 meseci? Lazar Krstić Srbima je predstavljen kao vunderkind sa Jejla koji je dogurao do mesta eksperta i konsultanta u jednoj od najvećih svetskih konsultantskih kompanija. Ta kompanija se zove – Mekinzi.
Iako se i to već činilo kao veliko dostignuće 29-godišnjeg Lazara, to je bio tek prvi stepenik u njegovoj karijeri. Već drugi je bio mesto ministra finansija jedne države. Ta država se zove Srbija.
Navodno je, prema priči koja je kružila u diplomatskim krugovima, Vučić, koji je tada bio prvi potpredsednik Vlade Srbije, pitao neke od Srba iz Amerike da mu preporuče nekog Srbina koji je završio dobar fakultet u Americi, i neko mu je skrenuo pažnju na Lazara. Prema istoj priči, isti ti koji su preporučili Lazu, bili su jako iznenađeni kada su na televiziji videli da Vučić predstavlja Krstića kao novog ministra finansija, jer su mislili da je on u potrazi za nekakvim savetnikom, kad ono on tražio ministra.
Eto, pošto kupila, poto prodala, ali ako mene pitate ova priča mi zvuči kao ono kad bogataši pričaju kako su svoj biznis započeli u tatinoj garaži sa najboljim drugom.
Dobro.
A jeste li zaboravili Đelića? Božidara.
Ok, niste. A jeste li zaboravili odakle nam je došao "Boža Derikoža"? Ju, kakva slučajnost! Isto iz Mekinzija!
Đelić je bio ministar finansija u vladi Zorana Đinđića od 2001. do 2004, pa je onda bio potpredsednik Vlade od 2007. do 2011, kada je podneo ostavku jer EU Srbiji nije dala status kandidata.
I za njega ima prigodna pričica. Navodno ga je u zemlju pozvao Miroljub Labus koji je sa Mlađanom Dinkićem tada bio lider G17 Plus (a to je onaj skup ekonomskih stručnjaka koji je kasnije prerastao u stranku). Prema toj legendici, Labus je upoznao Đelića negde u Parizu, pa se setio kasnije da ga preporuči Đinđiću, a Đinđić je onda Labusovog poznanika iz Pariza postavio za ministra finansija. Đelić, inače partner u Mekinziju, i jedan od sedam članova njihovog Globalnog digitalnog saveta, Srbima je predstavljen kao skroman stručnjak, koji nema ni svoj stan u Beogradu, zbog čega je morao da spava na nekom neudobnom kauču u stanu svoje tetke.
Ovo, priznaćete, zvuči zabavnije i od priče o "malom Lazi".
E, a je l’ znate ko je Emir Zildžović?
Pa, dr Emir Zildžović je onaj čovek za kog se ne bih iznenadila da bude neki ministar, možda baš i finansija, u budućoj vladi. Inače je partner u jednoj od najvećih konsultantskih kuća na svetu. Kako se ono zvaše ta kuća? Ah, da, Mekinzi.
Za Zildžovića nisam čula još nikakvu prigodnu priču, kakve prate Đelića i Krstića, ali ne bi me iznenadilo da i to uskoro bude.
Dok taj Zildžović, treći dan po zatvaranju Alta banke, nije "izašao" na RTS i rekao da 45 milijardi dinara ili 370 miliona evra u kešu ne može da se iznese iz banke tek tako, osećala sam se kao najgluplja osoba na svetu zato što tri dana idem okolo i pitam poznanike: "Čekaj, bre, pa koliki je to kofer u koji staje 45 milijardi dinara?". Kada su isti ovakvi glupaci kao što sam ja, na mrežama počeli da računaju kolika je zapremina "kofera" u koji staje toliki novac, i izračunali da se radi o oko devet tona papira koji ne bi mogao da stane u sobu manju od "tri sa dva", dr Zildžović je vrlo pametno izašao i potvrdio – tačno je, nema tako velikog kofera, i nemoguće je da toliki novac iz banke iznese troje ljudi koliko ih je u krivičnoj prijavi.
Iako su na RTS-u, gde valjda od straha od ponovnog dolaska onog komesara Karovića sa Studentske liste ne smeju više ništa da pitaju "na svoju ruku", "mog" Zildžovića predstavili samo kao ekonomskog eksperta, meni je bilo dovoljno da čujem da Zildžović zna koliko novca može da stane u jedan kofer, pa da shvatim da se radi o vrsnom stručnjaku i da istražim otkud on kod nas. Odnosno kod studenata. Kad ono, ekspert sa Studentske liste koji je najavio "zaokret domaće ekonomske politike", ni manje ni više nego – partner u Mekinziju.
Za sada o njemu znamo samo ono što može da se nadje na internetu – ima 40 godina, rođeni Beograđanin, išao u Zemunsku gimnaziju, završio Ekonomski fakultet, tu i doktorirao, usavršavao se u Barseloni, radio u Narodnoj banci Srbije, u Svetskoj banci i sarađivao sa Evropskom bankom za obnovu i razvoj, a onda se skrasio u Mekinziju.
A o Mekinziju znamo da gde oni dođu slede otpuštanja i smanjenje troškova svake vrste, osim cene njihovih saveta. Jedino cena njihovih saveta nikada ne pada.
E, dr Zildžović je jedan od oko 2.500 partnera koliko ova kuća sa 34.000 zaposlenih ima u celom svetu. Mekinzi radi u 65 zemalja u svetu, a u najmanje 15 su pružali savetodavne usluge vojsci, policiji, ministarstvima odbrane i pravde. Među bivšim partnerima u Mekinziju su i Kiril Dmitrijev, direktor ruskog državnog investicionog fonda i Vilijam Hejg, bivši britanski ministar spoljnih poslova.
Saveti Mekinzija su veoma skupi, navodno je jedna telekomunikaciona kompanija za usluge ove kuće dobila račun od 120 miliona dolara za dve godine savetovanja. Shvatate, naravno, da ta vrsta saveta ne može da se plati od studentskog džeparca ili od dobrovoljnih priloga skupljenih na raskrsnici u Bloku 45.
Prihodi Mekinzija su toliki da stariji partneri u firmi zarađuju godišnje i do milion dolara bez bonusa, a imaju i sopstveni investicioni fond vredan više od 30 milijardi dolara. U prvoj godini rada za Mekinzi, zaposleni sa diplomom biznis škole mogu da zarade do 200.000 dolara, ali se od njih očekuje da rade bez radnog vremena i da često putuju. Pa i da spavaju na tetkinom kauču, ako treba.
Sve ove podatke, osim ovih malicioznih opaski, pronalaze se u knjizi koja je neka vrsta Mekinzijeve "biografije", a koju su napisali Volt Bogdanić i Majkl Forsajt i izdali 2022. godine pod nazivom "Kad Mekinzi dođe u grad" (When McKinsey Comes to Town).
Volt Bogdanić je dugogodišnji istraživački novinar Njujork tajmsa, trostruki dobitnik Pulicerove nagrade, poreklom Srbin iz grada Geri u Indijani, gde je bila velika srpska zajednica koja je uglavnom radila u čeličani US Steel. Bogdanićev otac je radio u US Steelu, a i sam Bogdanić je u mladosti kratko radio tamo. Otud i interesovanje za Mekinzi.
Mekinzi je, naime, kako navode autori ove knjige koja upravo i počinje poglavljem o US Steelu, bio konsultatnt u restrukturisanju čeličane u Geriju od 2014. godine.
U vreme procvata američke industrije čelika pre šezdeset godina, Geri, koji je dobio ime po osnivaču US Steela, imao je više od 170.000 stanovnika. Danas ih ima manje od 70.000 a glavni poslodavac je odavno upao u finansijske probleme.
Glavna preporuka Mekinzija za vlasnika US Steela bila je da smanji broj zaposlenih na održavanju i bezbednosti. Kao posledica toga, na radu je poginulo nekoliko radnika, a sindikati su organizovali proteste.
Istu preporuku od Mekinzija dobio je, kako se navodi u knjizi, i Diznilend. Ista preporuka dovela je do istih posledica, odnosno do pogibije posetilaca zabavnog parka. Bogdanović i Forsajt pišu da Mekinzi nikada nije pozvan na odgovornost zbog pogibija u US Steelu i Diznilendu, da ih niko nije ni tužio, i da ih nijedna državna institucija nije optužila za nesavestan rad. Konsultanti su samo radili ono za šta su bili plaćeni – davali su savete, nisu nikome naređivali šta da uradi. Što bi rekao naš narod – sam pao, sam se ubio.
U knjizi se navodi da je najšokantnije otkriće novinara bilo da je Mekinzi pomagao farmaceutskim kompanijama da prodaju više opijata u trenutku kada je zloupotreba tih lekova već ubila na hiljade Amerikanaca. Mekinzi se, kako piše u knjizi, nagodio za 600 miliona dolara kako bi se prekinule istrage nekoliko desetina tužilaca američkih saveznih država.
Od 2004. do 2019. farmaceutska kompanija Purdue Pharma platila je Mekinziju 83,7 miliona dolara za savete u vezi sa marketingom kojim se pojačavao apetit Amerikanaca za lekom oksikontin, analgetikom koji izaziva zavisnost.
A taj oksikontin,ili oksikodon, to vam je analgetik jači od morfijuma, lek od koga za manje od minut nestanu i najjači bolovi kao sto je onaj kada vam u isto vreme iz oba bubrega izlazi po jedan kamen. Ne pitajte me kako znam. Ja dosad nisam videla da ga prepisuju srpski lekari ni kada se pred njima raspadate od bolova jer izaziva zavisnost. U Americi vam ga daju u bolnici bez da vas pitaju da li to želite, možete da ga kupite samo uz recept, a ilegalno se prodaje čak i na komad, kao droga. E, Mekinzi je, kako navode Bogdanić i Forsajt, savetovao Purdue da nagrađuje lekare koji prepisuju oksikontin. Što više recepata, to više novca. U knjizi se navodi podatak da je jedna komercijalistkinja Purdua bila zaslužna za prodaju oksikontina vrednog dva miliona dolara 2012. godine. Za to je nagrađena odmorom na Arubi i bonusom od 36.000 dolara za prvi kvartal godine. Oko 750.000 ljudi stradalo je od zavisnosti od analgetika.
Mi sa Mekinzijem nismo imali ovakva dramatična iskustva. Mada nadimak Boža Derikoža, koji su Srbi nadenuli Đeliću, ne govori ništa optimistično ni o našim iskustvima sa Mekinzijevim kadrovima. Kakav to preokret u ekonomskoj politici koji nam najavljuje naš najnoviji partner u Mekinziju, dr Zildžović, možemo samo da pretpostavljamo. Poslednji preokret koji nam je savetovao Mekinzijev ministar Lazar Krstić nije se dopao čak ni onome koji ga je doveo da napravi preokret. Sada je vreme i da vas podsetim kako je Lazar Krstić otišao iz Srbije. Krstić je, možda se sećate, ostavku dao posle samo 11 meseci ministrovanja pošto je Vučiću predložio mere za sprovođenje ekonomskih reformi u državi. Krstićeve mere su podrazumevale četiri stvari – smanjenje penzija za najmanje 20 posto, smanjenje plata u javnom sektoru za 15 posto, otpuštanje najmanje 160.000 radnika u javnom sektoru u naredne dve godine i poskupljenje struje od minimalno 30 posto. Prepreka ovim reformama Mekinzijevog ministra bilo je, kako je sam Krstić rekao na odlasku, "mekano srce" premijera Vučića. Sada je plenum uklonio i tu "prepreku" reformama po Mekinzijevom receptu.
Ali, od Mekinzijevih ekonomskih saveta nama sada može biti dragocenije njihovo iskustvo sa plenumom. Mekinzi je, naime, baš zbog ovih otkrića Bogdanića i Forsajta, ali i zbog saradnje sa nekim autoritarnim vladama po svetu, pre nekoliko godina imao svojevrsnu pobunu, može se reći, većine mlađih konsultanata koji su imali ugovornu obavezu da čuvaju kompanijske tajne. Pobuna mlađih konsultanata je počela na internoj komunikacijskoj mreži koja je do tada služila samo za poslovnu komunikaciju, a ubrzo se pretvorila u ono što mi danas znamo kao viber grupe na kojoj je buktao pravi rat između mlađih i starijih saradnika firme. Kompanija je doživela svojevrstan reputacijski krah, moralni slom, ali ne i ekonomski, pa iako je pod pritiskom kompanijskog "plenuma" i javnosti prekinula sporne konsultantske poslove, nije propala. Problem je rešen tako što su stariji partneri odlučili da žrtvuju i smene prvog čoveka kompanije, što je stvar kakva se nije desila u prethodnih 45 godina postojanja ove kuće. Apsurdno, upravo je to bio čovek koji je pokrenuo reforme posle skandala sa opijatima i koji je uveo strožije etičke kodekse u firmu.
Ali to nije ono "najbolje".
Najbolje je što kao njegov naslednik na čelo firme, a kao rezultat plenumske pobune, dolazi čovek koji će se dve godine kasnije u istoriju Mekinzija upisati kao onaj koji je sproveo tajni projekat poznat pod šifrom - Magnolija. A Magnolija je bilo lepo kodno ime za operaciju najmasovnijeg otpuštanja zaposlenih u Mekinziju ikada. Samo što ovaj put partneri Mekinzija, sa ciljem da zaštite svoje zarade i bonuse, nisu žrtvovali šefa kompanije, nego - plenum.
Povezane vesti
Komentari (0)