Kolumna "So na ranu": Što je babi milo
Komentari
Dodajte Euronews kao željeni izvor na Google-u
Prijateljica iz Crne Gore ispričala mi je svojevremeno priču koja me neodoljivo podseća na ove naše studente i izbor kandidata za studentsku listu. Naime, ovu moju Crnogorku baba je, na odlasku iz rodnog mesta u Podgoricu u srednju školu, ispratila rečima: "Samo da se ne uda za nekog iz Podgorice". Kada je iz Podgorice krenula na fakultet u Beograd, baba je rekla: "Samo da nađe nekog iz Crne Gore". Kada je godinama kasnije krenula u inostranstvo, baba je, već ozbiljno zabrinuta što se ova moja ne udaje, promrmljala sebi u bradu: "Ma, samo neka je naš", pritom je "naš" upotrebljavala u najširem smislu te reči, odbacujući sve dotadašnje predrasude. Odlazak u Ameriku, očekivano, baba je obeležila suzama i rečima: "Samo da se ne vrati sa nekim crncem", a kada se ova nije udavala ni za crnca, baba je na kraju, uplašena od preostalih malobrojnih mogućnosti samo pomirljivo zavapila: "Samo neka je muško".
E tako su i ovi naši studenti i njihovi mentori od "ne može niko ko se bavio politikom", brzo došli do "ok, mogu i političari, ali ne može opozicija", a odatle su ubrzo stigli do "može i opozicija, ako ne izađe na izbore", a onda se, kako to obično biva, došlo i do – može i podrška otpadnika iz vlasti. Što reče baba: "Samo nek je muško".
Dakle, sada smo u fazi daj šta daš, valjaće i Branko Ružić, i ne samo on nego i onaj drugi socijalista što je s njim izašao iz SPS-a, kome ne znam ni ime. Licemerno bi bilo da se sad iznenađujete ovakvim razvojem događaja posle dvogodišnjih uličnih performansa na kojima smo videli da zajednički interes i želja da se dođe na vlast pod isti barjak sa slikom Svetog Save može da stavi i ekstremnog komunistu i tvrdog nacionalistu, a na zajedničku listu rame uz rame i ljutog protivnika ulaska u EU koji ne da Kosovo za živu glavu sa teškim proevropskim fanatikom koji bi za ulazak u EU dao i Kosovo i Vojvodinu i Rašku pride. Sve pod parolom "Samo da ode Vučić", da parafraziramo babu.
Dakle, preletači.
To što studenti od dvadesetak godina, oni stvarni, ne ovi sa liste, još ne znaju da čak i da odbiju Branka Ružića, neće mnogo menjati na stvari jer im se na listi već nalazi, na primer, profesor, Zoran Stojiljković (ne, neću da objašnjavam ko je, nađite sami za kaznu zbog zaboravnosti) to se možda i može razumeti. Ali, čak i studentarija treba da "zna za jadac" ako već zna da preti jahanjem svima koji ne podrže njihove izbore i listu na kojoj se nalazi sve ono što su rekli da neće biti, od političara, opozicije, kompromitovanih, korumpiranih i sličnih, a sve pod ganc novim imenom "Novi ljudi" ili "Čisti ljudi", kako su se kandidovali u nekim mestima na poslednjim lokalnim izborima.
Da bez "preletača", kako stranačkih, tako i biračkih, ne mogu da dobiju izbore, i studenti i profesori shvatili su još otkad su počeli pretnjama da vrbuju glasače. Pretnje jahanjem i jurenjem po ulicama, da se ne prisećamo svih "maštovitih" načina "nagovaranja" birača da ne glasaju za vlast, koji se povremeno opasno graniče sa rasizmom, nisu ništa drugo nego poziv "preletačima" da pređu na njihovu stranu. Nema u toj igri neprihvatljivih ili previše uprljanih ni za jednu od strana. Pa, naprednjaci su makar, poznati po prihvatanju žutih preletača i to baš onih kojima su svojevremeno pretili "pravdom", dobro, možda ne baš kao ovi danas jahanjem i šišanjem, ali dovoljno ubedljivo. Ko se još seća onih naprednjačkih saopštenja kojima su pretili istragom najpoznatijem DS preletaču Draganu Šutanovcu, aktuelnom srpskom ambasadoru u Americi, za "aferu Pašnjak", koju je otkrila baš Pištaljka u kojoj sam urednik. Naprednjaci su "njegovu ekselenciju" u to vreme u medijima nazivali samo pogrdnim nadimkom "Šule Pašnjak", a predizborne pretnje istragom nikada nisu realizovane. Ili Aleksandar Senić, jedan od najpoznatijih političkih preletača, čovek koji je preveo ceo opštinski odbor Tadićeve stranke u SNS. Stranka mu se lepo odužila direktorskim mestom u "Koridorima". Samo on je nas iz Pištaljke tužio četiri puta zbog iznošenja istinitih činjenica o njegovom imovinskom stanju, između ostalog i toga da su mu troje maloletne dece od 6, 9 i 11 godina, u vreme kada smo o tome pisali, imali svako svoju privatnu firmu.
Da bez preletača ne mogu da naprave i učvrste vlast, naprednjaci su naučili upravo od stranaka koje se sada nalaze u opoziciji, a koje prigovaraju naprednjacima to što su sebi uzimali njihove odmetnute kadrove.
Kao danas se sećam kada sam pre 26 godina, malo posle 5. oktobra, svom uredniku sva ponosna na sto stavila tekst sa pričom o merdžovanju nove i stare vlasti i masovnom prelasku "julovaca" u DSS. Insajderske informacije dobila sam od jednog starog člana DSS-a koji se uplašio da će kadrovi Jugoslovenske levice (JUL) da prevladaju u stranci u kojoj je od osnivanja. Urednik je, smoren mojim entuzijazmom, pogledao tekst i bez čitanja mi rekao: "Ne možeš tako, kao sekirom".
Kad hoću da budem baš zlobna danas volim da kažem da je Novi DSS nastao kada je u stari DSS došlo pola JUL-a. A da hoću da budem baš maliciozna mogla bih da kažem da to objašnjava kako to da je autentičnoj desnici sasvim prihvatljiva ideja o saradnji sa studentskim levičarskim plenumima.
Hoće li se Ružić uklopiti u neku od ponuđenih varijanti? Ma, hoće, ko rođen je za to. I on i onaj njegov pajtos kome ne znam ime. Možda će se čak zvati i Autentični SPS, kako je neko predložio pre neki dan, mislila sam u šali, a sad više nisam sigurna.
Trideset godina iskustva u praćenju raznih izbora, međutim, naučilo me je da prava zabava još nije ni počela. Žurka počinje tek kada se izbori završe. Ako mislite da je ovo previše, onda još ništa niste videli. U pregovorima o pravljenju vlade i sklapanju koalicija nema nemogućeg. I nema nečeg što se već nije desilo. Nekada se ishod ne zna do poslednjeg minuta. Bukvalno. Sećam se izbora 2007. godine kada je formirana druga Koštuničina vlada. Sa kolegama sam posle posla otišla na prijem u japanskoj ambasadi, gde smo opušteno pili neko vino kada nam je sav u stresu prišao neki službenik ambasade sa pitanjem "Hoće li se formirati vlada, da li imate neke informacije vi novinari?". Bilo nam je na trenutak malo neprijatno što se on oko toga sekira više nego mi, pa smo mu se ljubazno nasmešili, pogledali u sat videli da je tek osam, i da ima još čitava četiri sata fore da se napravi vlada. Čuj da se napravi, i da se napravi i da se pokvari. Naš domaćin bio je u čudu kada smo mu rekli da ima vremena na pretek i da ne brine. Nismo ga slagali. Vlada je napravljena pola sata pre ponoći, kada je isticao rok, posle koga bi morali da se raspisuju novi izbori. E, to treba da vas brine. Da sve ovo počne iz početka.
Da ne bismo, kao što rade tvrdoglavi i glupi, učili na svojim, umesto na tuđim greškama, kao sav pametan svet, valjalo bi podsetiti na ovom mestu i na to da su tu „ponoćnu vladu“, kako su je kasnije zvali novinari, formirale četiri stranke: DSS, DS, G17 i NS (Nova Srbija Velje Ilića, Koštuničinog koalicionog partnera), posle četvoromesečnog zatezanja do pucanja i cenkanja oko resora policije i BIA. Koštunica je uspeo da sačuva premijersko mesto, kao i kontrolu nad resorima sile, osim vojske, koja je pripala DS-u, ministar odbrane je bio današnji ambasador u Americi, a sve je postignuto zahvaljujući pomoći radikala i dogovorenom manevru sa izborom Tomislava Nikolića za predsednika Skupštine i neizrečenoj pretnji DSS-a da će, ako DS ne prihvati njihove uslove, napraviti vlast sa radikalima. Radikali su u to vreme bili najjača stranka i nemogućnost da se napravi vlada išla im je na ruku jer bi ponavljanje izbora, kako se očekivalo, dovelo do dodatnog rasta njihovog rejtinga.
Ta vlada, koja je napravljena na teškim kompromisima i ostavljanjem "za kasnije" ključnih razlika među koalicionim partnerima, potrajala je samo deset meseci. Završila se tako što je Koštunica vratio mandat narodu uz obrazloženje da vlada ne funkcioniše, jer unutar koalicije nema slaganja oko najvažnijeg državnog pitanja – odbrane Kosova i Metohije. A samo pola sata pre ponoći tog 15. maja , mislili su da su im radikali najveći problem.
Povezane vesti
Komentari (0)