Kolumna "Politika kao sudbina": Banalnost zla i beda karikature
Komentari
Dodajte Euronews kao željeni izvor na Google-u
Gospode, kako se ovde brzo smrkava.
Kada je Radio Televizija Srbije onomad prikazala "Daru iz Jasenovca", prvi ikada snimljen film o zloglasnom ustaškom logoru smrti, moji prijatelji, iskrene patriote i iskreno opoziciono nastrojeni ljudi, vajkali su se da je prava šteta što prvi film o genocidu nad Srbima, Jevrejima i Romima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj nije delo većeg umetnika, najvećeg, kakvog tema jedino zaslužuje.
Dobro, i tada mi je palo na pamet da im je, od kamere i ekspozicije možda više smetalo što se vlast Aleksandra Vučića hvalila da je prva za čijeg vak’ta je kod nas snimljen prvi igrani film o Jasenovcu.
Lično sam bila veoma pristrasna u korist "Dare iz Jasenovca", delom i zato što sam film gledala u društvu jednog američkog Irca, katolika, koji mi je preneražen rekao da nikada pre niko nije tako eksplicitno, otvoreno i hrabro tretirao ulogu Katoličke crkve u genocidu Drugog svetskog rata.
Neki drugi važni ljudi, koji barem četvrt veka vedre i oblače u našoj kulturi, skanjivali su se tada nad mogućim plagijatom scenarija Arsena Diklića. Niko ih nije pitao zašto se nikad pre "Dare iz Jasenovca", setili nisu ni Arsena, ni njegovog scenarija, a kamoli pravljenja filma o Jasenovcu.
Svi su mi na um pali kada je Lordan Zafranović, koji je celog života u glavi snimao film o Jasenovcu, počeo da snima "Decu Kozare".
I bila sam sto posto sigurna da ovog puta, makar u Srbiji, niko javno neće omalovažavati ni umetnika, ni film o Jasenovcu koji 3. oktobra otvara beogradski FEST.
Povezane vesti
Sad skupljam krhotine svojih bezvrednih iluzija. Ne znam mnogo o filmu, ali sam mislila da razumem nešto o političkom i medijskom trenutku. Ni sanjala nisam da bi Lordan Zafranović u Srbiji mogao da strada od "prijateljske vatre" na predizbornom frontu. Mislila sam da je čovek proteran iz Hrvatske samo zbog beskompromisnog načina na koji je umetnički predstavljao ustaške zločine nad Srbima, barem u Srbiji nedodirljiv.
Grdno sam se prevarila i moram zbog toga da delim svoj očaj sa kim god mogu.
Ne znam šta je istina u protivrečnim verzijama hrvatskih i srpskih glumaca iz "Dece Kozare" o tome hoće li se pojaviti na filmskom festivalu ili neće, i zašto neće. Ali su mi dobri ljudi pokazali karikaturu Dušana Petričića koji grdi Lordana Zafranovića što mu aplaudiraju Ljiljana Smajlović, iza Ljiljane Smajlović mrtvi Ratko Mladić, valjda iz groba, a iza njega, treći u nizu, Aleksandar Vučić.
Iza Ratka Mladića je ostala Republika Srpska, iza dosadašnjeg predsednika Srbije ostaće stotine fabrika i hiljade kilometara asfaltiranih puteva. A ja se ponosim što sam za RT Balkan imala čast da vodim razgovor sa Lordanom Zafranovićem.
Ali izgleda da je upravo tim razgovorom hrvatski umetnik razbesneo bednika od karikaturiste. Izvinjavam se što sam mu navukla tu bedu na vrat. I što nas je beogradska čaršija i ovim veličanstvenim povodom sve ponizila. Iako znam da govorimo, ne samo o jednom od najvećih evropskih reditelja, već i čoveku koji je neotpornost i na pritiske i na laskanje davno dokazao, ne samo pod Tuđmanom nego i u vreme kada su mu iz Holivuda pod nosom mahali Oskarom, samo ako pristane da u "Okupaciji u 26 slika" scenu ustaškog klanja u autobusu skrati sa sedam na dva i po minuta. Govorimo, dakle, o čoveku koji se ne cenka ni za minut, ni za Oskara.
Godinama se nerviram što ljudi koji nisu čitali "Izvore totalitarizma" i izveštaje Hane Arent sa suđenja Ajhmanu, kao poštapalicu koriste njenu "banalnost zla". Hana Arent i Lordan Zafranović razumeju zlo i ne smatraju ga "banalnim". Hana Arent je autor teze o istorijskoj jedinstvenosti nacističkog zla. Ona u Adolfu Ajhmanu vidi malog, banalnog birokratu, kakvi su omogućavali zlo kakvo svet do Hitlera nije video. Hrvatski umetnik, koji se čitav život bavi anatomijom ljudskog zla, u razgovoru sa RT Balkan, naprotiv, objašnjava da je zlo "veličanstveno". Kao i dobro.
A karikatura Dušana Petričića? Nju reč banalno baš lepo opisuje.
Povezane vesti
Komentari (0)