Kolumna Pop kultura i protesti

Ako stvarnost posmatrate kroz prizmu procesa drugih trajanja, a nalazite se u trenutku kada težina dnevne politike i svakodnevice neumorno stiska i pritiska sa svih strana, neupitno je da će vaše reči biti banalizovane, vaše analize redukovane a vaši stavovi izobličeni. Tada sud istorije ostaje poslednja destinacija – no ne treba zaboraviti da je on to bio od početka. 

Sigurno će proći godine, možda i decenije, dok ne uspemo sami sebi da raščivijamo šta nam se kao narodu i kao državi dogodilo, a poslednje dve godine biće samo finale jedne od sezona iste serije. Ako u ovom momentu imam potrebu bilo šta da kažem – to je da taj posao mora da počne (ili da se nastavi) koliko juče. Dakle odmah. Za mene lično, to je istraživanje fenomena koji zovemo „okupacijom uma“, kako sam nazvala i aktualni serijal svog podkasta. U svemu tome, ma kako naizgled možda delovala istovremeno i banalno i već odavno „raskrinkano“, pop kultura igra ogromnu ulogu. 

Kada su tokom leta 2025. indonežanski demonstranti počeli da podižu zastavu iz japanske mange „One Piece“, bilo je jasno da je popularna kultura odavno izašla iz svojih uobičajenih okvira. Lobanja sa slamnatim šeširom postala je znak stvarnog nezadovoljstva korupcijom i odlukama vlasti. Junaci jedne priče pozajmili su jezik ljudima koji su pokušavali da promene svoj život. Kao što reči nikada nisu samo reči, tako pop kulturi simboli nikada nisu samo simboli. Sve to strukturiše naš razum i način na koji vidimo svet. 

U javnosti se o pop kulturi mahom raspravljamo kao zabrinuti roditelji: ima li previše nasilja, jesu li pojedini sadržaji primereni deci i koliko vremena mladi provode pred ekranom. Ako se vode kulturni ratovi, onda se polemika svodi na to čiju „agendu“ čija produkcija forsira, i biraju se strane. Mnogo ređe se, međutim, pitamo šta je ono što se uči tokom svih tih sati „puke zabave“. Šta je ono što učimo svi, a ne samo deca ili aktivisti u kulturnim ratovima. Kakav čovek zaslužuje uspeh? Zbog čega je društvo nepravedno? Kako izgleda promena? Dok svesna rasprava večno čeka, odgovori se već upijaju nesvesno, upakovani u zaplet koji nas drži budnima do tri ujutru. 

Ideologija stoga ne mora da se pojavi u sceni u kojoj junak drži politički govor. Ona je pre svega prisutna u izboru onoga što se podrazumeva: da li se uspeh meri bogatstvom, da li je sloboda mogućnost izbora na tržištu, da li nepravda potiče samo od loših ili kvarnih pojedinaca. Ponavljanjem takvih pretpostavki određeno društveno uređenje dobija izgled prirodnog stanja stvari. Za taj učinak nije neophodna nekakva zavera scenarista, dovoljno je da industrija zabave uspešno reprodukuje svet u kojem i sama posluje i dobro – zarađuje. 

Ta industrija ne samo da ima, već odavno i forsira narativ „kritike“ i pobune. „Squid Game“, na primer, prikazuje ljude pritisnute dugovima i životnim morama koji pristaju da se međusobno uništavaju za novac. No Netfliks potom pravi stvarno takmičenje „Squid Game: The Challenge“, u kojem se 456 učesnika bori za 4,56 miliona dolara. Puma je potom ponudila i odeću i obuću inspirisanu serijom. Priča o užasu konkurencije postala je povod za još jedno takmičenje i novu kupovinu. Čak ni naše gađenje prema tom svetu ne mora da mu umanji prihode, ono je zapravo jedan od planiranih izvora ista.  

Politički je, ipak, zanimljivije šta se događa sa predstavom pobune. Mnoštvo popularnih priča počiva na poznatom obrascu: vlast je u rukama pokvarenih ljudi, institucije služe njihovim interesima, a spas dolazi od nekoga ko tom svetu još ne pripada. Junak je često mlad, potcenjen i neukaljan po pretpostavci prljavim svetom. Upravo odsustvo njegovog iskustva postaje potvrda njegove moralne vrednosti. U nekom trenutku uglavnom se saznaje i da je baš on izabran da stvar popravi, a stvar se popravlja – u zavisnosti od žanra – njegovim tajnim talentom, pukom snagom volje i srca, hrabrošću i solidarnošću „običnih“ ljudi, i ostalim opštim mestima. 

Jako je retko da iza svega toga ne stoje neki drugi interesi nekih drugih „uprljanih“ aktera, struktura i delova sistema. Ako to takve kritike i dođe, ponovo će grupa poštenih i hrabrih junaka iznutra očistiti sistem, pa i one koji su isprva pokušali da ih „iskoriste“. Pre ili kasnije, jednim ili drugim putem, kada je „zlikovac“ poražen, počinje happily ever after. 

Tu naravno stižemo do razlike između pravog političkog programa i srećnog završetka neke pop kulturne priče. Kada sa ekrana nestane „zlikovac“, implicirano je da će životi ostalih postati bolji. U stvarnosti, i posle smene čak i najkorumpiranije vlasti, ostaju sporovi o platama, porezima, stanovanju i vlasništvu. Stanodavac i podstanar mogu podjednako iskreno želeti poštenu državu, a imati suprotne interese kada se povede razgovor o ograničavanju kirija. Njihov spor neće rešiti činjenica da su obojica „pristojni“ ili „dobri“ ljudi. 

Ovo je samo primer, iz kojeg nikako ne sledi da serije proizvode proteste ili da njihova publika poslušno usvaja svaku poruku. Isti sadržaj može da podstakne različita, pa i suprotstavljena čitanja. Pop kultura, međutim, učestvuje u oblikovanju predstava sa kojima ulazimo u politički život. Vredi ispitati zašto nam neke uloge deluju tako poznato i zašto pojedinim obećanjima verujemo čak i pre nego što čujemo njihov sadržaj. Zašto im verujemo, a da se čak ni ne zapitamo o tome ko i/ili šta i iz kojih razloga stoji iza svega toga. A od takve vrste zapitanosti, čini mi se, nema šta mnogo prečeg danas.