Kolumna Evropa kao plen

Evropu je zahvatila pošast revolucionarnih narkosa. Ima još sinonima za nosioce tog modernog fenomena, recimo adrenalinski revolucionari, neoprudonisti, revolution junkies, bitches of the revolution. Vatre u kojima trenutno gore evropski gradovi, mase koje ruše sve pred sobom, blokirane škole, nemoćna policija, pokradene trgovine, tako to izgleda kad islamisti i levi anarhisti sanjaju novi pravedniji poredak. Sad se dobro vidi da je srpski blokadni pokret, rodjen u čistoj formi pre dve godine, bio avangarda svetske revolucije. Da je imao više islamista u svojim redovima, bio bi uspešniji.   

Deo mog mazohizma je čitanje levičarskih medija. Iza toga stoji moralna potreba, ne privatna patologija. Toliko toga je u konzervativnim političkim idealima teško branjivo, dok se ne stavi u direktno poredjenje sa rezulatima avangardističke levice. Kad vidim kako je istorija arhivirala levičare, stavila ih pod „R“ za rastur i rasipanje, nema mi druge nego desno, u politički konzervatizam i ženski WC, dok tako nešto uopšte postoji.   

Primera za istorijski zaborav, odnosno auto-lobotomiju moderne levice je mnogo. Ovde ima mesta samo za bisere. Na primer kad austrijski nedeljnik „Profil“, uz „Falter“ i „Standard“ nacionalni trolist permanentne revolucije, ovako poveže zbivanja u Francuskoj i Srbiji: „Dok mladi ljudi u Francuskoj izlaze na ulice, blokiraju ili pale svoje gimnazije i škole, u Srbiji je takozvana generacija Z, to su oni rodjeni izmedju 1996 i 2010, već otišla tri koraka dalje. Ona je uspela da postane ozbiljan politički faktor u svojoj zemlji.“ (Franziska Tschinderle, 17.10.)  

Profil se ponosi, i treba, podvig je to profesionalni, da je uprkos negativnog odgovora Studentske press-službe za zabrane intervjua, uspeo da ulovi Iliju Srdanovića. Naleteli su na nosioca Studentske liste u jednom niškom hotelu i pokušali da s njim sednu na ozbiljan razgovor. Unapred da upozorimo kako su novinari Profila vrlo obrazovani, istina jednostrano u levom sofizmu i makijavelizmu, ali pametne glave, prepoznaju kad im neko prodaje maglu. Komunikativni akt sa Srdanovićem ih je ostavio dezorijentisane, jer je iz napisanog jasno da su više naučili o operacijama na otvorenom srcu, nego o njegovim političkim idejama.  

Generacija Z je već je tri koraka ispred palitelja u Francuskoj, po analogiji u Velikoj Britaniji, Belgiji, Italiji ili Nemačkoj. Profil ne uporedjuje fizičku štetu, nego simboličku perspektivu. Mladi srpski revolucionari su tri koraka ispred evropskih, jer njih niko nije mlatio, ne ozbiljno, koliko god da se žale, već im je u skladu sa pravilima demokratske borbe prepustio deo političkog prostora. Deo politikog kolača.    

Ako se stavovi iz Profila logički vode dalje, ovako otprilike glasi njihov savet francuskim i drugim vlastima: Da palitelje pustite u parlamente i skupštine da postanu ozbiljan politički faktor, ne bi vas palili. Da podelite besplatne olovke, ne bi vas boli noževima. Da pristanete na soluciju dve države unutar svoje države, ne bi vas islamisti palili. Da skinete krstove iz bolnica, pustili bi vas da umirete u miru. Da popustite pred emocijama ljudi koji vas ne trpe, ne bi vas rušili. Da pobesneloj masi koja pali crkve kao na Kosovu u martu 2004 date državu, ne bi vas mrzela.  

„If we burn, you burn with us“ stoji na jednom transparentu koji nosi rušilačka masa u Parizu. Pretnja je u uglu overena univerzalnim A-pečatom, osim što je na mestu slova ptica u letu.       

Emocija caruje, racio je u bekstvu 

Šta je bilo presudno za uspon Zapada? Racionalnost, razum, funkcionalni um, ciljno-racionalni tip socijalne akcije. U rezultatu je dobijen zakon, set pravila, procedura, predvidljivost i uredjenost. Šta sad dolazi umesto razuma? Čista emocija. Mislim dakle jesam, postaje osećam dakle jesam.  

Evropa je rodjena iz racionalne misli. Naše filosofije, društvene teorije, političke paradigme, razvijale su se s nogama na postulatima racionalnog. Porobljavalo se racionalno, kralo se racionalno. Kad je Evropa krenula u osvajanje teritorija, stvorila je Zapad, koji je isto funkcionisao racionalno. Racionalno u poredjenju sa ostatkom sveta, ne u apsolutnim kategorijama, sigurno ne uvek u moralnim.  

Od bazne civilizacijske vrednosti, racio je degradiran na političkog neprijatelja broj jedan osećajnog naroda. A emocija koja je zauzela njegovo mesto uglavnom se tiče želje i potrebe da se sruši sve što su neke prethodne generacije stvorile, od kuća i kvartova, preko obrazovanja i privredjivanja, do političkih sistema.  

Osnovni problem nisu destruktivni i besni, jer njih je uvek bilo i biće. Problem je da ih sad umereni podržavaju.   

Kad se gledaju, slušaju i čitaju izjave mladih rušitelja, još više tima podrške sa socijalnih mreža, relativno lako se razlučju dve ipo ideološke baze spojene u jednu pesnicu.  

Najpre domaća levica, od radikalne i anarhične u stilu izvornih komunističkih ćelija, do salonskih revolucionara levog centra koji osećaju da su grehovi kapitalizma – u čijoj operacionalizaciji su i oni sudelovali! – došli na naplatu.  

Posebno su zanimljivi ti iz leve sredine, koji „osećaju“ da je sve što postoji nekako krivo izraslo, pa ga treba srušiti da se stvori prostor za novi početak. Da treba isprazniti radnje za novu robu. Kad bi mislili umesto što osećaju, brzo bi im sinulo da zvono i za njima zvoni, što bi rekao Hemingway. I umereno levi će izgoreti u podmetnutim vatrama, jer taj je pokret usmeren protiv svake umerene političke opcije. Svaka revolucija se obrušava na politički centar, što je redundanta izjava, ali s obzirom na situaciju nije loše da se ponovi. Na revoluciju se dižu snage s ruba, one koje nemaju šta da izgube. Kad se politički centar digne, to se obično zove policijska akcija uspostavljanja reda.        

Druga ideološka matrica sa koje gore Pariz, Limož, Milano, Brisel, London i Berlin je islamizam. Ne govorim o organizovanom projektu političkog islama, îako nemam sumnje da on postoji. Ali masu u crno zamotanih nindži koja pod palestinskom zastavom jaše francuske nacionalne spomenike nemoguće je organizovati u uskom značenju te reči. Neki sistem postoji, samo ne više od komande „Idi ruši i pali!“. Ruši u grupi, ruši +1, ruši u smeru u kom ti raste zadovoljstvo.   

Ona spomenuta polovina ideologije odnosi se na mlade. Na mladost. Na jedva propupele. Polovina je zato što joj fale jasna razgraničenja, ali samo fizički. Jer mladi su tu svi ili skoro svi, i levi anarhisti, i probudjene komunističke ćelije na fakultetima i islamisti, mahom migranti koji su dolazili na velikom takozvanom izbegličkom talasu 2015 i kasnije. Mimo osnovne matrice sa koje se javljaju, jedni iz radikalne levice, drugi iz islamizma, ujedinjuje ih potpuno odbacivanje svakog autoriteta, povezuje ih ideologija „sans autorité“. To su generacija bez super-ega, generacije koje su ritualno već pobile sve svoje „očeve“ i „majke“. Ako nisu, uskoro će.   

Evropski gradjani upravo posmatraju slom svih nivoa autoriteta, u pokretu koji se diže odozdo, iz najmladjih, biološki najvitalnijih slojeva društva.  

Niko se tu neće vratiti u školsku klupu, Nastaviće da osećaju na ulicama. A ako se i vrate, jadni ti učitelji i profesori, sa njima će se pod brisati.  

Racio-ho-ho! 

Prezren Racio je odjednom primoran da napusti Evropu i ode u emigraciju. Ali gde da ode, kad su svuda neki emotivni isključivi ljudi?  U Ameriku ne može, tamo mu isto rade o glavi. U Rusiji bi morao da predje na pravoslavlje. U Saudijskoj Arabiji na islam. U Kini bi morao da nauči jezik, a svaki  poststrukturalista zna kakvu katastrofu u simboličkim sistemima ostavlja temeljna promena jezika. U Indiji bi morao da stavi tačku na čelo, U Latinskoj Americi bi ga zatukli kao kolonizatora i imperijalistu. U Izraelu bi ga primili, ali tamo mu se ne ide. U Srbiji bi ga zgazili biciklom, jer ga ne bi prepoznali kao svog. 

Od mnogih interpretacija kako je u pradskozorje Zapada racionalna misao postala temeljna vrednost. biram onu iz sociologije religije. Upečatljiva je, ima paradoksalne momente, a i kraća od ostalih, što je isto prednost.   

Inkvizicija, stvorena u krilu Latinske crkve posle Četvrtog lateranskog koncila 1215 bila je, nema pogovora, zastrašujuća institucija. Ali mimo svih ljudi koje je mučia i spalila, ona je u sistem istrage unosila strukturu, red, proceduru. Ishod se znao, ali je put do njega bio racionalno kodifikovan. Postepeno, vekovima, korak po korak, ishod se izgubio, ostao samo put do njega kao čvrsti set proceduralnih pravila. Ukratko, rodjen je pravni sistem.  

Iz najnižeg emocionalnog momenta hrišćanske religije, rodjen je racio kao novi strukturni princip društva. Iz lošeg je stvoreno dobro. Ko voli Fausta, razume paradoks u sekundi.    

Sada je klatno krenulo u suprotnom smeru, iz epohe racija vraća se u epohu emocija. Iz dobrih osećaja, kao što su pozivi na socijalnu pravdu, slobodu narodima, zaustavljanje individualne patnje, nastaje loše. U naletu vatrenih identitetskih emocija, individualizam pada kao prva žrtva, a na njegovo mesto penje se novi kolektivizam.   

Paradoks je i da su se ateistički anarho-komunizam i fundamentalistički islam našli rame uz rame u evropskom projektu novog nasilnog kolektivizma. Izgleda komplikovano, i jeste, ali je polazna tačka jednostavna: Spojili su se preko emocije socijalne pravde.       

Komunizam 0.2 

Istorijski kolhozi su školski seminari modernog osećajnog kolektivizma. 

Ako nekome teza o komunističkim ćelijama na unverzitetima zvuči nategnuto, ona je istinita. Do sada su to bile obične mlade socijaldemokrate koje su išle na predavanja kao i svi drugi. Sada mi novoformirana komunistička organizacija na Bečkom univerzitetu pravo niotkuda šalje mejlove moleći finansijsku i moralnu podršku. Kažu da bez priloga vernih malih sponzora neće više biti u stanju da blokiraju Ring, onu imperijalnu kružnu ulicu oko gradskog centra.  

Ovo je moj doprinos.