Kolumna Napumpan feminizam

Krajem septembra 2022. godine, Informer je objavio intervju sa višestruko osuđivanim silovateljem Igorom Miloševićem. Usledili su verovatno najmasovniji feministički protesti u našoj skorijoj istoriji, zahtevi za uklanjanje intervjua i poruke da nasilnicima nije mesto u medijima. Da je neko tih dana tek otkrio Srbiju, mogao je pomisliti da je razgovor sa zločincem domaći izum, još jedan dokaz naše posebne kulturne zaostalosti. I svakako, dokaz posebne izopačenosti vlasti koju taj medij podržava. 

Jedini problem, po dobrom starom licemerju, predstavlja činjenica da su dokumentarci o zločinima stari i neverovatno unosni izum zapadne medijske industrije, koji se samo prelio i kod nas. Upravo tih nedelja na Netfliksu se gledao Džefri Damer: igrana serija o njegovim zločinima i dokumentarne „Damerove trake“, zasnovane na snimljenim razgovorima sa ubicom. U Srbiji je, prema arhivi nedeljnih lista, od 3. do 9. oktobra igrana serija bila prva, a dokumentarna peta, koja je kasnije stigla i do drugog mesta. 

Nisam potražila (ne znam ni da li postoje) podaci o rodnoj i klasnoj statistici korisnika Netfliksa u Srbiji, ali je iste jeseni, istraživanje Jugova (YouGov) pokazalo je da „true crime“ prati 58% Amerikanki naspram 42% Amerikanaca. Publiku, dakle, nikad nisu činili samo „mračni muškarci koji mrze žene“, i ne vidim razlog da je stvar mnogo drugačija u Srbiji. 

Naravno da popularnost ne opravdava način na koji je Informer vodio i promovisao pomenuti konkretni intervju. No, ako se eksploatacija tuđe patnje vidi kao dubinski problematična, onda bi valjalo pogledati i industriju od koje je format preuzet. Valjalo bi zapitati se o samom fenomenu. Možda i ponuditi feministički kritiku istog u celini – pre nego što se pređe na „lokalno“. Tu, međutim, počinju nezgodna pitanja o sopstvenim navikama, ukusima i merilima, ali važnije – takva kritika ne bi donosila jeftine dnevnopolitičke poene. 

Ovo je samo jedan primer šire nevolje „našeg“ feminizma: sa Zapada je preuzimao parole kao gotove istine, a u Srbiji ih koristio kao još jedan jezik za već formiranu političku pripadnost. O ženama se govorilo mnogo, ali je njihov politički raspored nekako uvek bio unapred poznat. Žena je žena samo dok je žena protiv Vučića. Ukoliko nije, onda nema šta da brinemo o njenom položaju i njenim pravima. Feminizam se tako od borbe za promenu odnosa lako i brzo pretvarao u potvrdu da pripadate politički ispravnom delu društva.  

Pisala sam i ranije o tome koliko je takvom feminizmu uvek lako da prepozna „patrijarhat“ u tuđem dvorištu, a koliko mu naglo oslepi kada treba da pogleda sopstveno. O pričama kojima se uspeh žene objašnjava tuđim penisom, samo što ih ovog puta ne pričaju "crkvenjaci" i "vučićevci", već saborci i saborkinje feminizma. Pumpanje je tu staru boljku dovelo do kraja: politička pripadnost postala je dozvola da se ženi radi upravo ono protiv čega se navodno godinama ustajalo. 

Već je sam protestni rečnik dovoljan. „Pumpanje“, „jahanje“, „prženje“, i ostale, manje metaforične parole i uzvici. Te reči same po sebi ne dokazuje mizoginiju, kao što ni svaka vulgarna metafora nije pretnja silovanjem, ali meni je trenutno prilično teško da se setim protestnog povika koji nema sličnu konotaciju. Posebno kada se uzme u obzir da je, žali Bože odrasle ljude i njihovo dostojanstvo, „pumpaj“ uspela da postane osnovna krilatica.  

Diskurs nikada nije samo diskurs, on je često i simptom i kreator stvarnosti. U ovom slučaju, pumpanje je dovelo do toga da se seksualno poniženje prihvati kao sasvim normalna politička kazna. I to ne samo kod incela i sličnih pojava kojih je Srbija prepuna, već – kod samih „borkinja“ za prava žena. Danas žena koja ne podržava proteste postaje raspoloživa za sve što nekome može pasti na pamet (čitaj: kompleks): procenu izgleda, seksualnog života, načina na koji je došla do posla, i svega što će joj se raditi kada vlast padne. 

Sve ono za šta su „teoretičarke roda“ imale teoriju, terminologiju i radionice odjednom odjednom je postalo ne samo dozvoljeno već i poželjno. Za proveru ovog mehanizma čak nam nisu potrebni anonimni nalozi. Niti je potrebno da printskrinujem svoj inboks za potrebe ove kolumne. U spotu studenata FDU pojavljuje se završni kadar sa sapunom u zatvorskoj ćeliji. Meni je zatvorska aluzija sasvim čitljiva. Ne moramo je proglasiti doslovnom pretnjom da bismo pitali: zašto bi seksualno nasilje bilo smešan dodatak zamišljenoj političkoj pravdi? „Danas“ je izvestio da autori nisu želeli da komentarišu optužbe povodom spota.  

Ali to nisu želele ni „feministkinje“. Jelena Riznić, jedna od prepoznatljivih heroina protesta protiv Informera, za N1 je odbacila tvrdnju da „sa ove strane“ dolaze poruke o silovanju i jahanju kao nešto „van svake pameti“. Govorila je pritom o odvratnom televizijskom razgovoru u kojem je, prema njenom opisu, Vučićević kroz navodno hipotetička pitanja razmatrao seksualno nasilje nad njom. Takav način obračuna zaslužuje osudu, ali takva osuda i dalje ne odgovara na pitanje šta se toleriše među onima koje podržava. 

Zato „feminizam“ nije samo još jedna ideologija koja se nezgodno snašla u protestnoj antipolitičkoj koaliciji. On je pre jedna od njenih najvećih žrtvi, jer je pristao da se odrekne sopstvenog razloga postojanja. Žene ponovo mogu biti svedene na telo, seksualno ponižene i isterane iz javnog prostora, samo uz prethodnu proveru za koga glasaju. Od svih silnih zahteva da se prepozna nasilje ostala je izvanredna sposobnost da se ono ne prepozna kada politički smeta. 

Možda je zato preciznije reći da pumpanje nije uništilo ovaj „feminizam“, već je pokazalo nešto mnogo važnije: on je odavno zavisio od nečeg drugog. Dok je bilo korisno, govorile se da lično jeste političko. Sada se ženama koje pogrešno misle poručuje da njihovo telo, strah i dostojanstvo nisu nikakva posebna tema. To čak ni ne postoji. „Patrijarhat“ je, izgleda, konačno pronašao način da dobije punu feminističku podršku: samo je morao da počne da pumpa.