Kolumna "Kad fazani lete": Izbori, četvrtog u oktobru
Komentari
Dodajte Euronews kao željeni izvor na Google-u
Otkud sada četvrti, zar nije dvadeset i peti, pita se možda čitalac. Jeste, izbori u Srbiji su 25.10. ove godine, ali već prekosutra, četvrtog oktobra, su izbori u susednoj Bosni i Hercegovini. Iz perspektive Srbije, nisu ovi izbori nevažni, ne samo zbog specijalnih i paralelnih veza sa Republikom Srpskom, jednim od dva entiteta u Bosni i Hercegovini.
Da krenemo od razlika. Najpre, izbori u Bosni i Hercegovini su redovni, a u Srbiji vanredni. To je u skladu s novijom tradicijom, kako bi se reklo. U Bosni i Hercegovini nakon Dejtona nikad nije bilo vanrednih parlamentarnih izbora, pa čak po nekim tumačenjima za takvo što nema ni zakonskih i ustavnih mogućnosti. U Srbiji su pak ponajviše u poslednjih petnaestak godina, parlamentarni izbori skoro uvek – vanredni. Kad je pak o sličnostima reč, i jedni i drugi izbori se proglašavaju odsudnim,
Do izbora u Srbiji ostale su tri nedelje, pa da se ovde fokusiramo na Bosnu i Hercegovinu. Personalno, najveću pažnju privlače izbori za Predsjedništvo Bosne i Hercegovine. Takmaci za stolicu bošnjačkog člana su aktuelni član Denis Bećirović, predsednik SDA Bakir Izetbegović te dva objektivno autsajdera: Semir Efendić i Fahrudin Radončić. Borba između Bećirovića i Izetbegovića biće po svoj prilici tesna. Učešće Efendića uticaće negativno primarno na Izetbegovića jer ovaj cilja uglavnom na njegove “prirodne” glasače. Radončić će verovatno “zahvatiti” iz tabora oba favorita. Bećirovaća nominuje SDP BiH, naslednici bivših komunista, sa svojim koalicionim partnerima, pa je nominalno gledano Bećirović “levičarski” kandidat. Ipak, u redovima svoje partije, Bećirović spada među tradicionalnije kadrove i za njega definitivno glasaju i neki desni bošnjački rodoljubi, Ipak, u konzervativnom delu biračkog tela, Izetbegović je jači, a saveznik mu je i objektivno “mršav” Bećirovićev učinak u poslednje četiri godine. Iz perspektive Srbije, najzanimljivije deluje izborna trka za srpskog člana, mada je ona verovatno najpredvidivija.
Aktuelna članica Željka Cvijanović iz Dodikovog Saveza nezavisnih socijaldemokrata deluje jače od svojih “izazivača”: Marinka Božovića i Nebojše Vukanovića. SNSD vlada jako dugo te je mnogima dosadio i ujedinjena opozicija bi imala solidnu šansu, ali ovako to izgleda prokockano. Možda i najneizvesnija situacija je za hrvatskog člana Predsedništva. Nakon dva mandata zaredom, Željko Komšić nema pravo da se kandiduje. Komšić je kandidat koga su, po opšteprihvaćenom tumačenju, dosad dominantno birali bošnjački birači, mada je on formalno hrvatski član. Ipak, upravo Komšićeva partija kandidovala je Slavena Kovačevića kao kandidata kontinuiteta, da tako kažemo. Najjača hrvatska partija u BiH HDZ BIH, kandidovala je široj javnosti ne preterano poznatu Darijanu Filipović. Zdenko Lučić je nezavisni kandidat koji realno nema šansu za pobedu, ali “otkinuće” deo glasača. Teško je reći koga će više “oštetiti”, mada mnogi tvrde da je on ipak prvenstveno Kovačevićev protivnik.
Ko god da uđe u Predsedništvo iz redu Bošnjaka i Srba, bilo da ostanu Bećirović i Cvijanovićeva, bilo da oboje odu, bilo da jedno ode, a jedno ostane, bošnjački i srpski član Predsedništva suštinski će se držati “konsenzusa” unutar mejnstrima svoje nacionalne politike. Kad je o hrvatskom članu pak reč, očekuje se da bi Kovačević bio bliži bošnjačkoj strani, a Filipovićeva srpskoj. To svrstavanje uopšte nije nebitno. Primera radi, postoji barem teoretska mogućnost da Predsedništvo BiH većinom glasova abolira Milorada Dodika od presude kojom mu se brani aktivno bavljenje politikom, a tom mogućnošću deo sarajevskih medija već plaši Bošnjake pozivajući ih tako (in)direktno da glasaju za Kovačevića.
Naravno, da bi SNSD imao svog premijera Republike Srpske (bilo Dodika, bilo nekog drugog) treba im parlamentarna većina na izborima za Narodnu skupštinu, koja takođe zavisi od rezultata izbora. Iako su oni na vlasti u Republici Srpskoj duže nego Srpska napredna stranka, vrsta nezadovoljstva kod određenog dela javnosti je slična, mada, reklo bi se, manje intenzivna. Opet, zahvaljujući uhodanoj stranačkoj mašineriji i inerciji, SNSD deluje najbliže trijumfu. Kad je reč o “hrvatskoj komponenti”, na parlamentarnim izborima i na nivou države i na nivou Federacije, skoro da i nema nikakve dileme da u praktičnom smislu HDZ BiH uzima (skoro) sve. Na “bošnjačkom terenu” je najneizvesnije, a po uspostavljenoj “džentlmenskoj rotaciji”, mesto predsedavajućeg Saveta ministara pripašće Bošnjaku. SDA će po svoj prilici biti pojedinačano najjača partija, ali to im ne mora biti dovoljno za ulazak u vlast. Na nivou Federacije opet, a zbog amandmana već skoro zaboravljenog Kristijana Šmita, HDZ BiH će najverovatnije biti nezaobilazan. To im onda daje i dodatnu prednost na nivou izbora “saveznih” izvršnih organa.
Dakle, što se tiče zemlja s kojom Srbija deli najdužu istočnu granicu, a iz perspektive Srbije, biće verovatno “na istoku ništa novo”. Bošnjačka politika će, kako stvari stoje, biti i dalje primarno obeležena traumama iz devedesetih godina prošlog veka. Srpska će se primarno naslanjati na Republiku Srbiju, ko god da pobedi. Od izbora za hrvatskog člana Predsedništva zavisi realna moć srpsko-hrvatske neformalne koalicije koju personalno simbolišu Milorad Dodik i Dragan Čović. Ovo su, naravno, samo najvažnije “indikacije”; a iz unutrašnjopolitičke BiH perspektive značajni su i izbori u kantonima, naročito onom Sarajevskom, no iz pozicije Srbije to je već mnogo manje relevantno.
Povezane vesti
Komentari (0)