Kolumna "Kad fazani lete": Kuka istorije

Takozvana predizborna kampanja je neobično dosadna. Imajući u vidu koliko unapred su izbori prizivani i “pumpani”, čovek bi barem očekivao nešto novo i koliko-toliko originalno. Studentski narativ, međutim, neobično podseća na SNS-narativ od pre petnaestak godina samo što su “žute lopove” zameniti “naprednjački lopovi”. Narativ vladajuće partije se oslanja na kontinuitet vlasti Aleksandra Vučića, na ekonomski napredak i velike infrastrukturne projekte. Savetodavni referendum koji je nudio pre godinu i po dana, Vučić je uspeo da pretvori u obavezujući, na neki način, pošto se pitanje o budućem premijeru svelo na pitanje Vučić ili Nevučić.  

Imajući u vidu koliko su opsednuti Vučićem, njegove protivnike on kao političar suštinski zapravo veoma malo zanima. U njihovoj propagandi on ponajviše podseća na arhetipskog Jevrejina iz nacističke štampe tridesetih godina prošlog veka: istovremeno je i najbedniji mogući besprizornik nedostojan elementarnog ljudskog uvažavanja i upravo dijabolično moćan pokretač svih procesa. Iz perspektive onih koji ga podržavaju, on je lider, skoro pa prazni označitelj. Mada je u jednoj fazi voleo da objavljuje “autorske tekstove”, sa strane je teško zaključiti i kako sam Vučić doživljava sebe kao političara. Ovde se, između ostalog, vidi koliko je propao naš medijski sektor. Nekad su ozbiljni politički nedeljnici maltene u svakom broju znali da objave nešto iz žanra “portret savremenika”, akribičnu žurnalističku analizu ove ili one značajne figure. Poslednjih nekoliko godina sve se svelo na ostatke ostataka “junaka doba zlog”, aforistične antologije banalnih psovki i kletvi.  

Kad je savremenost dosadna, pismenom čoveku barem ostaju knjige. Kad bi hteo da im komplimentira, neko bi takozvanim “studentima” mogao da pripiše svesno odbacivanje “karlajlovštine”. Kad kažem “karlajlovština”, mislim, naravno, na škotskog filozofa i esejistu Tomasa Karlajla (1795. - 1881.). Danas ovog mislioca pamtimo prvenstveno prema njegovoj “teoriji velikih ljudi” u čijoj suštini je teza da su glavni generator ljudske istorije zapravo izuzetni pojedinci. Te pojedince Karlajl naziva “herojima”, ali mogli bismo ih zvati i nekako drukčije. Najvažnije je to da je za Karlajla istorija sveta zapravo “biografija velikih ljudi”. U jednom trenutku, Karlajlova teorija je bila jako pomodarska, ali su je ljudi poput Herberta Spensera ili Lava Tolstoja dosta brutalno ismevali. Ipak, kako tu u hegelovskom kontekstu biva, sinteza se često pronađe na pola puta između teze i antiteze. Stotinu godina nakon Karlajla, američki filozof Sidni Huk piše knjigu u kojoj mnogo modernije i mnogo nijansiranije razmatra ulogu pojedinca u istoriji. On važne pojedince deli u dve grupe: oni koji menjaju istoriju zahvaljujući svojoj veličini, odnosno oni koji su se našli u pravo vreme na pravom mestu. Kao primer prvog Huk navodi Lenjina. Bez Lenjina takvog kakav je bio, Oktobarske revolucije ne bi bilo, tako misli Huk. Primer drugog je Konstantin Veliki kao rimski car koji je ušao u istoriji kao vladar koji je prihvatio hrišćanstvo te je učinio hrišćanstvo vladajućom svetskom religijom. Po Huku, hrišćanstvo bi svakako prevladalo, ako ne preko Konstantina, onda preko nekog drugog. To ne znači da Konstantin nije velika istorijska figura, ali je, kolokvijalno, neko ko je imao više sreće nego pameti. Iz naše perspektive, neko bi mogao reći da je perfektna realizacija tog modela Gavrilo Princip. Prvi svetski rat bi svakako izbio, ali Principa je, kako reče jedan autor, istorija poljubila u usta.  

Nekad se okolnosti za istorijsku promenu same od sebe nameste. Dugo je u srpskoj javnosti vladala fama da je Koštunica bio jedini koji je 2000. mogao da pobedi Miloševića. Iz današnje perspektive, međutim, posle prilično relevantne istorijske distance od četvrt veka, izgleda da bi tada vlast smenio i, da ostanemo kod današnje metaforike, kamen za kupus. Ceo globalni sistem je bio složan da je Miloševiću istekao rok trajanja i EU i SAD, nikad moćniji (pre 11. septembra 2001, da ne zaboravimo), čak i Ruska Federacija. Kina nije bila dovoljno jaka da se njeno mišljenje “pika”, kakvo god da je bilo. Danas je situacija mnogo drukčija. SAD nisu protiv aktuelne srpske vlasti, ni EU ne pokazuje neko veliko protivljenje, uprkos izjavama pojedinih “dužnosnika”, Rusi javno ne reaguju kontraški čak i kad Zelenski dođe u Beograd, dok nikad jača Kina otvoreno podržava trenutnu vlast u Srbiji. Tako da za promenu, čini se, nije dovoljan  “kamen za kupus”.  

Prezime ovog autora čije uvide parafraziramo (Huk tj. Hook) na engleskom označava kuku. U bajkovitom svetu Petra Pana, kuka je simbol nasilja i negativnosti, ali takođe i banalne supstitucije za nedostajuću ruku pošto je i kuka bolja od ničega. U političkoj viziji koja protivnika doživljava kao stripovskog i bajkovitog negativca, verovatno i nema prostora za suptilnosti. Otud i te suštinski religijske kategorije u “analizama” inače, reklo bi se, racionalnih ljudi (“samo da se oslobodimo zla”). Nažalost, politička utakmica u Srbiji u velikoj meri se pretvorila u borbu da protivnika prikažeš kao zlo, bilo religiozno (nepomenik) bilo istorijsko  (ustaše). I nema previše smisla ko je prvi počeo i na kome je veća odgovornost. Nema politike. Samo se prebrojavamo. Otud i jeste dosadno i dosadno uglavnom pišu i ljudi koji znaju ne biti dosadni. Srećom, kažem, ima knjiga, a i takozvana kampanja traje još jedva četiri nedelje.