Kolumna "Politika kao sudbina": Šta to beše novinarstvo
Komentari
Dodajte Euronews kao željeni izvor na Google-u
Novinari i urednici RTS-a se trenutno dele na one čije dosijee traži "Studentska lista", i one čije ne traži.
Ne znam na kojoj bi od te dve strane pošten čovek manje voleo da bude, Nije mi žao samo kolega koje javno ponižavaju, već i onih čija imena nisu prozvana. I oni su poniženi, i ako to nisu iste sekunde shvatili.
Znam da u tome i jeste poenta revanšizma, da svak ponese svoj deo kazne, da je oseti na svojoj koži. Dok je vrhunac poniženja zapravo onaj kad ti lakne što tvog imena nema na spisku.
Ne muče Vinstona u sobi 101 da izda Džuliju tako što će istražiteljima odati njen identitet. Znaju oni sve vreme njen identitet. Vinstona u Orvelovoj „1984“ muče ne bi li sam u sebi izdao Džuliju, ne bi li u dnu duše zavapio da njega poštede i da umesto njega u sobu 101 dovuku Džuliju. Tu izdaju ne mora nikome da oglasi i nigde da ozvaniči, dovoljna je. I on i oni znaju da je iznutra slomljen. Posle može i da viđa Džuliju, ako hoće, ali čemu? Niko reč nije izgovorio, ali njih dvoje više ne postoje.
Knjigu sam čitala kao klinka, ali sam se odmah setila maminih drugova iz partizana, godine nakon što se vrate sa Golog otoka. Mama ih ništa ne pita, oni ništa ne pričaju, ali i dete vidi da se nešto u njima slomilo.
A mučenik koji je u međuvlašću prihvatio da igra glodura RTS-a i poslušno pročita spisak sumnjivih lica? Kakav li je nepogrešiv instinkt do njega odveo novu vlast! On je, siromah, čitao zadati mu zadatak i objašnjavao da to radi slobodno, po sopstvenom izboru i bez ikakvog političkog pritiska!
Ne znam ko je gospodin Uskoković, ne pamtim ništa iz njegovog novinarskog dela (Žaklini Tatalović makar dedu niko nikada neće zaboraviti), ali ne poričem mogućnost da on možda zaista misli da to što radi, radi slobodnom voljom.
Da je novinarska sloboda ono kad on slobodno pristaje da radi ono što od njega traže. Pa makar to tražili ljudi izvan njegove kuće, koji se ni potpisali nisu. I još se kuraži, traži podršku, vidiš da može to slobodno novinarstvo, kad se hoće.
I ne uočava nikakvu protivrečnost u tome što dodaje, pazite se, sve vreme vas neko prati, nadzire, budno motri na vas, obrali ste bostan, ali samo vi radite slobodno i profesionalno, neka svi vide da je moguće i slobodno novinarstvo.
Cilj je postignut. Osveta RTS-u je potpuna. I pre kraja ovog mučnog interregnuma, i pre nego saznamo ko će zaista da nasledi Nenada Stefanovića i Dragana Bujoševića, ljudi će reći, ma šta nas briga, zaslužili su sve što ih stigne.
A sad malo relativizacije, za one koji možda misle da je stvarno sloboda kad denunciraš sopstvene zaposlene po tuđem nalogu.
Pamtim divan izlet u Berlin i Hamburg koji je nemačka vlada, još u vreme Tadićeve vlasti, priredila za srpske novinare i medijske poslenike. Išli smo i u posetu Dojče veleu, gde su nam rukovodioci važno objasnili da je njihova medijska kuća, iako je izdržava nemačka savezna vlada, veoma samostalna i vodi slobodnu uređivačku politiku. Kao krunski dokaz izvukli su i činjenicu da se u Bundestagu njihov budžet odobrava na pet godina! To je godinu duže od veka trajanja prosečne nemačke vlade, što će reći da im je sloboda i budžetom garantovana, za slučaj da se zavade sa gospođom Merkel i ona pomisli da na njih možda vrši neki politički pritisak. No pasaran! Neće moći!
Mnogo mi se dopalo solomonsko rešenje sa gvozdenim finansijskim garancijama za novinarsku i uređivačku slobodu, pa sam domaćine zamolila da mi ispričaju šta se tačno desilo kada su poslednji put ušli u neki spor sa političkom vlašću. Rukovodstvo Dojče velea našlo se u čudu, zatečeno. Neko vreme su se međusobno došaptavali na nemačkom, a onda je glavni šef rekao da je on tu tek par godina i da bi morao da vidi sa nekim urednikom koji je dovoljno dugo tu da se seća nekog takvog slučaja.
Ne kažem ovo da bih tešila ljude kako ni drugde nije bolje. Mislim da ovo što sad imamo nije bolje, već gore. Potpuni prezir Studentske liste prema mojim kolegama u javnom servisu bio je bogomdan već tri dana posle izbora, kada je u Drugi dnevnik RTS-a, kao u kaznenu ekspediciju, došao njen izaslanik Nemanja Karović. Omalovažio je te večeri i televiziju i voditelja. Koji je bio u divnoj prilici da gosta pita, bi li bilo bolje da je RTS o studentskim protestima izveštavao kao N1? Kao televizija čija je reporterka javljala da sve protiče mirno jer niko ne ometa građane dok mirno uništavaju prostorije SNS? Bi li to bila prava mera profesionalizma i uređivačke slobode?
Možda bi neki dašak otpora, ako ne umilostivio pobednike, a ono priskrbio javnom servisu mrvicu samopoštovanja. O uređivačkoj slobodi da i ne maštamo.
A gost bi i sam okusio jelo koje je došao drugima da posluži. Jer bi znao da i voditelj RTS-a zna kako je duboko prezrivo Nemanja Karović na X-u komentarisao N1 („nije medij, već ispostava zapadnih interesa“), u vreme kada je to još mogao da radi pod plaštom anonimnosti i kada još nije morao da brine o svojoj poziciji na Studentskoj listi.
Ali i ovako se gost Dnevnika u nečem ozbiljno preračunao. Nije ponizio samo RTS već i ljude koji su te noći sedeli u svojim domovima i gledali drugi Dnevnik RTS-a. Oni koji vole da ponižavaju zaborave da je to infektivna bolest.
U novinarstvu je sloboda čudo i ume da poprimi neočekivane oblike. Neki se novinari sami ponize, a neke, poput Dragana Vučićevića, ponižavaju drugi, ali im ne slome duh. Jer je borba bolja od potčinjavanja.
Za moj groš je najveća misterija u ovom momentu redakcija beogradskog lista Danas. Koliko mogu da vidim, niko ni u redakciji ni van nje ne traži od glavnog urednika Danasa da objasni da li mu je bio poznat identitet „prijatelja studenata“ čije je kolumne mesecima objavljivao u listu koji uređuje. Ispostavilo se da je „prijatelj“ bio Aleksandar Maršavelski, profesor prava na Sveučilištu u Zagrebu i važan lik u obaveštajnim strukturama u Hrvatskoj, koji je posle pobede Studentske liste objasnio da je u Danasu pisao pod pseudonimom da ne bi „hranio Vučićev narativ o obojenim revolucijama“. U Hrvatskoj je afera izazvala skandal i njegovu smenu
Ne tvrdim da je „prijatelj“ iz Hrvatske studentima bio bitan, iako je gostovao po našim fakultetima i kontaktirao sa uticajnim ljudima i sa Studentske liste. Samo sam iznenađena da novinari „Danasa“ po svom slobodnom izboru, niti postavljaju pitanja svom uredniku, niti odgovaraju na pitanja javnosti. Iako razumem da ova priča Studentskoj listi ne može da godi. Razumem i da ovaj list možda još peče ona bruka sa izmisljenim „Danijelom Smitom“, proalbanskim i antisrpskim internet avatarom kog je ova ista redakcija pre nekoliko godina čitaocima predstavljala kao britanskog eksperta za Balkan. Da bi, nakon što su čitaoci otkrili prevaru, objasnila da su joj sve podmetnule „ruske službe“.
U stvari, kad bolje razmislim, možda je i bolje da kolege iz Danasa ništa ne objašnjavaju.
A i što bi se neko sam posipao pepelom, kad to od njega ne traži Studentska lista.
Ali šta ono beše novinarstvo?
Povezane vesti
Komentari (0)