Kolumna "Politika kao sudbina": Vera i nevera
Komentari
Dodajte Euronews kao željeni izvor na Google-u
Nije običaj, ali odgovoriću ovde na pitanje sa Jutjuba. St. Vladimir Jovanović, tako se predstavlja, pita kako to da me u više navrata čuo kako u televizijskim razgovorima kažem da nisam vernik. Čemu to ograđivanje, pita gospodin Jovanović?
St. Vladimir Jovanović pažljiv je gledalac i ne greši: moj je običaj da u raspravi o škakljivoj temi koja u javnosti izaziva duboka neslaganja odmah ukažem na nasleđeni ugao gledanja. Novinari su obučeni da javna pitanja pretresaju bez straha i favorizovanja, da lične predrasude ostavljaju po strani i da publici ne uskraćuju informacije, ma u kakve zaključke one vodile. Ali da li im to uvek polazi za rukom? O tome javnost sudi, a sud joj je po moju profesiju porazan. Novinari bi da im verujete da nepristrasno barataju činjenicama, ali mnogi samo poturaju publici sopstvene stavove. Ili, još gore, nečije druge.
Da li je "ograđivanje“ ako sagovorniku i publici u startu pošteno kažete sa kojih pozicija nastupate? Da publika sama proceni jesam li možda razvila slepi ugao u odnosu na neku temu, ili ne umem da ostavim emocije po strani? Čitalac ima pravo da zna.
Takva priznanja smatram dobrim običajem i fer pristupom. Svak ima pravo da zna "odakle dolazite“, kako bi Amerikanci u mojoj profesiji rekli. Ima li novinar predrasude koje nije u stanju da prevaziđe, nosi li teško breme prošlosti? Ranije se podrazumevalo da profesija reporter isključuje tu opasnost jer smo, bože moj, istrenirani da budemo istinoljubivi i fer.
A onda smo ispali smešni sa tim pretenzijama. Sada se od novinara očekuje da sam saopšti je li u sukobu interesa, ali i da iskreno saopšti svoja uverenja.
Svesna sam da to nije postao standard, daleko od toga. Ali moraće, ako ikad nameravamo da vratimo izgubljeno poverenje publike.
Evo čega se ja držim: ako je na dnevnom redu netrpeljivost dela javnog mnjenja prema "prekodrincima“, da li zato što su optuženi da su opoziciji ukrali poslednje beogradske izbore ili pod nekim drugim izgovorom, red je da ja ne pretresam to pitanje, a da ne obavestim sagovornike i publiku da sam rođena u Sarajevu, da mi je poreklo krajiško i da svaku uvredu na račun "prekodronjaca“, "bosančerosa“ i "bosančuga“ uzimam lično, sa osećanjem nepravde i stepenom ogorčenosti. Mislim da sam jednom na bijeljinskoj lokalnoj televiziji pošteno rekla da sigurno neću glasati ni za jednu stranku koja "prekodrince“ smatra ljudima nižeg reda. Ili se javno ne protivi takvim uvredama.
Povezane vesti
Ako se priča o srpskim podelama u Drugom svetskom ratu, mislim da je pošteno da kažem da potičem iz partizanske porodice. Da li me to čini slepom i neosetljivom na tuđe boli? Trudim se da tako ne bude, svak ima pravo da oceni da li mi to polazi, ili ne polazi za rukom. I da li mi je uopšte mesto na javnoj sceni. Tu skoro sam bila gošća u emisiji Televizije Informer "Da se ne lažemo“. Saznala sam da se veče pre mog gostovanja jedan od autora "Informera“ izvinjavao gledaocima što se njegova televizija nalazi u Ulici Peke Dapčevića. Pošteno. Ali mislim da je bilo pošteno i da ja gledaocima kažem zašto cenim španskog borca i generala koji je komandovao jedinicama Narodnooslobodilačke vojske i oslobađao Beograd. Videla sam sliku Draže Mihailovića u kancelariji Dragana J. Vučićevića i dobro mi je poznato da sam na toj televiziji u manjini. Ali sam mogla da kažem! Što mislim da je i ljudski i novinarski pošteno, sa obe strane.
Ne umišljam sebi da sam u većini, naprotiv. Ali dok u Srbiji imam pravo da nešto javno kažem, niko me neće ubediti da živim u diktaturi i fašizmu. I pošto mislim da znam šta je antifašizam, neću pasti na jeftinu foru po kojoj se antifašista postaje tako što prvo svog domaćeg političkog protivnika, kog ne umeš da pobediš na biračkom mestu, proglasiš Hitlerom ili fašistom. U istoriji moje porodice se nije tako lako postajalo antifašistom. Morao si da se boriš protiv pravih fašista i nije bilo dovoljno da uđeš u savez sa najvećim silama sveta.
Što me dovodi do Srpske pravoslavne crkve. U našoj kući čak ni deda, ljuti Ličanin, ni pre Drugog svetskog rata nije verovao u boga. Nije, dakle, čekao da ga Nikoletina Bursać obavesti da "nema boga“. U prvom razredu osnovne škole me Asima povela kući posle časova i tada sam prvi put videla ženu prostrtu na komadiću ćilima u trošnoj zgradi u Ulici Nikole Zrinjskog. Mama mi je kod kuće objasnila da se Asimina mama molila bogu, da se to zove klanjanje i da mi u boga ne verujemo, ali da veoma poštujemo sve koji veruju.
I to je bilo to. Čim sam u američkoj gimnaziji San Rafael High School mogla sama da biram predmete u poslepodnevnom delu nastave, izabrala sam jedan koji se zvao "Svetske religije“. Imala sam 16 godina i mislim da smo profesor i ja bili jedini ateisti u razredu. Na profesora sumnjam zato što je, po mom mišljenju, preterano hvalio moje pismene sastave o Starom zavetu i bez dobrog razloga mi davao najbolje ocene. Nikad mi nije rekao "odakle dolazi“, ali sumnjam na njega i zato što je u drugom polugođu svakog dana na čas dovodio predstavnike različitih crkava koji su nam svakodnevno tumačili po čemu je jedino njihovo učenje ono pravo.
I svi sem tog profesora su u meni videli komunističko dete koje su hteli da preobrate.
Kako se slavi slava, prvi put sam videla u izbeglištvu u Beogradu devedesetih. Ali sam i kod marksista poput Erika Hobsboma, vrhunskog britanskog istoričara koji je posle Drugog svetskog rata predavao na Kembridžu, Stenfordu, Kolež d Frans itd, nalazila pohvale Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Poput drugih vodećih mislilaca svog vremena, i Hobsbom je nacije smeštao u 19.vek. Sa izuzetkom naše, za koju je tvrdio da je izuzetak od pravila jer je Srpska pravoslavna crkva kroz svoje liturgije, i epske pesme, uspela u narodu i pod Turcima da sačuva sećanje na srpsko srednjevekovno carstvo.
Tako da sam rano, i moguće trapavo, zaključila da su napadi na Srpsku pravoslavnu crkvu napadi na nešto istorijski dragoceno i svima važno, i da me neće biti među napadačima.
Povezane vesti
Ali sam se ustručavala da govorim o crkvi, smatrajući sebe za kardinalnu neznalicu. No kada su litije u Crnoj Gori postale politička tema broj jedan, i kada mi je postalo važno da im izrazim divljenje i pružim javnu podršku, mislila sam da je fer da objasnim "odakle dolazim": malo znam o veri i crkvi, nisam tu nikakav autoritet, uzmite ovo što govorim sa rezervom. Mislila sam da je tako pošteno.
Je li to 2ograđivanje“?
Neka St. Vladimir Jovanović sam proceni. Pošteno?
Komentari (0)