Kolumna "Politika kao sudbina": Gola hladna srdžba

Danijela Karanović. Tako se zove majka Sare i Valentine Firić, devojčica iz Kovilja koje su u novembru 2024. tragično izgubile život pod novosadskom nadstrešnicom. Devojčice su imale pet i devet godina, a nadstrešnica je zgnječila i njihovog 53-godišnjeg dedu Đorđa Firića.

Petogodišnja Sara noć uoči nesreće na Železničkoj stanici u Novom Sadu pitala je majku “ko će sutra umreti”. Znamo jer nam je Danijela Karanović krajem decembra 2024.godine rekla da krivi sebe što je pustila decu da idu: “Tog dana, oko 10 i nešto deka je došao po njih. Nisam imala predosećaj neki. Šta da nisam tog dana rekla da idu, možda sam mogla da ih spasim. Ja sam taj dan umrla sa svojom decom, ovo je sada samo preživljavanje. Bila sam ponosna na svoju decu, iako su bile male bile su tako zrele”.

Progovorila je javno o svojoj mrtvoj deci jer nije želela da se u njeno i njihovo ime poziva na proteste zbog pada nadstrešnice. "Kada gledam sad ove proteste, sve to stvarno ne želim, ne želim da se ljudi tuku, incidente, ni ja ne bih želela, ni moja deca, ne želim u njihovo ime da se to radi. Trudim se da to ne gledam, htela sam samo da oplačem svoju decu u miru, ali to nisu dozvoljavali''. Bila je svesna da neki ljudi zbog toga ne misle dobro o njenom i stavu njene porodice: “Susreli smo se sa komentarima da smo se prodali. Ako je ljudima do toga, ja nemam ni svoju prokletu platu na šta da potrošim”.

Setila sam se Danijele Karanović kada sam na Bi-Bi-Siju gledala oca Henrija Novaka. Govorim o studentu koji je imao 18 godina kada je u decembru 2025. u Sauthemptonu izgubio život u prisustvu organa reda. Bio je četiri puta izboden nožem i iskrvario je dok ga je policija hapsila jer je poverovala njegovom napadaču, Siku Vikramu Digvi koji je policiji rekao da je žrtva Henrijevog rasističkog napada tokom koje mu je mladić navodno sa glave strgao tradicionalni turban kakav nose pripadnici njegove etničke grupe i onda ga još “povukao za kosu”.

Osamnaestogodišnjak je uzalud u samrtnom grču roptao da je izboden: policajci su ga ignorisali dok su učtivo i sa punim poštovanjem razgovarali sa pravim napadačem koji im je kao dokaz pokazivao nepostojeću modricu ispod oka. Henri je za to vreme uspeo devet puta da kaže, “Ne mogu da dišem”, a na jauk da je izboden, jedan policajac mu je odgovorio, “Ne bih rekao, jarane”. Henri je izdahnuo dok ga je policija prisiljavala da sedne kako bi mu stavila lisice na ruke.

Ne povlačim nikakvu paralelu između novosadskog i slučaja u Velikoj Britaniji. U Novom Sadu se desila nesreća u kojoj je stradalo 17 ljudi, u Sauthemptonu hladnokrvno ubistvo slučajnog prolaznika. U novosadskom slučaju još nema ni valjane optužnice, dok je Vikram Digva u Britaniji već osuđen na minimum 21 godinu robije.

Paralela postoji jedino u držanju Danijele Karanović, Sarine i Valentinine mame, i Marka Novaka, oca Henrija Novaka. Paralela je u njihovoj boli, njihovom dostojanstvu i njihovoj želji da smrt njihovih bližnjih ne prouzrokuje nove patnje.

Iako razumljivo ogorčen zbog držanja britanske policije prema njegovom sinu, koje je nazvao “nehumanim i ponižavajućim”, Mark Novak nije hteo da podrži masovne proteste koji su izbili u Velikoj Britaniji nakon što je policija objavila snimak hapšenja tokom kog je njegov sin podlegao unutrašnjem krvarenju od uboda noža dugog 21 centimetar u srce. Desna opozicija digla je svoje pristalice na uzbunu, tvrdeći da britanska policija, u strahu da ne bude optužena za rasizam, koristi dvostruke standarde pri tretmanu belaca i etničkih manjina. Henri Novak bi i danas bio živ samo da nije bio belac, tvrde desničari, a Najdžel Faraž, lider opozicione Reform stranke u usponu, pozvao je građane na “golu hladnu srdžbu” zbog tragične smrti Henrija Novaka, Policija se uzalud izvinjava jer je javnost besna i traži odgovore.

Odgovore traži i Henrijev otac Mark, ali čista srca moli i javnost i političare da “ne koriste tragediju njegovog sina za sejanje razdora, produbljavanje podela i podsticanje napetosti”. Ovo je slučaj ubistva, mi smatramo Vikrama Digvu stopostotno odgovornim za smrt našeg sina, ovo nije slučaj rasizma. Mi želimo da Henrijeva tragična priča posluži promenama na bolje i sigurnijim ulicama naših gradova.

Očevom pozivu odmah su se pridružili političari vladajuće stranke, suprotstavljajući se “političkoj eksploataciji nesreće” i pozivajući naciju da “izbegne pokušaje politizacije smrtnog slučaja i polarizaciju naše zemlje”.

Apel britanskog oca nije urodio plodom, kao ni apel Danijele Karanović pre njega. Srdžba na koju je pozvao Faraž izlila se na ulice britanskih gradova, ali način na koji se demonstranti sukobljavaju sa policijom niko ne bi mogao da nazove “hladnim”. Opozicija optužuje policiju da gaji “predrasude protiv belaca”, a policijski komandiri mole naciju da “osudi one koji nastoje politički da profitiraju na nesreći”. Zasad, bez rezultata. Protesti su nasilni. ima mnogo povređenih policajaca i demonstranata, a neki Britanci su zbog upotrebe sile već i krivično osuđeni na višegodišnje zatvorske kazne, iako je sve počelo pre samo nekoliko dana.

A javljaju se i glasovi iz inostranstva, kako se i kod nas redovno dešava kad izbije veći društveni sukob. Umešali su se Amerikanci: Ilon Mask je dolio ulje na vatru, a potpredsednik Džej Di Vens je optužio “elite” i “invaziju migranata”, uz napomenu da kao Henri Novak “umire i civilizacija, napuštene od vlasti koja o njoj ne vodi računa”. Glavna urednica Bi-Bi-Sija pak podseća Vašington da je Henrijev ubica rođeni Britanac, i ne može da razume zašto američki potpredsednik ne vodi računa o željama Novakove porodice.

Američka intervencija je izazvala čist i hladan bes Dauning strita, koji je odbacio “pokušaje mešanja u našu demokratiju i unošenja podela među nas”, a britanski ministar za decu i porodicu rekao je da Britaniji “nisu potrebni saveti iz Amerike, kao ni tamošnje toksične podele”.

Što možda treba zapamtiti, pa i prepisati kada se evropski i američki političari idući put budu mešali u naše unutrašnje stvari. Ne zato što će pomoći, već radi samopoštovanja.

Britanski premijer, koji je svojevremeno klečao na jednom kolenu u znak solidarnosti sa Amerikancima koji su palili američke gradove tokom protesta zbog smrti Džordža Flojda, takođe u prisustvu vlasti, sada kaže da je “veoma važno da se lične tragedije ne politizuju”. Britanci nastavljaju da se tuku na ulicama sa policijom, sada ne više samo u Sauthemptonu, i čini se da premijerove apele slušaju samo njegovi glasači, ne i razjarena gomila.

Ni u Britaniji, kao ni u Srbiji, niko se ne ustručava da koristi tragedije u političke svrhe, kad od njih može imati političke koristi.