Kolumna "Kad fazani lete": Četvrt veka od kraja veka

Jedna od najkomentarisanijih knjiga u anglosaksonskom svetu poslednjih nedelja je ona koju je napisao Emil Šabal, nova biografija Erika Hobsbauma (1917- 2002), jednog od vodećih javnih intelektualaca i istoričara Velike Britanije u drugoj polovini dvadesetog i prvoj deceniji dvadeset prvog veka koji je kao dugogodišnji član Komunističke partije, imao naročito jak uticaj na levom polu društvenog spektra. Ova knjiga ponovo je skrenula pažnju i na delo samog Hobsbauma. Neke njegove teze - poput onih o ”dugom devetnaestom" i „”kratkom dvadesetom veku" - temeljno su odredile globalnu percepciju određenih istorijskih epoha u široj javnosti. On je, dakle, autor koncepta o tome da devetnaesti vek simbolički traje do 1914, odnosno do Sarajevskog atentata. Ako oko početka “kratkog dvadesetog veka” i postoji konsenzus, oko njegovog završetka postoje različita mišljenja. Najčešće se potencira 1989. kao godina pada Berlinskog zida, što ima i dodatni šarm jer je tačno 200 godina udaljena od 1789. kao godine Francuske revolucije kojom, po Hobsbaumu, počinje  “dugi devetnaesti vek”. Svoje adute, međutim, ima i 1992, kao ključna godina “ratova za jugoslovenske nasleđe”. Nju uostalom potencira i sam Hobsbaum u svom “Dobu ekstrema”, naročito u kontekstu Miteranove posete Sarajevu te godine jer tu sada imamo “geografsku rimu” sa Sarajevskim atentatom kao početkom veka. Naposletku, svoje zagovornike ima i 1999. kao godina NATO bombardovanja SR Jugoslavije. Ipak, kao poslednji “termin” na ovoj licitaciji je datum od pre tačno četvrt veka, 11. septembar 2001, dan terorističkih napada na Njujork i Vašington.  

Kao dan rušenja Berlinskog zida obično se navodi 9.11, a ovde imamo 11.9; ogledalski odraz, naročito ako imamo u vidu različite načine navođenja datuma u Evropi i u Americi. Ali nije ovo, naravno, jedini “link” između ova dva datuma. Pad Berlinskog zida za mnoge je označio period konačne pobede Američke imperije i njene buduće nedodirljivosti. Narednih nepunih dvanaest godina biće vreme neuporedive američke dominacije. Ne samo da je Amerika bila moćna, nego je istovremeno i sebi i drugima delovala nikad moćnije. I bukvalno, kao u nekoj mitološki-arhetipskoj situaciji, baš tada je bila najranjivija. I ponovo imamo jedan literarno poučan momenat. Osama Bin Laden personalno i Al-Kaida kao organizacija bili su američki saveznik u vreme kad su im tokom rata u Avganistanu trebali kao “toljaga” protiv Sovjetskog Saveza i komunizma kao alternativnog poretka. Kada je Sovjetski Savez skupa sa Varšavskim ugovorom nestao s karte sveta, bivši prijatelj postao je krvni neprijatelj. To neprijateljstvo se ukazuje već početkom poslednje decenije dvadesetog veka, ali se ispoljava daleko od američke teritorije. Osama je, međutim, znao da će Amerika osetiti udarac jedino ako ih udari u – srce.  

Dvadeseti vek bio je vek svetskih ratova. Sjedinjene Američke Države učestvovale su u oba svetska rata. U oba su se uključile naknadno, ali u oba su takođe imale ključnu ulogu u njihovom završavanju. Usledio je hladni rat. Koliko god bio hladan, imao je i svoje “vruće” segmente, primera radi u Koreji ili Vijetnamu. Ipak, koliko god ovi ratovi oblikovali američku istoriju i američko javno mnenje, koliko god američka vojska u njima učestvovala, oni skoro da se nisu “fizički” osećali na američkom tlu. Praktično još od vremena Američkog građanskog rata sredinom devetnaestog veka, na tlu Sjedinjenih Američkih Država nije bilo klasičnih ratnih dejstava. Što se tiče terorističkih aktova, i kad ih je bilo, bilo su interne prirode. Stoga je već i planiranje masovnog terorističkog napada na američkoj teritoriji bilo potencijalno radikalno. A naročito je radikalan bio način na koji je napad osmišljen.  

Kad gledamo neki istorijski događaj iz perspektive poznatog ishoda, često zaboravljamo faktor iznenađenja, čak i kad smo bili savremenici, čak i kad sami zaista jesmo bili iznenađeni. Bergson je pisao o tome u kontekstu početka Prvog svetskog rata. Danas, čak i sudeći po udžbenicima, istorije, ispada da su svi očekivali početak rata, mada dnevnički zapisi iz onog vremena to baš i ne potvrđuju. Slično je i sa terorističkim napadima od 11. septembra 2001. Navikli smo se već svi na bezbedonosne procedure na aerodromima, navikli smo se na ideju da civilni putnički avioni mogu da posluže kao smrtonosno oružje, ali pre samo dvadeset pet godina to nije bilo samo iznenađujuće, nego i šokantno. I teško je danas prisetiti se intenziteta tog šoka.  

Priča se, evo, već dve i po decenije o “multipolarnom svetu”. Navikli smo se na novi talas američkih intervencija na Bliskom istoku započet u Avganistanu, talas koji je isprva pravdan upravo terorističkim napadima od jedanaestog septembra. Čak i najnoviji napad na Iran u nekom širem uzročno-posledičnom smislu ne može biti nepovezan s događajima od pre četvrt veka. Uglavnom, dosadašnji tok dvadeset i prvog stoleća temeljno je obeležen ovim događajem iz septembra 2001, mnogo više nego i pandemijom virusa Covid-19 ili ruskim napadom na Ukrajinu.  

Bio sam pre tri-četiri meseca kod Ground Zero spomenika. Bio je čudesan prolećni dan, ali je pola sata pre pala kratka kiša. Na crnom mermeru je bilo kapljica vode i bilo je belih ruža. Ugravirana su imena po kojima pogled klizi i zamišlja te ljude. I onda sam video gde piše "Rene Mej i njena nerođena beba". I onda nije više bilo nikakve analitike i geopolitike.