Kolumna "Kad fazani lete": Smrtni ishod društvenih povreda

Tačno za mesec dana, do u dan tačno, navršiće se tri godine od masovnog zločina u Osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar". Iz današnje perspektive gledano, čini se da od tada zapravo živimo u neproglašenom vanrednom stanju. U dosadašnjoj istoriji Srbije bio je to zločin bez presedana, a čak i globalno je u nekim elementima bio skoro unikatan. Bilo je u SAD relativno često sličnih zločina, ali nikada osoba u tako mladoj dečjoj dobi nije na taj način ubila toliko ljudskih bića.

Po svemu sudeći, ovaj zločin rezultat je vrlo sociopatske lične patologije. Ovakvim mišljenjem se nipošto ne poriče moguća odgovornost roditelja, ali se sugeriše da nema previše smisla tu tražiti neku "političku pozadinu". Ipak, iz određenih krugova i bliskih vlasti i bliskih opoziciji, mogle su se čuti ponešto političke interpretacije tog tragičnog događaja. Te su interpretacije, jasno, različite. Prvi krugovi su insistirali na mikrolokaciji škole u kojoj se zločin desio, odnosno na strogi centar Beograda, na činjenicu da većina učenika pomenute škole potiče iz miljea koji je vidno opozicijski nastrojen. Drugi su pak u celoj "kulturi nasilja" videli posledicu medijskog delovanja televizija bliskih vlastima. Otud i kad krenu demonstracije pod sloganom "Srbija protiv nasilja", jedan od zahteva biće i ukidanje pojedinih televizija ili barem oduzimanje nacionalne frekvencije. Istini za volju, ako ne i u "slučaju Ribnikar", zloćudna uloga medija mogla se prilično racionalno argumentovati u slučaju koji je usledio, slučaju ubistava u Duboni i Malom Orašju, samo što je i u tom slučaju mnogo teže precizno usmeriti kritiku na ovaj ili onaj konkretan medij, koliko je smisleno notirati ukupnu medijsku atmosferu.

Oko godinu i po dana nakon zločina u "Ribnikaru", desila se nesreća sa rušenjem nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu. Broj žrtava ovde je bio veći i demografski "šareniji", ali nije postojao direktni izvršilac. Ipak, pošto je nadstrešnica, skupa sa celom stanicom, skupa, uostalom, s prugom Beograd – Novi Sad kao delom međunarodne konekcije Beograd - Budimpešta, obnovljena u toku vladavine aktuelne garniture, priča o krivici i potencijalnoj korupciji usmerena je protiv njih. To bi moguće bilo i kratkog daha, da nisu počele studentske blokade. One su u periodu od nekih pola godine, otprilike od decembra pretprošle do maja prošle godine potpuno dominirale srpskim socijalnim i javnim pejzažom, da bi se nakon toga situacija donekle i prividno vratila u normalne političke tokove (plan o novoj izbornoj listi spada svakako u normalne političke manevre).

Interesantno je da taj novi politički subjekat insistentno i nervozno traži što je moguće skorije vanredne parlamentarne izbore. Načelno govoreći, u tome ima nečeg iracionalnog i kontraintuitivnog. U upućenoj javnosti skoro da vlada konsenzus da je od propasti Demokratske stranke najveći problem opozicije nedostatak partijske infrastrukture. Za njenu izgradnju je potrebno vreme. Ni najdalji mogući termin za redovne parlamentarne izbore nije predaleko. Stoga nije preterano jasno čemu to požurivanje, naročito nakon rezultata svih recentnijih lokalnih izbora, uključujući i ove poslednje.

Ipak, izborni vikend je ostao u senci tragedije koja se desila na beogradskom Filozofskom fakultetu. Tragična smrt jedne studentkinje, o kojoj istraga tek treba dati poslednju reč, neodvojivo je povezana sa celim kontekstom doskorašnjih blokada fakulteta, prvenstveno zbog činjenice da je boravak studenata u fakultetskim zgradama nakon radnog vremena normalizovan. Nažalost, i ova tragedija je zloupotrebljena za dodatno podebljavanje već dubokih društvenih podela.

Uprkos nekim bizarnim i zloćudno tendencioznim teorijama zavere (šifra "Panda"), teško je racionalno i uverljivo "frejmovati" ovu tragediju na način da se neko iz političke sfere proglasi direktno i krivično odgovornim za nju. Došli smo, međutim, do tačke da uopšte nije nezamislivo da dođe do incidenta sa smrtnim ishodom, a da taj incident bude direktno politički. Najžalosnije je što zna da deluje da neki takav ishod i priželjkuju.

Krajnje bi vreme bilo da dođe do "spuštanja lopte". Prošle godine je jako popularan znao biti slogan "Nemoj da bi neko spuštao tenzije". Koliko god to nekom moglo biti duhovito i koliko god u velikom delu prošle godine globalna situacija bila ipak manje komplikovana, i tada je stvar više bila smislena na nivou dosetke nego na nivou suštine.

Danas, međutim, kad produžavanje sukoba na Bliskom istoku preti globalnim ekonomskim negativnim posledicama, a da zaustavljanje problema na nivou ekonomije može čak i da zvuči optimistično, najmanje što srpskom društvu treba jeste zapaljiva duboka podela. Nije toliko problem u podeli kao takvoj, koliko jeste u zapaljivosti, dubini i intenzitetu.

Stranke vlasti jesu pobedile na svim lokalnim izborima, ali je i rezultat opozicije respektabilan, naročito u nekim opštinama. Po mnogim projekcijama, opozicija je jača u velikim gradovima nego u manjim sredinama, a u većim gradovima izbora u poslednjih godinu i više dana nije bilo. Stoga bi bilo dobro da rečenica Aleksandra Vučića o pružanju ruke protivnicima nije puka retorika. I bilo bi dobro da s protivničke strane postoji neko ko bi pruženu ruku prihvatio. U pravim krvavim ratovima s hiljadama mrtvih, predstavnici zaraćenih strana se rutinski rukuju i razgovaraju. Tragika ovdašnje podele može se ilustrovati i time da mogućnost pukog međusobnog razgovora neki proglašavaju izdajom.