Kolumna "Kad fazani lete": Putuj, igumane ili idi, Kristijane
Komentari
15/05/2026
-07:26
Da započnem malo, što se kaže, autobiografski. Pre dvadesetak godina za tadašnji sarajevski nedeljnik “Dani” pisao sam političku kolumnu sa nadnaslovom "Filigranski pločnici". (Nadnaslov ove je, dakle, kontinuitet "štulićizma"). Kolegica Ljiljana Smajlović prisetila se nedavno na ovom istom mestu punoletstva jednog svog intervjua, a mene su političke okolnosti u takozvanoj regiji navele da se setim svoje kolumne koja će punoletna postati za manje od mesec dana. Naime, pre skoro punih osamnaest godina, trinaestog juna 2008. objavio sam u okviru te svoje kolumnističke rubrike tekst pod naslovom "OHR treba otići" s podnaslovom "O samoskrivljenoj maloljetnosti bošnjačke (političke) elite".
Iz autorske perspektive mi je pomalo i prijatno da sam ovako javno pisao pre, eto, osamnaest godina, ali je iz perspektive (bosanskohercegovačkog) društva prilično porazno da OHR (engleska skraćenica za Ured Visokog predstavnika u Bosni i Hercegovini), eto, još uvek nije otišao. I za bošnjačku (političku) elitu i dalje, rekao bih, vredi "dijagnoza" o samoskrivljenoj maloletnosti, samo što to mene lično na svakodnevnom nivou manje tangira jer više ne živim tamo gde ta elita donosi presudne odluke za širu društvenu zajednicu.
Setio sam ovog teksta zbog vesti o ostavci Kristijana Šmita, aktuelnog Visokog predstavnika za Bosnu i Hercegovinu, političara koji je u Sarajevu pre koju godinu primljen sa velikim očekivanjima. Od drugog Nemca i drugog Kristijana na čelu ove institucije (od februara 2006. do kraja juna 2007, na istoj funkciji bio je Šmitov imenjak i zemljak Švarc-Šiling; važno je, dakle, zvati se Kristijan), očekivalo se mnogo, u optimalnom slučaju povratak "zlatnih (ešdaunovskih) dana". Valentin Incko, Šmitov neposredni prethodnik, proveo je ubedljivo najduže vremena na čelu OHR-a, ali je takođe bio i najindolentniji “guverner”. U najvećem delu svog (pre)dugačkog mandata, ponašao se kao nekakav bogati "kulturnjak", rado viđen na prijemima i premijerama, ali bez realne političke moći. Koruški Slovenac po etničkom poreklu, pa verziran u lokalnom jeziku kako god ga u Bosni i Hercegovini ko zvao, a Austrijanac po državljanstvu, pa stoga i bez jake "pozadine", najveći potres je izazvao bukvalno u poslednjem danu svog mandata kad je doneo Zakon o zabrani negiranja genocida. Ta odluka je u Republici Srpskoj dočekana negativno, a stav ovog entiteta prema OHR-u, mada nikad preterano blagonaklon, dodatno je obojen negativnim valerima izborom Kristijana Šmita koji, za razliku od svojih prethodnika, nije dobio zeleno svetlo Saveta bezbednosti UN-a pa ga na 49 posto teritorije Bosne i Hercegovine nikad i nisu formalno priznali.
Pošto nisu bili očarani, Srbi nisu mogli biti ni - razočarani. To, međutim, ne važi i za Bošnjake. Šmit je stigao iz Nemačke, nesumnjivo najjače evropske zemlje koja traga za novom istaknutijom ulogom u globalnoj politici, sa personalnom podrškom tada još uvek ključne figure nemačke politike - Angele Merkel. Stoga se očekivalo da on nastavi sa politikom podrške centralnim vlastima odnosno, kako se to kaže, političkom Sarajevu. Ipak, upućenijim komentatorima, kao i poznavaocima istorije uostalom, od početka je bilo jasno da će Šmitovi “favoriti” biti Hrvati. Uostalom, prve reakcije na Šmitov najavljeni odlazak su više nego indikativne: Srbi likuju, Bošnjacima nipošto nije žao, a jedino Hrvati za Šmita imaju lepe reči, mada ih ni oni ne izgovaraju preglasno.
Onima koji prate medije u Sarajevu, indignacija spram Šmita može delovati skoro paradoksalno. Onaj moj tekst potenciran na početku onomad je u tamošnjem kontekstu bio žestoka aberacija. Kritika OHR-a u to vreme bila je skoro nezamisliva. Danas se komentatori, međutim, utrkuju u ukazivanju na Šmitova "nepočinstva". Nažalost ipak, to je manje principijelna kritika jedne neokolonijalne institucije i njene prakse, a više skoro infantilna histerija na tendenciozno ličnom nivou. Pojednostavljeno govoreći, nisu problem skoro carske ovlasti nametnute i oktroisane figure, nego način na koji se ponašao ovaj konkretni "vicekralj".
Tobože racionalni podržavaoci OHR-a tvrde da je ova institucija neophodna da bi se sprečile blokade. To je, međutim, kao da pokušavaš naučiti voziti bicikl, a da nikad ne skineš pomoćne točkove ili naučiti plivati bez napuštanja plićaka. Ironično govoreći, globalna geopolitička situacija pre dvadeset ili čak deset godina bila je mnogi bolji "blokator blokada" nego što je danas kad će vrlo verovatno da dođe do skorog ukidanja OHR-a, a da niko neće pitati bilo koga u Sarajevu šta o tome misli. Hoću reći, i da nije bilo OHR-a, bila je neka vrsta međunarodnog konsenzusa, kakvog danas nema ni u onom delu političkog globusa koji obično nazivamo "kolektivni Zapad".
Nije u politici, kao u latinskoj poslovici, u odlaganju uvek opasnost, no, kad smo već kod parafraza, kao u famoznoj mantri Anonimnih alkoholičara, politička mudrost jeste u tome da znaš kad je odlaganje korisno, a kada nije. Da je OHR zatvoren pre desetak ili malo više godina, danas bi to bila "nova normalnost". Ovako pak to može da predstavlja svojevrstan šok, naročito za lokalne aktere koji su se na Visokog predstavnika (kao instituciju) najviše oslanjali. Uglavnom, Bosnu i Hercegovinu za pet meseci očekuju opšti izbori. Kako sada stvari stoje, lako može da se desi da buduća vlast bude postdejtonska garnitura pred kojom će biti najveća realna politička odgovornost.
Povezane vesti
Komentari (0)