Kolumna "Dekonstrukcija": Ekspo u kandžama "međunarodne mreže"

U jeku euforije povodom pada Berlinskog zida i okončanja Hladnog rata, Međunarodni biro za izložbe dodelio je 1989. godine organizaciju Ekspa ’96 Beču i Budimpešti, kao simbol ponovnog povezivanja Istočne i Zapadne Evrope. To je bio prvi (i poslednji) put da su dva grada u dve različite države dobila organizaciju Svetske izložbe.

Još po nečemu je ovaj Ekspo jedinstven u istoriji ove manifestacije – to je prvi (i za sada poslednji) slučaj da je grad/država koja je osvojila ovu počast odustala od održavanja izložbe i to zbog unutrašnjeg političkog i društvenog otpora. Već početkom 1990. u Austriji se stvara snažan javni otpor održavanju izložbe zbog toga što su procene troškova stalno rasle i izazivale sumnju u finansijsku održivost, zatim protivljenja dela stručne javnosti urbanističkim zahvatima na obalama Dunava, gde je infrastruktura trebalo da bude izgrađena i usled političke polarizacije u okviru koje su austrijske opozicione stranke koristile Ekspo kao argument protiv vlasti.

Na kraju je odlučeno da se ovo pitanje iznese pred građane, i 1991, pet godina pre početka manifestacije, u Beču je održan referendum. Prema zvaničnim rezultatima, većina građana glasala je protiv održavanja Ekspa u tom gradu (65 odsto "protiv", 35 odsto "za", uz izlaznost od oko 45 odsto glasača). Odluka je bila obavezujuća i austrijske vlasti su se povukle iz projekta, a Mađarska je formalno razmatrala mogućnost da sama preuzme organizaciju, ali su ekonomski uslovi u ranoj fazi tranzicije (uključujući budžetska ograničenja i makroekonomsku nestabilnost) realizaciju tako velikog projekta učinili nemogućim, pa je i Budimpešta odlučila da odustane.

Do sada vam je već jasna paralela između otkazanog Ekspa ’96 i aktuelnog Ekspa 2027 - opozicija se protivi organizovanju manifestacije, sumnja se u finansiranje projekta, u njegovu "ekološku ispravnost", stvara se snažan otpor u javnosti... Ali - da, postoji jedno veliko ali - ona nije adekvatna i to pre svega zbog različite faze u kojoj su se projekti našli u trenutku političkog spora.

U slučaju Beča i Budimpešte, otpor se pojavio relativno rano, već u prvoj godini po dobijanju prava na organizovanje izložbe, dakle pre početka infrastrukturnih radova i ulaganja velikih svota novca. Upravo zato je referendum u Austriji 1991. godine imao snagu da zaustavi projekat bez većih finansijskih gubitaka i pre nego što je država ušla u investicionu fazu posle koje nema povratka. Kada se Beč povukao, Mađarska nije imala kapacitete da sama iznese projekat, pa je odustajanje bilo logičan ishod.

U Beogradu je situacija suštinski drugačija. Beograd je ušao u poodmaklu fazu realizacije Ekspa - izgradnja kompleksa i prateće infrastrukture je u toku, značajna javna sredstva su već uložena i rok do otvaranja je relativno kratak.

U takvim okolnostima, politički i ekonomski trošak eventualnog odustajanja postaje neuporedivo veći nego u slučaju Beča i Budimpešte. Do protivljenja opozicije dolazi pošto je "tačka bez povratka" odavno pređena. U vreme kada je imalo smisla pokretati javnu raspravu i, eventualno, organizovati referendum, opozicioni prvaci nisu imali ništa protiv ovog poduhvata.

Predsednik Stranke slobode i pravde je još u februaru prošle godine govorio kako su opozicione stranke dve godine ranije (znači 2023) "u Parlamentu podržale da Srbija dobije Ekspo" i dodao "to je dobra stvar da mi imamo Ekspo". Tatjana Pašić iz SSP-a je na sednici Skupštine Srbije septembra 2022. rekla da njena stranka "podržava ideju da grad Beograd i Srbija budu domaćini jednog velikog događaja kakav je Ekspo".

Kopredsednik Zeleno-levog fronta Radomir Lazović na istoj sednici je rekao: "Veliko hvala što ste ovde i što ste nam uopšte pružili priliku da se jedna ovako velika manifestacija može organizovati ovde". Na pitanje tadašnjeg predsednika Skupštine Vladimira Orlića da li to znači da podržava Ekspo, Lazović je odgovorio: "Podržavamo".

Ekspo je tada podržavao čak i sadašnji predsednik Demokratske stranke Srđan Milivojević, koji je tražio da se deo aktivnosti preusmeri i na njegov rodni Kruševac. Predrag Marsenić iz Novog DSS-a takođe je tada rekao da će "u svakom slučaju podržati tu inicijativu".

Ovakav konsenzus oko jednog pitanja je i u to vreme bio prava retkost i to suštinski menja prirodu poziva na otkazivanje i (još gore) bojkot ove manifestacije. U Austriji je otpor Ekspu imao preventivni karakter, sprečavanje budućih troškova, a u Srbiji bi eventualno odustajanje značilo priznavanje već nastalog troška bez mogućnosti da se potrošeni novac vrati.

Utoliko je inicijativa koju propagira neotrockistički sajt "Mašina" - a koju predvodi neka, kako kažu, "međunarodna mreža" "Expo2027exposed" - da se od vlada stranih država traži bojkot beogradskog Ekspa bezumnija.

Prvo nekoliko reči o "Mašini". Radi se o levičarskom, zapravo liberaško-progresivističkom sajtu što se predstavlja kao "prostor za proizvodnju društvene kritike", i uglavnom se finansira sredstvima iz nemačke levičarske Fondacije Roza Luksemburg, koja pak sredstva dobija od nemačke vlade, tj. Ministarstva spoljnih poslova i Ministarstva za ekonomski razvoj i saradnju.

Drugi izvor finansiranja ovog sajta je Gerila fondacija sa sedištem takođe u Berlinu, a osnovalo ju je nekoliko bogatih naslednika novca kojeg bi se klasični levičari gadili - osnivač Antonis Švarc je u svojoj 16. godini nasledio novac dobijen prodajom porodične farmaceutske kuće "Švarc farma". Iz sveta "farmaceutskih milionera" dolaze i druga dvojica najznačajnijih finansijera - Štefan Binder i Simon Herman. Značajni finansijer je i Paolo Freša, naslednik čija se porodica obogatila prodajom alkoholnih pića. Reklo bi se da im fali samo neki veliki trgovac oružjem.

Vlasnik ovog sajta, sa prihodom od čak 11.839.000 dinara samo u 2025. godini, jeste udruženje "Centar za primenjenu komunikaciju", čiji je zastupnik ujedno i glavni i odgovorni urednik sajta Marko Miletić. Ovaj (kvazi)levičar čudnog pogleda na ideologiju (u intervjuu iz 2015. na pitanje bez kojih pojmova njegove misli ne bi bile potpune čak dva puta je naveo "pare") do 25. maja 2025. (dva meseca nakon osnivanja "Centra za primenjenu komunikaciju") bio je zastupnik i udruženja Kontekst, koje se bavi sličnim aktivnostima i koje je u 2025, takođe, imalo prihod veći od 11 miliona dinara. Kakve su ti misli, takav ti je život, što bi rekao otac Tadej.

Sad malo o "Expo2027exposed-u". Iako "Mašina" ovaj entitet predstavlja kao "međunarodnu mrežu", iz čega se stiče utisak da su u to uključeni ko zna koji zaista međunarodni faktori, radi se, po svemu sudeći, o "istraživačima, aktivistima i pripadnicima srpske dijaspore iz Evrope i Amerike", mada je i to upitno, jer "deluju anonimno" zbog "rizika od pritisaka i odmazde prema pojedincima koji javno ukazuju na probleme u vezi sa projektom". Kakav pritisak vlast može izvršiti na nekog u Americi ili Zapadnoj Evropi? To se, očigledno, ne dešava ni onima koji se Ekspu protive u samoj Srbiji.

Ti anonimni "istraživači, aktivisti i pripadnici srpske dijaspore iz Evrope i Amerike" (možda im je zapravo plenum zabranio da se predstave imenom i prezimenom pa su "medijumi")  pokrenuli su inicijativu kojom pozivaju "međunarodnu javnost da izvrši pritisak na svoje vlade - uključujući Nemačku, Francusku i Sjedinjene Američke Države - da razmotre povlačenje finansijske i institucionalne podrške projektu", odnosno da se povuku i bojkotuju srpski Ekspo.

U tom apelu se pozivaju na rezoluciju Evropskog parlamenta i Anketnu komisiju za pad nadstrešnice koji su "utvrdili" da je "korupcija ubila" 16 ljudi u Novom Sadu, pa će, verovatno, odnosno izvesno ubiti nekoga i na Ekspu. Krug je zatvoren - ista grupa ljudi odavde koja je učestvovala u pisanju rezolucije i nalaza komisije sada se poziva na rezoluciju i komisiju kako bi izdejstvovala bojkot Ekspa. Kao kad se neka vest odavde plasira u hrvatske medije, pa se onda hrvatski mediji citiraju kako bi se progurala ovde... Jasno je da "ruka ruku mije", samo je pitanje da li su te ruke krvave.

Bez obzira da li je Ekspo dobar ili loš - o tome je trebalo diskutovati 2022. - ovde se radi o očigledno zlonamernom pokušaju da se nanese nepopravljiva šteta Srbiji. Ne režimu nego državi i narodu. Jer niko, osim neprijatelja države i naroda, ne bi sada imao koristi da ta manifestacija propadne jer je (veliki) novac već uložen i bio bi nepovratno izgubljen, a ovako postoji šansa da od svega toga na kraju bude (makar neka) korist. Ovo je najdirektniji dokaz rada na štetu države i naroda, a ne protiv vlasti, kakva god ona bila. Ako nije u pitanju interes građana Srbije, čiji je? Roze Luksemburg?