Kolumna "Kad fazani lete": Pismo iz 2041.
Komentari
05/06/2026
-08:21
Da li vam 2041. godina deluje daleko? To je za petnaest godina. Pre petnaest godina je bila 2011. To je poslednja godina pre nego je na vlast došla Srpska napredna stranka. Ligu šampiona je osvojila Barselona nakon što je u finalu na Vembliju dobila Mančester Junajted 3:1. Oskara za najbolji film osvojio je “Kraljev govor”. Američki predsednik je bio Obama, a francuski Sarkozi; nemačka kancelarka je bila Angela Merkel, a britanski premijer Dejvid Kameron. Ovako, u retrospektivi, to i ne deluje davno. Petnaest godina brzo prođe, naročito u istorijskom smislu.
I hajde da se igramo političke scenaristike. Zamislimo da u globalnoj geopolitici ne bude nekih epohalnih potresa. Sve nekako baulja kao i dosad. I neki naslednik Milorada Dodika 2041. odluči da je došao trenutak da zvanično proglasi nezavisnost Republike Srpske. Narodna skupština izglasa referendum i na referendumu se većina stanovnika Republike Srpske izjasni za nezavisnost. Bošnjaci iz Republike Srpske bojkotuju referendum, ali nema ih dovoljno da bi to uticalo na činjenicu da većina svih građana jasno poruči kakvu budućnost želi.
Kakve bi reakcije bile i kako bi se odluka pokušavala rušiti? Naslućuju se dva pravca moguće argumentacije: Bosna i Hercegovina je međunarodno-pravni subjekt, članica UN-a, secesija nije u skladu sa globalnim političkim normama, i tako dalje, i tome slično. Te kao drugo, ali u moralno-etičkom smislu možda i važnije: to je teritorija na kojoj se pre manje od pola veka desio genocid nad Bošnjacima koji su dotad na toj teritoriji bili mnogo brojniji i prisutniji; to je naknadna nagrada za zločin i nije u redu ignorisati bošnjačke strahove da ih u slučaju nezavisnosti Republike Srpske čeka obespravljenost, ukidanje statusa konstitutivnog naroda i druge diskriminacijske prakse.
Pronicljivom čitaocu je već jasno da gradim analogiju sa slučajem bosanskohercegovačkog proglašenja nezavisnosti od Jugoslavije nakon čega je usledio krvavi građanski rat čija je posledica Dejtonski mirovni sporazum i današnja državna struktura BiH. Srbi su velikom većinom bojkotovali referendum o nezavisnosti, a na teritoriji BiH (u ono vreme delu tzv. NDH) sproveden je genocid nad Srbima koji je u kolektivnom sećanju još uvek bio vrlo živ jer se desio pre tek pedesetak godina. U ondašnjoj atmosferi, bili i koliko bili utemeljeni svejedno, srpski strahovi su bili sasvim razumljivi.
Poslednjih dana i nedelja, međutim, elitni odredi bošnjačkih nacionalističkih intelektualaca u tri smene vrše simbolički odstrel svih koji su se bilo kada usudili da posumnjaju u to da je jedini i isključivi krivac za svu krv prolivenu devedesetih godina prošlog veka, a na području nekadašnje SFRJ, “velikosrpska ideologija”. Glavne mete na čelu u ovom turnusu imaju Sabina Čudić i Tarik Haverić, predsednica Naše stranke odnosno poznati javni intelektualac koji se, s razlogom ili ne, često prepoznaje kao ideolog ove stranke. Zbog već raspisanih oktobarskih izbora, jasno je da cela “polemika” ima i dnevnopolitički karakter, ali on ovde čak i nije najvažniji.
Ironično je i to da se ovde u mnogo čemu radi o “narcizmu malih razlika”. I Čudićeva i Haverić u priči o nasilnom raspadu Jugoslavije vide “velikosrpski nacionalizam” kao glavnog krivca; razlika je tek u tome što on za njih nije i jedini krivac. U nekom pseudomarksističko-kulturalnolevičarskom smislu, Čudićeva je uvela koncept “borbe za moć”, dok Haverić već decenijama upozorava na samoubilačke i somnambulne poteze bošnjačke političke elite okupljene oko Alije Izetbegovića i njegovih naslednika te ne amnestirajući nikako ni Tuđmanovu nacionalističku politiku, ali insistirajući ipak sve vreme na primarnoj krivici Miloševića. Čudićeva je u tom kontekstu još nedvosmislenija.
I koliko god da i dalje postoji “regionalna isprepletenost” ne bih o ovom pisao u kolumni za jedan medij sa sedištem u Beogradu da argumentacija radikalnih bošnjačkih nacionalista o “jugonostalgiji” ne podseća toliko neodoljivo na teze ovdašnjih radikalnih srpskih nacionalista. Kad glavni urednik SDA-ovskog portala “Odgovor” patetično trubi o “demokratičnosti” i “širini” Sarajeva u kojem su pojave poput Sabine Čudić kao paradigme današnje “jugoliberalne klase” uopšte “moguće” onda to neverovatno liči na one bugarštice o “petokolonaškom” Beogradu čija je elita potomstvo “jugofilnih autošovinista”, o gradu u kojem, eto, još uvek postoje Jugoslovenska kinoteka i Jugoslovensko dramsko pozorište.
Povezane vesti
Različiti političari i javne ličnosti, vrlo često dobronamerni, isticali su poslednjih godina i decenija geopolitički značaj mogućnosti “pomirenja” Srba i Bošnjaka. Jedan broj njih je dosta racionalno primećivao da je logičnije da to pomirenje dođe sa desnih delova oba politička spektra, pošto na levim uglavnom i nema ko da se miri, jer većih razmimoilaženja i nije bilo. Uz malo cinizma mogli bismo reći, i jednoj i drugoj levici, svakako su najkrivlji Srbi.
Čitajući desne srpske i bošnjačke intelektualce, čoveku se zna učiniti da je to pomirenje u suštinskom smislu na dohvat ruke, odnosno da je potrebno jedino proglasiti moratorijum na analizu događaja iz devedesetih godina prošlog veka. Što se ostatka novije istorije tiče, sve je jasno i vlada dirljiv konsenzus: za sve loše krivi su zli komunisti i Jugosloveni. Oni su razorili tradicionalnu bogobojaznu porodicu i urušili zdrave konzervativne vrednosti. Šteta samo što im je u sadašnjosti neprijatelj fantom. Da je drukčije, lakše bi se dogovorili o budućnosti.
Komentari (0)