Kolumna "Kad fazani lete": Čas patologije

Francuski institut u Beogradu u saradnji sa Narodnom bibliotekom Srbije večeras (petak, 22. maj u 18h) organizuje diskusiju i izložbu povodom pedesete godišnjice objavljivanja "Grobnice za Borisa Davidoviča" Danila Kiša. U diskusiji ću, pored književnog kritičara Mihajla Pantića te prevoditeljke i, u privatnom životu, druge Kišove supruge, Paskal Delpeš, učestvovati i ja. Ne pišem ovaj tekst kao neformalnu najavu tog kulturnog događaja, nego to koristim kao povod da ukažem na neke važne stvari u i oko "Grobnice za Borisa Davidoviča", kako se to kaže, koje su i danas relevantne.  

Povodom ove jubilarne godišnjice, Miljenko Jergović je nedavno lapidarno zabeležio kako je "Grobnica" knjiga "o kojoj će pisati i govoriti najveći književni umovi Zapada, bit će prevedena na sve europske jezike, a svom će autoru donijeti mnoge jade, skratiti mu život, odgurnuti ga u tuđinu. Kiša će optužiti da je plagijator, ali i to će biti samo zaodijevanje nečasnih misli i osjećaja u dostojanstvenije ruho".  

Optužbe za plagijat uzrokovaće najveću i najvažniju polemiku u istoriji srpske i jugoslovenske književnosti koja će rezultirati veličanstvenom knjigom "Čas anatomije". Ako bismo donekle zanemarili rembrantovski link, možda i bolji naslov Kišove knjige mogao je da bude "Čas vivisekcije"; on je, naime, jedno društvo i jednu književnu kulturu sekao "naživo". Danas, dok se vraćamo "repovima" te afere u jednom smislu se više bavimo patologijom. U nekom drugom, nužno i ne, ali opet to je "zagrobni život" nečega što je svakako na zalasku.  

Živeći o epohi kasnog titoizma, Kiš nije mogao eksplicitno da objavi sve baš onako kako je želeo. Radoznaliji će se lako uputiti oko famozne fusnote o košavi koja je načitanijima svakako već znana. Ipak, antistaljinizam njegove knjige na mnogim je visokim adresama iščitan kao antikomunizam. Danas mu taj antistaljinizam "pakuju" kao antisrpstvo.  

Kiša su bliski ljudi, čak i prijatelji, znali opisivati kao preosetljivog. On sam je, sa iskustvom Drugog svetskog rata tokom kojeg mu otac nestaje u holokaustu, a sestra, majka i on se žestoko zlopate, voleo da kaže da zlo oseća na svojoj koži. Valjda i otud, on već od početka sedamdesetih konstantno upozorava na opasnosti od radikalnog nacionalizma, nipošto samo srpskog. Pomnija analiza njegovog čuvenog intervjua sa Borom Krivokapićem bi jasno ukazala na barem podjednak fokus i na hrvatski nacionalizam.  

U anegdotama, memoarskim zapisima nekih prijatelja, pa i u Kišovim za života neobjavljenim beleškama,  ima tragova njegove povređenosti kad bi ga ovaj ili onaj, skoro usput, dezavuisao kao nekog ko "nije naš". Neki cinični tumači u kontinuitetu tvrde da je on zapravo tendenciozno iskorištavao topos "progonjenog Jevrejina". Nema to previše smisla setimo li se njegovog skoro opsesivnog insistiranja u praktično svim intervjuima za zapadne medije da je njegov život u Parizu "dobrovoljni egzil".  

Ali možda i najbolji dokaz ispravnosti Kišove intuicije, imamo danas kad su još živi tragovi kulturnih tendencija koje su ga užasavale. Dominantna struja u ovdašnjoj kulturi danas, kulturi čiji glavni korifej uživa u tituli opozicionog Nestora, već godinama egzorcira Kiša, što kroz uzdizanje njegovih opadača tipa Nebojše Vasovića, što kroz "rehabilitaciju" Kišovih nekadašnjih polemičkih protivnika poput Branislava Šćepanovića, što, sve više, kroz otvorenu posthumnu difamaciju samog Kiša.  

Krunsku ilustraciju toga ponudila je nedavno književna kritičarka Vesna Trijić, na jednom naučnom skupu kojim je, prigodno, predsedavao Milo Lompar, njen intelektualni  mentor i guru za koga bi se s dosta pouzdanim indicijama moglo ustvrditi da je i siva i crvena eminencija "ekstradicije" Danila Kiša iz srpske kulture i književnosti ili barem njegove totalne marginalizacije unutar nje.  

U neobično odvratnom izlaganju čija je tema poslednja pripovetka iz "Grobnice" pod naslovom "Kratka biografija A.A. Darmolatova (1892. - 1968.)", dve konstrukcije bodu oči svojom lažnošću i zlobom. Najpre, laž. Trijićeva na jednom mestu doslovno govori ovako: "Koja je logika nagnala Kiša da o pojavama koje smatra negativnim u srpskoj kulturi govori tako što će ih oličiti u sovjetskom piscu? Meni se čini da je to ista ona logika koja je opravdavala i Goli otok". I kao u strahu da ova bljuvotina ne ostane neprimećena ili da se ne ublaži nekakvom kontekstualizacijom, na samom kraju svog izlaganja, autorka kaže kako je Kiš "zatvarao oči pred Golim otokom".  

To je jedan od onih bezobrazluka u koje je teško poverovati, jer reč nije o nepoznavanju materije nego o čistom falsifikatu. Ako je Kiš nekom temom bio opsednut, to su bili logori, uključujući i Goli otok, pa je maltene kao poslednju stvar u životu, kad ga je teška bolest već ophrvala, sa Aleksandrom Mandićem napravio televizijsku dokumentarnu seriju "Goli život" o dve logorišice sa Golog otoka, Ženi Lebl i Evi Nahir-Panić. I to nije sve, sukus cele teze na kraju biva, u amatersko-psihoanalitičkom ključu, da je Kiš autoprojekcijski u Darmolatovu prikazao samog sebe. To je posve besmisleno. Možda neka paralela u kojoj ima elefantijazisa i Cetinja i ima smisla ili rezona, ali to nije moja tema. O tome bi bolje Svetislav Basara. Ko razume, shvatiće.  

Uglavnom, čitajte "Grobnicu za Borisa Davidoviča". Ta je knjiga među jednocifrenim brojem apsolutnih remek-dela svetske književnosti koja su napisana na srpskom. Moći to čitati u originalu je retka privilegija. U estetskom smislu njena vrednost je univerzalna, a nažalost, globalna situacija čini je i skoro (dnevno)politički aktuelnom.