Kolumna "Kad fazani lete": Vučićev marksizam

Početkom devedesetih u srpskoj javnosti se pojavila dosetka kako je Srbija izabrala pogrešnog - Ćosića. Aludiralo se na dvojica značajnih književnika: Dobricu, odnosno Boru Ćosića. Moglo bi se reći da se suštinski radilo o varijaciji na jednu globalno poznatu šalu: da je istorija filozofije pogrešila što ozbiljnije tretira Karla, nego Gruča Marksa.  

Gručo Marks je jedan od petorice braće Marks, članova znamenite američke komičarske trupe. Osim Gruča, članovi su bili Čiko, Harpo, Gumo i Zepo. Zbog pamtljive fizionomije i efektnih aforizama, Gručo je možda najpoznatiji od svih. Neke od njegovih rečenica često su citiraju, a jedna od najfrekventnije potenciranih je ona: "Ne želim da budem član kluba koji bi mene primio za člana".  

Evo već desetak dana se u javnosti intenzivno komentariše Vučićeva izjava za čuveni nemački dnevnik s (globalno) prepoznatljivom skraćenicom FAZ da bi za Srbiju bilo prihvatljivo da postane članica Evropske unije bez prava veta pošto su joj u kontekstu članstva najvažniji pristup zajedničkom tržištu i sloboda kretanja ljudi i kapitala.  

Vučićevi stalni, svakodnevni i opsesivni kritičari - da baš ne kažemo "uobičajeni osumnjičeni", su se zbog ove izjave osetili neobično uznemireno. U toj uznemirenosti prednjače oni koji sami sebe doživljavaju kao proevropske snage. Ipak, oni koji znaju o čemu govore ne mogu u tom smislu da prikriju izvesnu ambivalenciju. Tako, primera radi, Strahinja Subotić iz Centra za evropske politike u razgovoru za portal Nova doslovno kaže: "Ovo je taktički pokušaj naše države, koja zna da nije članstvo na dohvat ruke, da ovako poveća svoju pregovaračku poziciju. Šaljemo poruku da smo toliko željni članstva, da bismo se čak i prava veta odrekli".  

Iz stilističke perspektive, ovo je iskaz dosta zahvalan za analizu. Što se sadržaja i argumenata tiče, ovde se nevoljno priznaje da je reč o dobrom potezu: taktičkom i proaktivnom. Ton, međutim, odaje neku čudnonatu skepsu, fraze kao "toliko željni članstva" ili "čak i prava veta" pokušavaju da odašilju suprotnu poruku.  

Ima psihologa i stručnjaka za komunikaciju koji tvrde da se poruka procentualno više prenosi tonom nego sadržajem. U tom smislu, ova "poruka" (u smislu i namere onog koji ju je izgovorio i medija preko koje je proširena) intonira se negativno, iako i govornik i medij vole da se (samo)predstavljaju kao proevropski faktori.  

Jer, napravimo jedan misaoni eksperiment. Zamislimo da stigne zvanična ponuda da Srbija postane članica EU bez prava veta, a u kratkom vremenskom intervalu i da takvu ponudu Vučić odbije. Šta mislite kako bi reagovale organizacije poput Centra za evropske politike i mediji poput portala Nova i ima li zapravo uopšte potrebe postavljati takvo pitanje? Jasno je da bi oni i slični njima vrlo elokventno vezli efektne i sugestivne solilokvije o "vraćanju na fabrička podešavanja" i "rešešeljizaciji" Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke. Govorilo bi se o jedinstvenoj prilici da uhvatimo zadnji vagon evropskog voza, o uvažavanju suštine evropskog projekta i prenebregavanju forme, i tako dalje, i tome slično, a da sve to propuštamo zbog nekog Vučićevog hira i zbog njegove želje da se Srbija nikada ne priključi evropskoj porodici.  

Nažalost, i ovo "nepotpuno" priključenje Evropskoj uniji u nekom relativno kratkom roku takođe nije preterano realistično, ali neke šanse ipak postoje, za razliku od opcije punopravnog članstva u dogledno vreme. U tom kontekstu, oni kojima je stalo do "evropske budućnosti" Srbije ovde bi trebali da barem nakratko suspenduju svoj personalni animozitet prema Vučiću. Takva "širina" je, međutim, čini se netragom nestala sa naše javne scene.  

Jedna od onih analogija koje mnogi vole da kafanski i kolokvijalno potežu jeste pravljenje paralela između nekadašnje SFRJ i današnje EU. U tom smislu, kao što su u mnogo čemu najmanje mnogoljudna Crna Gora i najmnogoljudnija Srbija imale potpuno jednaku moć na saveznom nivou, isto važi i u Briselu, primera radi, za Maltu i za Nemačku. U mnogim analizama, Francuska se prepoznaje kao zemlja najmanje sklona bilo kakvom proširenju pre nego se EU reformiše iznutra, a to je, ako bi se i desilo, dug i mukotrpan posao. Ideja o nepunopravnom članstvu pokušava da savlada te otpore, a da iz perspektive "običnog građanina" skoro svi benefiti članstva postoje u njegovom svakodnevnom životu. Uostalom, da pravite anketu, skoro da nema dileme da je jedino što je većina građana eksplicitno osetila kao promenu tokom višedecenijskog "približavanja EU" uvođenje tzv. "belog Šengena". Nažalost, sa novim bezbedonosnim procedurama, čak je i proces samog prelaska graničnog prelaza EU za državljane trećih zemalja postao sporiji i komplikovaniji.  

Već i turistički ulazak u Evropsku uniju putem šaltera na kojima ne piše "Others" bilo bi vrlo praktično poboljšanje pozicije srpskih državljana, da i ne pričamo o mogućnosti školovanja, zapošljavanja i drugim stvarima. Kako rekosmo, nažalost, i ovakva varijanta je u kratkom roku, reklo bi se, uglavnom nerealna i teško zamisliva, ali ponešto veće šanse nego kod kratkoročnog "nišanjenja" punopravnog članstva ipak postoje. Međutim, kao i kod svakog kluba, ključevi članstva su u klubu samom, ne kod aspiranta za priključivanje. U tom smislu, ni ova ideja nije potekla od Aleksandra Vučića nego od pojedinih faktora unutar same Unije, a ono što je Vučić uradio jeste tek usmena potvrda da bi mu, hipotetski, i takvi (pred)uslovi bili prihvatljivi. Bizarno je stoga, u najmanju ruku, da ga zbog toga kritikuju i oni za koje članstvo u pomenutom klubu "nema alternativu".