Kolumna "Dekonstrukcija": Epska fantastika srpske opozicije
Komentari
14/05/2026
-09:37
Postoji nešto duboko dirljivo u načinu na koji deo pristalica studentskog pokreta u Srbiji doživljava politiku – na momente krajnje nevino i detinje, gotovo bajkovito. To više nije ni idealizam. Idealizam podrazumeva znanje o svetu i o tome kako društva, države i sistemi funkcionišu. Ovo je infantilizam.
Njihov svet je neverovatno jednostavan. Kao da je država epizoda crtanog filma u kojoj se problem reši posle kratkog motivacionog monologa. Ili posle skakanja, jer niste "ćaci". Najzanimljivije je što ti ljudi sebe doživljavaju kao strašno zrele. Oni su, zaboga, "probuđeni".
Politiku shvataju kao školsku radionicu - sedne se u krug, podele se flomasteri i zajedno se osmisli bolje društvo. Ako se baš i ne osmisli bolje društvo, onda se, makar, tim flomasterima ispišu duhoviti i zabavni transparenti.
Zato su njihovi protesti često emocionalno bliži ekskurziji nego političkom pokretu. Tu su ti transparenti sa duhovitim porukama, selfiji, festivalska atmosfera, neizbežni bubnjevi, malo gitare, malo Gale koja peva o budizmu, adekvatna koreografijica, malo Tiktoka i Instagrama.
I naravno, tu je neizbežna potreba da se svaki protivnik proglasi "neobrazovanim", "glupim", "krezubim". To je omiljeni mehanizam infantilne svesti: ako se neko ne slaže sa mnom, on sigurno nije "edukovan" i moralno je inferioran. Ne postoji mogućnost da neko ima drugačije iskustvo, interesovanje ili pogled na svet. Ne, on samo nije pročitao pravi tvit.
Ali to je za ljude studentskog uzrasta još i normalna i očekivana stvar. Problem nije u tome što su mladi. Mladost prirodno nosi idealizam i poletnost. Nosi i potrebu da se skače, vozi bicikl, uživa na žurkama…
Problem je što je deo urbane političke scene od infantilnosti napravio identitet. Što je emocionalna nezrelost postala znak moralne čistote. Problem je, na primer, kada se šezdesetogodišnjak pita "šta možemo da naučimo iz priča" kao da je predškolac, a ne doktor "rodnih studija" sa Soroševog Otvorenog univerziteta.
Povezane vesti
Dejan Ilić, kolumnista "Peščanika", koji se pre samo nekoliko meseci skoro zaplakao jer mu je Vučić "ukrao" Novu godinu, utehu je, izgleda, pronašao u bajkama i kroz priče pokušava da razume i drugima objasni našu političku situaciju. Mrtav ozbiljan.
"Svaka priča ima neko svoje početno stanje A i neko svoje (novo ili obnovljeno staro) stanje na kraju B. Kako smo iz A došli u B, to je priča", piše on, ističući da zaplet, u suštini, stvara "zli antagonist" koji dobrim studentima (ili Ivici i Marici) pravi probleme.
"Naše početno stanje A je zlopaćenje Srbije pod kriminalnim režimom s Vučićem na čelu. Kraj priče bi morao biti i biće – oslobođenje Srbije od Vučićevog režima. Kulminacija priče bi morali biti izbori kao odlučan preokret u sudbinama kolektivnih i individualnih aktera na vlasti i u pobunjenom društvu. Sad smo negde između ne samo A i B, nego nam se čini i da nam kulminacija stalno izmiče".
U priči o Ivici i Marici to je zla veštica koja hoće da ih strpa u rernu, a u ovoj našoj priči, to je zli Vučić koji se "sadistički poigrava sa zakazivanjem izbora". Izbori bi, valjda, trebalo da budu neka kuća od čokolade sa prozorima od marmelade. Naravno, studenti na njima – pobeđuju. Ali ni to im zli Vučić ne da. I to ne samo neraspisivanjem izbora nego i time što se ne da ubaciti u rernu već se stalno migolji i pobeđuje. Baš je zao taj Vučić. Neće ni svoje ime da skine sa izborne liste SNS-a, a kamoli neki drugi ustupak da napravi.
Ipak, Dejan Ilić vidi svetlo na kraju tunela - kaže da će "ovaj režim pasti pre ili kasnije". Ajdeee, kako bi to rekao Bili Piton. Ali, kaže, "linija podele jasno je povučena i tu neće biti nikakvih većih prelazaka s jedne na drugu stranu". Ako je tako, a i meni se čini da jeste (s izuzetkom odbornika Stranke slobode i pravde u Šapcu – oni prelaze s jedne na drugu stranu, ali ne onu na koju bi Ilić želeo), kako onda, osim ako Vučić sam ne uđe u rernu, misli da je moguće da ovaj režim padne pre?
Tu dolazimo do onog sukoba (za koji oni tvrdi da postoji) između religije i nauke. Samo što u ovom slučaju oni ispadaju najzagriženiji ziloti, a ne sledbenici razuma i nauke, u ovom slučaju matematike. Ako je Vučić, odnosno SNS, sa svojim koalicionim partnerima u proteklih deset godina u proseku osvajao više od dva miliona glasova, kako se Ilić može nadati pobedi bez "većih prelazaka s jedne na drugu stranu"? Moguće je, jedino, ako živimo u nekoj bajci.
Predstojeći izbori, tvrdi Ilić, "neće biti izbori za program, niti izbori na kojima će se demonstrirati ideološke preferencije – na tim izborima žitelji Srbije biraće između opstanka i nestanka". Zaista bajkovit pristup, jer, pitam se, koliko smo puta do sada nestali. Jedno šest-sedam puta u poslednjih deset godina i svaki put smo se ponovo pojavljivali da bismo mogli ponovo da nestajemo. Kao u bajci.
Povezane vesti
Ilić zatim ovoj našoj "priči" daje žanr – radi se o "čistoj epskoj fantastici" (zaista, teško bi neko ovo što je bilo u pojedinim glavama bolje definisao od Ilića), jer "na delu imamo borbu dobra protiv zla": "Glasaćemo za svetlo protiv mraka. Neće tu biti mesta za boje i nijanse. I ako bude više lista pobunjenog društva, a biće ih, razlike između njih, u svetlu ključne razlike, biće blede, a glavna razlika će se uspostaviti prema glavnom kolektivnom i individualnom antagonisti koji otelovljuje mrak".
Tek kada sam ovo pročitao, uverio sam se da Ilić definitivno ne poredi našu realnost sa bajkom, nego veruje da u bajci živimo. Rekao bih da je čak video nekakav mač u kamenu, prsten ili zmaja. Stvarno veruje u ovo što piše. Kao da naš svet čine kuće od čokolade i marmelade, a ne interesi, kapital, geopolitika, pa, u krajnjoj liniji, i korupcija. U tom svetu nema tragedije, nema istorije, nema nacionalnih interesa, nema sile koja Boga ne moli.
Ako pobedu garantuje samo moralna superiornost, pitanje je zašto do sada već nisu pobedili bar stotinu puta, jer toga – za razliku od znanja i marljivosti – imaju napretek.
Ali ne brinem, i ovaj put će naći neko opravdanje. Ili je Vučić ukrao izbore kao što je ukrao i Novu godinu, ili će se prihvatiti mudrosti kakvu je iznedrio i jedan retko pametan opozicioni "novinar": "Zašto opozicija nije ništa uradila za 14 godina? Pa niste glasali za opoziciju, zato i nije. Dakle, pravo pitanje je zašto vi niste ništa uradili za 14 godina?". Jeste, narod je kriv, narod ne valja, narod treba promeniti. Samo sa drugim narodom, ovakva opozicija bi mogla da pokaže sav svoj potencijal. Do promene naroda, vidimo se u nekoj drugoj bajci…
Komentari (0)