Kolumna "Dekonstrukcija": Normalna zemlja
Komentari
18/12/2025
-09:50
Odavno me fascinira to što ljudi koji najviše i najglasnije govore o "normalnom svetu" (što se najčešće odnosi na zapadne zemlje) zapravo nemaju pojma o tome šta taj "normalan svet" uistinu jeste, nego o njemu razmišljaju u nekoj do krajnjih granica idealizovanoj varijanti, kroz najružičastije moguće naočare dajući mu atribute koje bi oni voleli da ima, a ne koji ga zaista krase.
Ne mislim da je neophodno da su u nekoj zapadnoj zemlji proveli više od 15 dana mimo fondaškog turizma, dovoljno je da makar uzmu i pročitaju nešto o tom svetu, da se informišu. Zahvaljujući Guglu, danas za to više nije potrebno ni znanje stranog jezika – on sasvim solidno prevede sve što vam je potrebno.
Tako, na primer, jedan od genijalaca iz Demokratske stranke, povodom podnošenja optužnog predloga protiv ministra kulture Nikole Selakovića, kaže: "U normalnoj zemlji ministar podnese ostavku kada ga snime da prelazi na crveno. U Srbiji Tužilaštvo za organizovani kriminal podnese prijavu protiv ministra, predsednik države želi da ukine Tužilaštvo."
Ne znam da li se u "normalne zemlje" računa ona u kojoj kada šefa poslaničkog kluba vladajuće stranke snime da prelazi ulicu van pešačkog prelaza, na mestu prekršaja postave ne samo pešački nego i semafor. Valjda da bi, ipak, ostala mogućnost da šef poslaničkog kluba pređe na crveno, pa da podnese ostavku. A tada je vladajuća stranka bila ova što se naziva "demokratskom".
Da ne govorimo sad o tome što zbog mogućnosti da je neki šef poslaničkog kluba snimljen na kompromitujućem mestu, po hitnom postupku se ruši cela kuća, a ne vade se samo trake iz video-nadzora. Ali tada smo, tvrde, bili na putu ka normalnosti, a sada nismo.
S druge strane, znam da u normalnim zemljama ministri, ipak, ne podnose tek tako ostavke. Na primer u Francuskoj je, a Francuska je, valjda, normalna zemlja, uobičajeno da ministri ostaju u vladi sve do izricanja pravosnažne presude u slučaju koji se vodi protiv njih, a da se do tada poštuje presumpcija nevinosti.
Tako je, makar, bilo u slučaju Žerald Darmanen, ministara za budžet (od maja 2017. do jula 2020), zatim unutrašnjih poslova u tri vlade (od jula 2020. do septembra 2024), posle čega je preuzeo Ministarstvo pravde. Njega su 2017, odnosno 2018. dve žene tužile za seksualno zlostavljanje. Posle višegodišnjeg pravosudnog procesa, oba slučaja su zatvorena odbacivanjem optužbi.
Povezane vesti
Isto je bilo i u slučaju Erika Dipon-Moretija, ministra pravde od jula 2020. do septembra 2024, koji je bio optužen za sukob interesa i zloupotrebu položaja, ali je pravosnažno oslobođen 2023.
Nije Francuska jedina zemlja u kojoj se na ovaj način poštuje presumpcija nevinosti. Tako je i u Nemačkoj, čiji je bivši kancelar Olaf Šolc u vreme dok je bio potpredsednik vlade i ministar finansija (od marta 2018. do decembra 2021) bio optužen za učešće u poreskoj prevari poznatoj kao "Kum-eks afera".
Ili u Italiji, gde je ministru unutrašnjih poslova i potonjem potpredsedniku vlade Mateu Salviniju u dva navrata suđeno zbog sprečavanja jednog broda sa ilegalnim migrantima da pristane u luku Avgusta na Siciliji. Oba procesa okončana su oslobađajućom presudom za Salvinija.
Ni predsednici Evropske komisije Ursuli fon der Lajen nije palo na pamet da podnosi ostavku zbog afere "Fajzergejt", iako su i protiv nje, ali i protiv njene komisije vođeni pravosudni procesi.
Dakle, u većini zemalja EU važi pravilo da pravno ne postoji obaveza da ministar podnese ostavku dok se protiv njega vodi krivični postupak, a politički odnos zavisi od medijskog pritiska i podrške premijera ili predsednika.
Dobro, jedan stranački aktivista i ne bi morao da se raspita pre nego što se odluči da u cilju partijske propagande na ovaj način predstavlja "normalnost", ali jedan novinar bi morao. Pod uslovom, naravno, da nije novinarski aktivista.
Na stranu sad što je N1 ponovo, čini mi se, prekršio prvi član Kodeksa novinara (i novinarki) tako što nije preneo potpunu informaciju u svojoj vesti o raspravi svog novinara Mladena Savatovića sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem izbacujući (i iz videa, i iz transkripta) i delove Savatovićevog pitanja i delove Vučićevog odgovora. Ovo je za N1 ustaljena praksa.
Sada mi je interesantnije što je Savatovićevo pitanje o tome da li "očekuje da ministar Selaković, zbog ovoga sada, podnese ostavku, da ga premijer Macut možda smeni dok se ovo ne završi, dok se ne utvrdi ko je za šta odgovoran" sa čisto novinarskog aspekta irelevantno, jer nema nikakve potrebe za ostavkom pre pravosnažne presude (makar ne u „normalnim zemljama“), pa se pre može shvatiti kao provokacija, nego potraga za informacijom. Što je, takođe, za N1 ustaljena praksa.
Povezane vesti
Cilj ove provokacije bio je da se Vučić iznervira i odgovori na nedoličan način, što je on i učinio, zaboravljajući na trenutak na predsedničko dostojanstvo i spustivši se, sasvim bespotrebno, na nivo novinara-aktiviste.
Ali i provociranje se, mada vrlo uslovno, može podvesti pod novinarski rad. Međutim, novinarskim tehnikama se ne može opravdavati raspravljanje i svađanje s predsednikom, odnosno državnim funkcionerima koji drže konferenciju za novinare. A i to je ustaljena praksa onih koji se smatraju "meganovinarima".
Dok je postavljanje neprijatnih, direktnih pitanja, traženje pojašnjenja i ukazivanje na kontradikcije u odgovorima opšteprihvaćena, čak i poželjna praksa u našem poslu, otvorena svađa i rasprava "ravnopravnih", novinarske govorancije, politički monolozi i pokušaji da se "pobedi u debati" nisu stvar novinarskog poziva (osim, možda, ako vas novinarstvu uči Dinko Gruhonjić).
Povezane vesti
Posebno je problematično ako novinar konstantno upada u reč, viče ili insistira na tome da iznese svoj stav. U tom slučaju, u "normalnim zemljama", mikrofon mu se oduzima ili mu se više ne daje reč.
U "normalnim zemljama" se insistira na jasnoj ulozi novinara koji postavlja pitanje, a ne raspravlja se, ali i na jasnoj simetriji moći gde novinar ima moć pitanja, a državni funkcioner moć odgovora. Novinar koji pređe ovu granicu gubi kredibilitet, gubi pristup i biva označen kao aktivista, a ne kao novinar.
Dok se ozbiljnim novinarstvom može smatrati ono u kojem se polazi od pitanja, postoji spremnost da se dobije i "loš" odgovor i ostavlja mogućnost da je vlast u pravu (makar delimično), kod našeg aktivističkog novinarstva se polazi od zaključka koji je donet unapred (Selaković bi trebalo da podnese ostavku, ili da bude smenjen), pitanje je samo forma za optužbu (i vi ste kriminalci ako ne smenite Selakovića) i odgovor nije važan nego je važna reakcija (u ovom slučaju, cilj je ostvaren jer je predsednik istupio iz okvira kojeg je trebalo da se drži).
Ovakva namera može se videti i u samom pitanju. Dok bi novinarsko pitanje trebalo da bude kratko i konkretno, ono aktivističko je dugačko, emotivno i vrednosno označeno. I baš zbog toga što je takvo, ovo Savatovićevo nije u celini preneto na sajtu N1.
Indikativan je i odnos prema odgovoru. Dok ozbiljan novinar sluša odgovor, koristi ga za sledeće pitanje i hvata eventualnu kontradikciju stavljajući je kasnije u kontrast sa činjenicama, aktivista prekida, ispravlja sagovornika, ulazi u raspravu.
Dok ozbiljno novinarstvo može biti hladno, ironično, neprijatno, ono bi trebalo da je uvek emocionalno kontrolisano, a aktivističko novinarstvo podrazumeva bes, sarkazam, lični ton i dramu stavljajući pitanje i odgovor u drugi plan i postavljajući emociju kao glavni sadržaj.
Takođe, novinar prihvata asimetriju moći i ne postavlja se kao "ravnopravan sagovornik", a aktivista insistira na simetriji u stilu "ja protiv tebe, ovde i sada" i konferenciju pretvara u lični dvoboj.
Na kraju, razlika između ozbiljnog novinarstva i onog aktivističkog vidi se i u tome kome je poruka namenjena. Dok se novinar obraća javnosti, a državni funkcioner mu je sredstvo da dođe do informacije, aktivista se obraća svojoj publici i funkcioner mu je samo rekvizit u predstavi koju pravi. Ako je pitanje formulisano tako da dobije aplauz svoje publike, a ne odgovor – granica je pređena.
Ali zašto se ovo kod nas sve češće dešava i to ne samo kod onih novinara koji se samooznačavaju kao "nezavisni" i "profesionalni" već i kod onih koji nose stigmu "režimskih nenovinara" (i "neljudi")?
Ovakvim ponašanjem, mediji i novinari koji mu pribegavaju žele da se pozicioniraju kao "kritički", "nezavisni", "glas otpora", "hrabri". Oni polarizaciju vide kao svoj biznis model i obraćaju se publici koja ne traži informaciju nego potvrdu stava, a konferenciju za novinare kao svojevrsni mini-protest, političku pozornicu i mesto simboličkog otpora.
Umesto da se ovakvo ponašanje suzbije u redakciji, ono se ohrabruje i novinari sami počnu da se utrkuju u tome ko će biti "hrabriji". Tako dobijamo novinarske zvezde poput Žakline Tatalović ili Mladena Savatovića, koji nikada ništa zaista značajnog u novinarskom smislu i nisu uradili, osim što su bili "hrabri". I to ne u "normalnoj zemlji".
Komentari (0)