Kolumna "Dekonstrukcija": Hoće li sloboda umeti da cvili

Na plenumu Pravnog fakulteta bukti pravi građanski rat prošle nedelje ovenčan i prvom zvaničnom interplenumaškom tučom (ne računamo onaj incident iz januara za koji nije dokazano izvan svake razumne sumnje da je bio tuča pijanih blokadera). Situacija je verovatno slična i na drugim plenumima drugih fakulteta. To je, valjda, direkt(na) demokratija, za razliku od kroše ili aperkat demokratije.

Glavna jabuka razdora između dve plenumaške frakcije je (pored raznih partikularnih interesa) pitanje lustracije. Već su napravili listu kandidata za parlamentarne izbore, odrali kožu s leđa SNS-u i sad je ostalo samo da odluče o tome da li će tu odranu kožu i lustrirati.

Za lustraciju je grupa studenata čije jezgro predstavljaju pristalice Novog DSS-a (iako je DSS, onaj stari, bio žestoko protiv ideje lustracije posle 5. oktobra), a protiv lustracije su frakcije koje podržavaju advokata Zdenka Tomanovića (koji je upravo, kako javlja N1, odrao kožu s leđa urednici onlajn-izdanja "Večernjih novosti").

Da se ovakva borba oko lustracije vodi na FDU ili Filozofskom, bilo bi razumljivo, ali da budući pravnici za ozbiljno uzimaju ovakvu mogućnost je zabrinjavajuće. Jer, tako makar logika nalaže, ako je neko počinio neko krivično delo, postoje sudovi na kojim treba da mu se sudi na osnovu zakona koji, takođe, postoje. Ako nije počinio krivično delo, ne može se kažnjavati na osnovu nekih moralno-političkih načela. Makar ne u pravnoj državi, za šta se plenumi, navodno, zalažu. Jeste da nam je pravosuđe malo u problemu, ali to nije opravdanje za ovakvu vrstu vansudskog poravnanja.

Problem je, međutim, što su oni koji se zalažu "samo" za lustraciju još benevolentni prema svojim političkim protivnicima u odnosu na one koji bi da kazne budu strože, i da idu od plivanja Savom i Dunavom do one metafizičke uredničke "dabogda im pocrkala deca" i "imali rak u kući svi do jednoga" ili kopirajterskog "75,53 vas kuga odnela" (ovako kako se danas kune nisu umele ni onomad Vjerica Radeta i Nataša Jovanović).

Najraznoraznije i najmaštovitije pretnje političkim protivnicima onim šta će biti jednog dana kada se promeni vlast postale su opšte mesto u javnom prostoru i to se ne ograničava na društvene mreže nego i na medije i institucionalne političare.

Kada "dođe sloboda", oni srećniji (koje ne odnesu Sava, Dunav, rak ili kuga) će "cvileti", "moliti", "plakati", ali ni za njih "milosti biti neće".

Sa druge strane, lepota "diktature" u kojoj tvrde da živimo je u tome što se u njoj svaki ugroženi revolucionar oseća kao riba u vodi – može da psuje vlast, može da joj želi smrt, može da najavi prevrat, i – ništa. Najčešće može čak i da brutalno napada policiju bez ikakvih posledica. Dlaka sa glave da im fali? Ma ni vlasak da se nakrivi, čak ni Milanu St. Protiću, iako se nad njim "svakodnevno bestijalno iživljavaju". Čak ni kaznu za saobraćajni prekršaj nisu dobijali kad je trebalo.

U normalnim diktaturama, nestaneš bar na nedelju dana, a nekad i zauvek, čisto da režim pokaže zube.

Doduše i sada se "cvili", mada mi je taj izraz ogavan. Na primer, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu i član samozvane anketne komisije Tanasije Marinković jadikuje da se nad njim vrši "politička diskriminacija". Ali nije ga diskriminisala, uprkos ovakvim kvalifikacijama, "organizovana kriminalna grupa" na čijem je "čelu predsednik Republike". Nad njim je diskriminaciju, da ne kažemo lustraciju, počinio studentski plenum koji se ogradio od njega i njegovih.

"To je krivično delo, to je govor mržnje, to je uznemiravanje i ponižavajuće postupanje", smogao je on snage da kaže transformišući plenum u još jednu "nenadležnu instituciju". Stvarno komično. Posle svega što su on i ljudi oko njega izgovorili i uradili, tek sada, kada je koža s njegovih leđa u pitanju, setio se "političke diskriminacije". A ima li nenadležnije neinstitucije od njegove samozvane komisije?

Ne znam da li smo u skorijoj prošlosti imali bolji primer onoga što je nemački pastor Martin Nimeler opisao u svojoj čuvenoj pesmi "Prvo su došli po…". Da ironija bude veća, Nimelerova pesma u sebi sadrži mnogo više istine nego što biste na prvu loptu pretpostavili. Stvar je u tome što je on zaista ćutao kada su došli po komuniste, po socijaldemokrate… Jer je u vreme kada su dolazili po njih bio nacionalsocijalista. A onda je 1937. godine i sam uhapšen i poslat u koncentracioni logor. U Marinkovićevoj verziji, ova pesma bi mogla da ima naslov "Prvo su se ogradili od…".

Vratimo se, ipak, osnovnoj temi ovoga teksta, a to nije Tanasije Marinković. Niti su to dlake na glavi Milana St. Protića. Tema je jedini do sada javno objavljeni program blokadera po dolasku na vlast – biće slobode. Sloboda u izvornom, drevnom smislu reči – da njihovi politički protivnici budu slobodni da cvile u mraku, slobodni da mole, slobodni da pakuju kofere, možda i slobodni da biraju da li će plivati Savom ili Dunavom, imati rak ili kugu.

Čak ni u Južnoj Africi, po ukidanju aparthejda, belci koji su decenijama tlačili crnce, ubijali ih desetinu čim bi ih se okupilo više od troje, nisu plivali rekom Oranje, nisu "cvilili" i "molili". To što nije bilo masovne, niti sistematske odmazde neki nazivaju "južnoafričkim čudom". Ja bih to nazvao istinskim uspostavljanjem slobode i – čovečnošću.

Ako blokaderi danas, u "diktaturi", žive kako žive, a za vreme "slobode" najavljuju to što najavljuju, onda – da parafraziram čuvenu rečenicu predsednika Hrvatske Zorana Milanovića o "genocidu" u Srebrenici – za ono što sledi posle "diktature" moraćemo da smislimo neku novu reč.