Kolumna "Dekonstrukcija": Politika lažnih simetrija

Zna se da laži koje se dugo ponavljaju vremenom prestaju da se doživljavaju kao laži. Postaju opšte mesto, nešto što se izgovara bez razmišljanja, gotovo refleksno. Jedna od takvih tvrdnji na teritoriji bivše Jugoslavije jeste da su ustaše i četnici bili isto. Da su predstavljali dve strane iste medalje. Da su bili podjednako zločinački, podjednako ekstremni i podjednako odgovorni za tragediju Drugog svetskog rata na našim prostorima. 

Ta teza nije nastala slučajno. Ona nije proizvod istorijskog istraživanja već političke potrebe komunističke Jugoslavije i ideologije titoističkog jugoslovenstva. 

Posle 1945. godine nova država našla se pred ogromnim problemom. Kako izgraditi zajedničku državu naroda koji su samo nekoliko godina ranije bili uvučeni u krvavi građanski i međunacionalni sukob? Kako stvoriti ideju bratstva i jedinstva ako se otvoreno i jasno govori o karakteru i razmerama zločina Nezavisne Države Hrvatske? 

Rešenje je pronađeno u simetriji. 

Umesto da se ustaški pokret tretira kao ono što je zaista bio – državni projekat genocida pre svega nad Srbima, ali i nad Jevrejima i Romima – stvorena je slika u kojoj su svi krivi. Ako su svi krivi, onda niko nije posebno kriv. Ako su zločini simetrični, onda nije potrebno postavljati neprijatna pitanja o njihovom karakteru i razmerama. 

Tako je nastala jedna od najuspešnijih političkih konstrukcija titoističkog jugoslovenstva. 

Naravno, niko ozbiljan neće sporiti da su pripadnici četničkog pokreta, tj. Jugoslovenske vojske u otadžbini, počinili zločine. Istorija nije bajka u kojoj postoje samo sveci i demoni. Ali izjednačavati četnički pokret sa ustaškim znači ignorisati elementarne činjenice. 

Ustaški pokret je od samog početka bio zasnovan na ideji etničkog čišćenja. Stvorio je logore smrti za decu. Imao je rasne zakone. Organizovao je sistematsko istrebljenje čitavih zajednica. Genocid nije bio sporedna posledica njegove ideologije nego njena suština. 

S druge strane, četnički pokret bio je složen, protivrečan i tokom rata podeljen na različite struje i komandante. Može se raspravljati o njegovim greškama, zločinima, političkim procenama i vojnim potezima. Ali ne može se ozbiljno tvrditi da je njegov centralni ideološki cilj bio stvaranje logora za decu ili istrebljenje čitavih naroda. 

Razlika nije nijansa. Razlika je suštinska. 

Međutim, jednom uspostavljena laž nastavlja da živi i nakon što nestanu okolnosti koje su je proizvele. Potreba za lažnom simetrijom postoji i danas i njeni nosioci su, uglavnom, istog političkog profila – titoistički Jugosloveni. Hrvatski nacionalisti ne prave ovu simetriju ne samo zbog toga što ne žele da imaju išta zajedničko sa Srbima nego i zbog toga što su, s jedne strane ponosni na baštinu NDH, a s druge raznim akrobacijama negiraju počinjeni zločin. Slično je i sa bošnjačkim nacionalistima. 

Titoistički Jugosloveni su, posle raspada Jugoslavije, u značajnijoj meri ostali značajnije prisutni samo u Srbiji i nastavili su s relativizacijom ustaškog zločina i pumpanjem onog srpskog. Samo što je cilj vremenom postao drugačiji. Dok je komunistima bilo važno da sačuvaju bratstvo i jedinstvo, današnjim naslednicima titoističkog jugoslovenstva važno je nešto drugo – da se svaki izraz srpskog nacionalnog ili verskog identiteta predstavi kao potencijalno opasan, retrogradan i blizak fašizmu. Njihova parola "ustaše i četnici zajedno ste bežali" i nije toliko blagorodna koliko može na prvi pogled da deluje.

(Uporno pišem "titoističko jugoslovenstvo" jer ne smemo da zaboravimo i ljotićevsko jugoslovenstvo i karađorđevićevsko jugoslovenstvo, koja su, iako dosta slična, ipak različita od ovog komunističkog.) 

Tako smo došli do nove faze. 

Više nije dovoljno reći da su četnici isto što i ustaše. Sada se mora dokazati da su i savremeni Srbi koji neguju svoju veru i tradiciju na neki način deo istog problema. 

Zato nije slučajno što se poslednjih godina sve češće može čuti kako su litije, hodočašća, crkvene svečanosti ili narodna okupljanja oko pravoslavnih svetinja izraz "mračnog nacionalizma". Kao da je vera sama po sebi sumnjiva. Kao da je tradicija pretnja. Kao da je problem u ljudima koji se mole, a ne u onima koji veličaju zločinačke ideologije. 

Najbolji primer takvog načina razmišljanja pokazao je reditelj Kokan Mladenović kada je napravio paralelu između mase koja prisustvuje koncertu Marka Perkovića Tompsona i ljudi koji strpljivo stoje u redu da se poklone pojasu Presvete Bogorodice.  

"Pa kad pravite jednu klerofašističku državu kao što je Srbija trenutno, onda je normalno da pola miliona ljudi ide tamo. Ili pola miliona ljudi, dok sam režirao u Zagrebu, ide na Tompsonov koncert", rekao je Mladenović, jedan od istaknutih titoističkih jugoslovenista.  

U svakom normalnom društvu takvo poređenje bi izazvalo podozrenje, ako ne i neku ozbiljniju društvenu akciju. 

S jedne strane je koncert pevača čije se ime decenijama (najblaže rečeno) povezuje sa ustaškom simbolikom i publikom u kojoj se redovno mogu videti pozdravi i obeležja vezani za NDH. S druge strane su vernici koji dolaze da se poklone jednoj od najvećih hrišćanskih svetinja. 

Šta je zajedničko tim pojavama? 

Ništa. Apsolutno ništa. 

Osim ako ne polazite od pretpostavke da je svaki oblik kolektivnog identiteta koji nije u skladu sa liberalno-globalističkim modelom automatski sumnjiv. Tada je moguće povlačiti paralele između nespojivih stvari. 

Logika je jednostavna. Ako se ljudi okupljaju oko nacionalnog simbola – opasnost. Ako se okupljaju oko verske svetinje – opasnost. Ako pokazuju privrženost tradiciji – opasnost. Ako pripadaju većinskom narodu i većinskoj crkvi – opasnost. Naravno, pod uslovom da se radi o Srbima i nekim drugim narodima. 

Oni ne vide klerofašizam u modernoj Hrvatskoj, ali ga vide u Srbiji. Ne bi se ni Tompsona setili da im nije zgodan za povlačenje paralele zarad napada na Srpsku pravoslavnu crkvu. Nisu se bunili kada je održan taj "nirnberški koncert" (tako ga zovem zbog sličnosti sa godišnjim kongresima NSDAP-a). 

Na kraju takvog puta neizbežan je zaključak da je i sama Srpska pravoslavna crkva problem. 

Zato danas sve češće slušamo da je SPC retrogradna, mračna, nacionalistička ili čak zločinačka institucija. Zato se u medijskim i intelektualnim krugovima koji sebe nazivaju progresivnim ona često predstavlja kao glavna prepreka modernizaciji društva. 

Ali tu se otkriva prava priroda čitave konstrukcije. 

Jer ako možete da izjednačite četnike i ustaše, onda možete da izjednačite i vernike sa koljačima. Ako možete da relativizujete Jasenovac, onda možete da relativizujete i razliku između molitve i političkog ekstremizma. Ako možete da proglasite nacionalno sećanje oblikom opasnosti, onda možete da proglasite i Crkvu pretnjom. 

To je isti mehanizam. Samo je meta vremenom promenjena. 

Nekada je cilj bio da se zaštiti jugoslovenski mit o bratstvu i jedinstvu. Danas je cilj da se oslabi svaka institucija koja čuva srpski istorijski kontinuitet. A među takvim institucijama nema važnije od Srpske pravoslavne crkve. 

Zato rasprava o ustašama i četnicima nije samo rasprava o prošlosti. To je i rasprava o sadašnjosti, a i o budućnosti. 

Način na koji tumačimo Drugi svetski rat direktno utiče na način na koji posmatramo sopstveni identitet. Ko prihvati tezu da su ustaše i četnici bili isto, lakše će prihvatiti i tezu da su nacionalna tradicija i ekstremizam isto. 

Ko prihvati da su Jasenovac i svi drugi zločini samo deo nekakve opšte balkanske krivice, lakše će prihvatiti i tvrdnju da su vernici koji ljube svetinju jednako opasni kao masa koja uzvikuje ustaški pozdrav i parole. 

Ali istorija nije dužna da služi političkim potrebama. Ona nije tu da proizvodi veštačke simetrije. 

Između ustaškog pokreta i srpskih hodočasnika koji čekaju da se poklone pojasu Presvete Bogorodice ne postoji nikakva linija kontinuiteta. Ona postoji samo u ideološkoj mašti onih koji u svakom obliku srpskog kolektivnog identiteta vide pretnju. 

Zato je vreme da se prekine lanac lažnih poređenja. Prvo su nam govorili da su ustaše i četnici isto. Danas nam govore da su ustaše i vernici isto. Sutra će nam, možda, objašnjavati da je i samo postojanje Srpske pravoslavne crkve neka vrsta društvene devijacije, a da je srpski gen biološka devijacija. 

Kada jednom prihvatite da je svaka razlika nebitna i da su sve pojave iste, onda apsurd više nema granice. A upravo je apsurd mesto na koje nas je dovela politika lažnih simetrija.