Kolumna "Dekonstrukcija": Pitanje prezira

Ne bih da se bavim onim tvitom generala Zdravka Ponoša o ličnoj higijeni i moralu na TV Prva. Već je u javnom prostoru dovoljno rečeno, a suviše mi je banalno da se bavim očiglednim. Više od Ponoševe mizoginije i prostakluka, za kojim je posegnuo u nedostatku argumenata, pažnju mi je privukao drugi njegov tvit kojim je objašnjavao ovaj prvi.  

"Na temu moje objave o pomijama koje se serviraju sa TV Prva bilo je nekoliko kritičkih, a nezlonamernih komentara pa zaslužuju da odgovorim. Ozbiljna je razlika između mržnje i prezira. Mržnja razara onoga ko je nosi. Klonim se te emocije i prema onima koji su mi naneli neko zlo ili nepravdu, a kamoli prema grupi kojoj ti pojedinci pripadaju. Prezir je sasvim druga stvar. Smatram da je dobar za mentalnu higijenu. Ja pažljivo negujem svoj prezir prema onima koji svoje neprimereno i štetočinsko ponašanje brane pripadnošću bilo kojoj društvenoj grupi, posebno ako je ta pripadnost prst sudbine. Solidan prezir i gađenje osećam prema onima koji se sprdaju sa žrtvama ovog režima, pa i žrtvama upotrebe zvučnog topa i policijskog nasilja. Sve to zloupotrebljavajući nacionalnu frekvenciju u maniru kao da ćaskaju o utiscima iz noćnog života. Moguće je naravno prezir izraziti na različite načine i sa različitim izborom reči. Ja sam izabrao moje. Ne težim da se svima dopadne moj način, ali mi je stalo da se razumemo“, naveo je on. 

Razumeli smo se, rekao bih. Pitanje je samo da li je Ponoš razumeo samog sebe i da li je svestan da mu je priča o preziru još tragičnija od ove sa pomijama. Pomijama je demonstrirao prostakluk, a ovim prezirom koji brižno neguje na svetlost dana izneo je tamu koja u njemu obitava.   

Prezir je emocija gora od mržnje i, za razliku od onoga što Ponoš veruje, još je pogubniji po onoga ko ga gaji. Ne zato što je glasniji već zato što je hladniji. Mržnja, koliko god bila opasna, ipak podrazumeva da druga strana postoji, da ima neku vrednost i ne oduzima joj čovečnost. Onaj koga mrzimo ima mesto u našem svetu. Pratimo ga, reagujemo na njega, nervira nas, plaši nas ili ugrožava. 

Prezir je nešto drugo. Prezir je možda krajnji oblik negativnog odnosa prema drugom čoveku. Prezir podrazumeva: "Ti nisi vredan ni moje mržnje.“ U tome je njegova težina. Prezir ne napada nečije postupke, već samu ličnost. Poruka prezira nije „pogrešio si“ nego "ti si pogrešan“, nije „uradio si nešto loše“ nego „ti si loš.“ Ta emocija ne želi drugog da pobedi, već da ga ponizi i uništi. 

Psiholozi su odavno primetili da je prezir posebno razarajući u međuljudskim odnosima. U braku, na primer, najveći problem nije kada se ljudi svađaju. Svađa znači da još postoji neka vrsta angažmana. Ali kada jedan partner počne drugog da posmatra s podsmehom i gađenjem, kao nekoga ko nije vredan ozbiljnog razgovora, tada odnos više nije sukob dvoje ljudi već odnos nadređenog i podređenog. 

Zato je prezir u suštini emocija nadmoći – podrazumeva da se drugi posmatraju sa visine, sa pozicije boljeg, lepšeg, pametnijeg, moralnijeg, vrednijeg... i, u krajnjoj liniji, čovečnijeg. Ali tu se krije najveći paradoks prezira – potreba da se neko ponizi često otkriva da ta osoba nije nimalo beznačajna. 

Ljudi koji su sigurni u svoju snagu uglavnom nemaju potrebu da neprestano dokazuju koliko su drugi mali i – dostojni prezira. Čovek koji je siguran u sebe, svoje kvalitete i svoju vrednost nema potrebu da svakoga dana objašnjava da je njegov protivnik nedostojan i beznačajan. Takvu potrebu ima samo onaj ko, u suštini, duboko sumnja u sebe. 

I tu dolazimo do zanimljivog spoja prezira i frustracije. 

Jer najneprijatnija situacija za ljudski ego nije kada vas porazi neko koga smatrate ravnopravnim. To je bolno, ali razumljivo. Uvek se može reći: „Bio je jači, spremniji, pametniji.“ 

Mnogo je teže kada se izgubi od nekoga ko se prezire. Tada problem više nije samo poraz nego to što je poraz logički nemoguć unutar slike sveta koja je napravljena. Ako je protivnik nesposoban, ako je primitivan, ako je glup, ako je nedostojan – kako onda pobeđuje? 

Pošto je to pitanje previše bolno, odgovor se često ne traži u sebi već u nekom spoljnom faktoru. Nije protivnik bio bolji. Nije pobedio zato što ima kvalitete. Pobedio je zato što je imao sreće. Zato što je varao. Zato što su pravila bila nepravedna. Zato što su okolnosti bile nameštene. 

Sve je moguće, samo nije moguće priznati jednostavnu činjenicu – možda onaj koga preziremo nije onakav kakvim smo ga zamislili. I tu prezir prelazi u opsesiju. 

Čovek koji prezire protivnika, a stalno gubi od njega, više nije slobodan u odnosu na tog protivnika. On postaje njegov zarobljenik. Onaj koga smatra beznačajnim zauzima mu sve više prostora u mislima. Svaka njegova reč postaje važna. Svaki njegov uspeh postaje uvreda. 

Najveća ironija je u tome što prezir često proizvodi upravo suprotan efekat od onog koji se želi. Umesto da umanji značaj protivnika, on ga uvećava. Onaj koga preziremo postaje centar naše pažnje. 

Tako se može objasniti i kognitivna disonanca do koje dolaze oni koji istovremeno predmet svog prezira predstavljaju kao potpunog idiota i kao superheroja. I kao skroz nemoćnog i kao apsolutno svemoćnog. I nije to samo Vučić, koji ne može ništa i u svemu greši, a onda mu se pripisuju gotovo nadljudske moći. Isti odnos na Zapadu postoji i prema Vladimiru Putinu, a i prema Donaldu Trampu. 

Istorija, politika i društveni sukobi prepuni su ovakvih primera. Nema ničeg opasnijeg od grupe ili pojedinca koji su uvereni da su moralno, intelektualno ili civilizacijski iznad drugoga, a stvarnost ih stalno demantuje. 

Setimo se najekstremnijeg primera – nacističkog odnosa prema Slovenima. Nacistička ideologija je počivala na rasnoj hijerarhiji i uverenju da su Sloveni inferiorni narodi koji ne mogu da se suprotstave nemačkoj vojnoj i civilizacijskoj nadmoći. Jednom rečju – na preziru. Operacija „Barbarosa“ počela je upravo iz pretpostavke da će se sovjetska država raspasti pod prvim udarom. 

Kada se to nije dogodilo, usledio je snažan psihološki šok. Nemačko rukovodstvo nije moglo lako da prihvati da armija koju su smatrali nesposobnom, a narod koji su smatrali nižom rasom, može da zaustavi Vermaht. 

Posle poraza kod Moskve, Staljingrada i Kurska, objašnjenja su sve više išla ka izgovorima: izdaja, nesposobnost generala, vremenski uslovi, „neverovatna“ izdržljivost neprijatelja… Bilo je teško prihvatiti jednostavnu činjenicu – protivnik nije bio onakav kakvim su ga zamislili. 

Jer poraz sam po sebi nije najteži. Najteži je poraz koji razbija mit koji smo stvorili o samima sebi. 

Zato se posle takvih poraza često ne menja strategija, ne analiziraju greške i ne priznaju sposobnosti protivnika. Umesto toga, pojačava se prezir. Što je više dokaza da druga strana nije bezvredna, to je veća potreba da se ona predstavi kao bezvredna. 

To je svojevrsni psihološki odbrambeni mehanizam. Ako priznamo da je protivnik sposoban, moramo da priznamo da smo možda pogrešili u proceni. A ljudima je često lakše da proglase ceo svet lažnim nego da priznaju sopstvenu zabludu. 

Posebno je zanimljivo što prezir često dolazi upakovan u priču o moralnoj superiornosti. Onaj koji prezire retko kaže: „Prezirem ga zato što me pobeđuje.“ Mnogo je udobnije reći: „Prezirem ga zato što je pokvaren, zaostao, primitivan ili opasan.“ Ili, kako bi to Ponoš rekao, zato što je „sa štajge“, „iz kafane“, „neistuširan“, „neobrijan“. 

Tada više ne razgovaramo sa stvarnim protivnikom. Borimo se sa karikaturom koju smo sami napravili. A karikature, za razliku od stvarnih ljudi, uvek možemo lako pobediti.  

Zato je možda najveća lekcija koju poraženi može da nauči upravo ona koju prezir sprečava – da se mora imati jasna i istinita slika o protivniku. 

Ne zato što ga treba voleti. Ne zato što mu treba priznati moralnu ispravnost. Već zato što su ljudi bez sposobnosti da stvarnost vide onakvom kakva jeste osuđeni da stalno gube od ljudi za koje su uvereni da ne zaslužuju pobedu. 

A nema većeg poniženja za čoveka koji prezire od toga da ga iznova i iznova pobeđuje onaj koga je proglasio nedostojnim. 

Niti ima veće gluposti od „pažljive nege svog prezira“ i uverenja da je to „mentalna higijena“.