Kolumna "Dekonstrukcija": NATO agresija po hrvatskom pravopisu

Ima jedan stari vic koji ću vam ispričati ne zato što je dobar nego zato što ga neki kod nas još žive. Kaže kako se američka svemirska kapsula sa tri člana posade, dva belca i jednim crncem, zaglavila u Zemljinoj orbiti tako da su astronaute svojom raketom mogli na Zemlju da vrate jedino Južnoafrikanci (vic je iz vremena kada je tamo još na snazi bio aparthejd).  

Problem je, međutim, bio u tome što su Južnoafrikanci imali kapsulu u koju su mogla da stanu samo dva putnika, pa bi jednog astronauta morali da ostave da večno luta kosmosom.  

Pitaju stručnjaci iz Kejptauna svoje kolege iz Kejp Kanaverala kako da odluče koga da ostave i Amerikanci im kažu: Postavite im tri pitanja i onaj ko ne bude znao odgovor ostaje.  

Poslušaju oni svoje američke kolege i prvog, belca, pitaju kada je počela nacistička invazija na Sovjetski Savez. 

"22. juna 1941", odgovori on.  

Koliko je Sovjeta poginulo u Drugom svetskom ratu, pitaju drugog, belca.  

"Dvadeset i sedam miliona", odgovori i on. 

Njihova imena i adrese, bilo je pitanje za trećeg, crnca. 

Ovu vrstu lakonskih rešenja za nezgodne probleme voli i jedan "novinar u penziji", koji se iz profesije povukao da bi mogao da se bavi propagandom. Prvo kao portparol Pokreta slobodnih građana, a potom na Novoj S. Željko Veljković na podsećanje da je u NATO agresiji na Srbiju 1999. godine ubijeno 89 dece odgovara pitanjem: Možete li da navedete imena 89 ubijene dece i odakle su? 

Za razliku od kolega iz Kejptauna, on je dobio odgovor. 

Ali šta bi bilo da nije? Da li bi to značilo da je brojka od 89 ubijene dece tokom NATO agresije netačna? 

Da li bi Željko Veljković, koji ne sme da zaboravi "genocid u Srebrenici", ali bi NATO agresiju rado zaboravio i oprostio da bi mogao da bude "maca“ koja se opušteno "sunča na sred (ovaj predlog za mesto se piše spojeno, prim. F. R.) dvorišta“ jer te čuva "banda velikih kuca u kraju“ (dobar izbor reči – banda), uspeo da navede imena i adrese 8732 žrtve tog zločina, a da ne pomene nijednog koji "živi u Nemačkoj“ (kako glasi jedan drugi vic)? 

Da li bi "novinar u penziji“ bilo kom Jevrejinu, na konstataciju da je u Holokaustu ubijeno šest miliona Jevreja, tražio da mu nabroji njihova imena i adrese? Ili ne bi jer su Jevreji kao "mace“ iz njegove metafore? U tom slučaju, ne radi se o čvrstom moralnom stavu nego o nedostatku integriteta i hrabrosti, da ne kažem nečeg drugog. 

Kada se odlučuješ da li ćeš biti maca koja reži ili prede spram neke nepravde u odnosu na to da li su kuce s tobom ili ne, govori više o nečijem karakteru nego o tome šta je istina. 

Na kraju, da li bi bilo koji od "blokadera“ koji žale za pogibijom 16 ljudi ispod nadstrešnice u Novom Sadu, uključujući i gospodina Veljkovića, mogao da navede imena i adrese stradalih? Da li činjenica da ne mogu na bilo koji način umanjuje tragediju? 

Ali kada smo već kod 89 dece ubijene tokom agresije 1999. godine, imena i adrese njih 81 objavio je list "Danas“ pozivajući se na podatke Fonda za humanitarno pravo Nataše Kandić.  

Oni koji se ne obaziru na srpski pravopis njihova imena objavili su poštujući pravila hrvatskog pravopisa da se strana imena ne transkribuju. Nadam se da se radi o liniji manjeg otpora jer je napornije pronaći kako se na srpskom jeziku pišu albanska imena nego ih prosto prepisati, a ne o nekoj novoj reformi srpskog jezika, iako ovom lukavstvu pribegavaju često, baš kao i njihove kolege s "Peščanika“. 

Elem, "Danas“, pozivajući se na podatke one koju režim Aljbina Kurtija proglašava za počasnu građanku Prištine, dok Srbe sa KiM proglašava za strance, pokušava ne samo da umanji broj žrtava NATO agresije – jer je onda, valjda, i zločin manji – nego i da krivicu za njihovo stradanje pripiše Srbima (Slobodanu Miloševiću, srpskoj vojsci i policiji). Verovatno zato što bi i oni da budu "mace“ koje se „sunčaju na sred dvorišta“. 

Pozivajući se na FHP, pišu: "Jedanaestoro dece je stradalo 14. aprila u selima Bistražin i Meja, kada je NATO pogodio ljude na traktorima koji su po naredbi srpskih snaga napustili svoja sela i u pratnji policije pošli za Albaniju.“ 

Jeste ih NATO ubio, ali krvi su Srbi jer su im "naredili“ da napuste svoja sela, pa ih, zapravo, nije ubio NATO nego Srbi. 

Ali ovo nije istina. No nećemo se pozivati na to šta su u vezi s njihovom smrću tvrdile naše vlasti, jer bi "Danas“, Nataša Kandić i Željko Veljković mogli reći da se radi o "propagandi“. Hajde da vidimo šta su o tome rekli sami svedoci – Albanci – a preneli ugledni novinari "objektivnih“ i "nepristrasnih“ zapadnih medija. 

Pol Votson, novinar "Los Anđeles tajmsa“ u tekstu "Tražeći odgovore u tragediji“ od 16. aprila 1999, poziva se na svedočenje Agima Siljaja, koji je tada imao 32 godine i vozio treći traktor u koloni kada su napadnuti. "Kosovski Albanci u Siljajevoj grupi bežali su iz sela Dobroš, sela oko devet kilometara istočno od Đakovice, uz granicu Kosova s Albanijom (u blizini čuvene karaule Košare, prim. F. R.). Ovaj region je na liniji fronta između jugoslovenskih snaga i onoga što se naziva gerilcima Oslobodilačke vojske Kosova koji pokušavaju da se na Kosovo ubace iz Albanije“, naveo je Votson.  

Dakle, pobijene Albance nisu proterivale srpske snage, već su bežali od rata i od dejstava OVK. Votson piše: "Mnogi kažu da su ih oružjem iz njihovih kuća proterale srpske snage bezbednosti, dok drugi kažu da pokušavaju da pobegnu od sve žešćeg rata na zemlji i u vazduhu.“ 

Što se "policijske pratnje“ tiče, Votson navodi: "Nijedan od preživelih s kojim smo razgovarali nije potvrdio navode NATO-a da su se u njihovom dugačkom konvoju nalazila vojna vozila.“ 

Čuveni Stiven Erlanger iz "Njujork tajmsa“ u tekstu "Prazni gradovi, spaljene kuće i radnje“ od 17. aprila 1999, u inače vrlo antisrpskom tonu, pisao je: "Među Albancima s kojima smo razgovarali u prizrenskoj bolnici ili duž puta Đakovica–Prizren, koji je i sam oivičen spaljenim kućama, postoji malo nade da će se uskoro, ako ikada, vratiti kućama. Oni kažu da se nisu vraćali kućama, kao što su to navele jugoslovenske vlasti, nego da su se sklanjali iz pograničnog regiona s Albanijom i Makedonijom, koji im je dom. U pokretu su bili duže od tri nedelje, rekao je jedan od njih, Ismet Sulja, jer ih je Vojska Jugoslavije sklanjala iz Molića i Dobroša u unutrašnjost, prema Đakovici i dalje ka Prizrenu, da bi izbegli bombardovanje, kako je rekao, ali i, verovatno, da očiste granicu za slučaj kopnenog rata.“ 

Možda je ove podatke teže pronaći nego pravila transkripcije albanskih imena, ali tačka jedan Kodeksa novinara Srbije jasno nalaže: "Novinari/novinarke moraju sa dužnom pažnjom da provere sve činjenice, da konsultuju relevantne izvore i da nepristrasno izveštavaju o svim važnim događajima, a posebno o političkim, društvenim, kulturnim i drugim temama o kojima postoje suprotstavljeni stavovi u javnosti“ i "novinari/novinarke su dužni/dužne da iznose tačne i proverene informacije i da ih saopštavaju u odgovarajućem kontekstu“. 

Kontekst u kojem su tvrdnje počasne građanke Prištine Nataše Kandić ovde prenete navodi na pomisao da su pobijeni Albanci bili proterivani iz svojih domova, a ne da su ih srpske snage sklanjale na bezbedno, dalje od linije napada NATO-a i OVK. 

Na to navodi i naziv teksta koji "Danas“ objavljuje na dan početka NATO agresije: "Zaboravljene žrtve Miloševićeve politike“. Nisu njih pobili NATO avioni, nego "Miloševićeva politika“. NATO je, zbog Miloševića, morao da ubija po Srbiji i onda je to sasvim opravdano. 

I za kraj, još jedna poslastica iz pera profesionalaca iz lista "Danas“: "Intervencija NATO-a, koju su mnogi stručnjaci okarakterisali kao agresiju, usledila je nakon neuspelih pregovora u Rambujeu i Parizu u februaru i martu 1999. godine.“ "Mnogi stručnjaci“ nisu u listu "Danas“, pa agresija, ipak, ostaje "intervencija“. Ovde nije samo pravopis hrvatski.