Kolumna "Kad fazani lete": Život i priključenija Petra Srbinovića

Znate l’ priču o Petru Srbinoviću, i ja sam je tek onomad čuo. I ne, ovaj balaševićevski uvod nije slučajan, pošto je i Srbinović, kao i "Panonski mornar" rodom iz Novog Sada. Srbinović je, međutim, trideset i pet godina mlađi; rođen je, naime, 1988, kad je Balašević znači već bio u onoj simbolički potentnoj dobi u kojoj je Dante započeo pisanje "Božanstvene komedije". Zapravo, kad smo već kod Balaševića, Srbinović se rodio u godini u kojoj je ovaj objavio album "Panta Rei...". Ta ideja da "sve teče", da se sve menja, obeležila je život Srbinovića i njegove generacije. Jugoslavija se raspala dok su bili u vrtiću, Dejton je potpisan kad su polazili u školu, taman su pošli u više razrede osnovne kad se dešava NATO bombardovanje, Milošević pada uoči njihove male mature, u vreme atentata na Đinđića su sveži gimnazisti itd. U mutnoj tinejdžerskoj magmi društvenopolitičkih vizija Srbinovićevih, Jugosloveni i komunjare su krivi za sve i on se odmah s punoletstvom priključuje Srpskoj radikalnoj stranci. Kada dolazi do cepanja na radikale i naprednjake, bez puno krzmanje se priključuje potonjim. Postepeno postaje važan igrač u novosadskom gradskom odboru SNS-a. 2012. nakon što se formira prva Vlada u kojoj je Ivica Dačić premijer, a Aleksandar Vučić prvi potpredsednik, Srbinović kao kadar SNS ulazi u Ministarstvo spoljnih poslova kao jedan od bliskih saradnika Ivana Mrkića. Pošto je Mrkić bio nestranačka ličnost, Srbinović politički vrlo vešto gradi svoj autoritet u MSP-u kao najviši kadar iz najjače partije. Nakon što Vučić postaje premijer, Srbinović postaje glavni čovek za pregovore s Prištinom. Njih dvojica se dobro razumeju, mada možda i zbog osamnaest godina razlike u godinama ima i nekih nesporazuma. A možda im se sudaraju i ambicije.  

Kada je 2022. godine osnovan Savez asertivne i vrednosne akcije, Srbinović mu se pridružio, isprva kao potpredsednik. Provladini tabloidi "prozivali" su novu stranku zbog sličnosti imena s bošnjačkom Strankom demokratske akcije, međutim akronim SAVA imao je izuzetno snažan mobilizacijski potencijal, što zbog reke koja se usred Beograda uliva u Dunav, što zbog Rastka Nemanjića. Kad dve godine nakon osnivanja, Srbinović postane predsednik ove partije, njene akcije dodatno rastu. On je vešt političar, atraktivne vanjštine, sa politikom bliskom "keč-ol" varijanti Srpske napredne stranke koji je i pored velikog iskustva uspeo da se nametne velikom delu elektorata kao “novo lice”.  

Dobro, shvatili ste odavno – Petra Srbinovića sam, naravno, izmislio. Nisam ga isisao iz malog prsta, nego ga bazirao na liku i delu Petera Mađara, predsednika Stranke poštovanja i slobode poznatije po skraćenici TISA koja je trijumfovala na izborima u Mađarskoj od pre pet dana. Povod mi je ogroman broj analogija koje su se u javnosti pojavile između Orbanovog poraza i priželjkivanja slične Vučićeve sudbine na narednim izborima. Određene političke sličnosti između Orbana i Vučića su nesporne, mada su kod takvih paralela razlike često indikativnije od sličnosti. (Ako bismo im pridodali i Erdogana, bilo bi još zahvalnije napraviti analizu socijalnih konteksta u zemljama koje imaju različitu političku kulturu u zavisnosti od dominantne verske zajednice.) Ali na stranu sada razlike između Orbana i Vučića, potencirali smo da sličnosti svakako postoje, ali to svakako ne znači da u Srbiji u realnosti postoji neko sličan Peteru Mađaru.  

Ne mislim, naravno, da je nužno da se pojavi neko sličan Petru Srbinoviću, ali ako pokušamo da postavimo najelementarnije pitanje ko je uopšte Peter Mađar, odgovor bi bio: predsednik (doskoro) najveće opozicione stranke u Mađarskoj te lider (doskorašnje) opozicije. Orbanov poraz bio je, rekosmo, povod za brojne javne analogije sa narednim izborima u Srbiji. Najbizarnija demonstracija takvog "procesa mišljenja" bilo je slavlje Orbanovog poraza na ulicama Novog Sada. I nisu slavili, kako bi neko pomislio, barem ne u većini, pripadnici mađarske nacionalne manjine u Srbiji, nego pripadnici (srpske) većine. To se dešava ne samo u trenutku kad izbori ne samo da nisu raspisani, nego se i ne zna kad će biti raspisani, nego takođe i u trenutku kad je nemoguće i ugrubo odgovoriti ko bi danas bio srpski Peter Mađar. U nekom trenutku to je eventualno mogao biti Saša Janković ili Zdravko Ponoš ili Dragan Đilas, a danas bi vam verovatno ponajpre ponudili ime i prezime Vladana Đokića.   

Apsurdno bi, naravno, bilo praviti nekog srpskog Petera Mađara iz retorte. Ali upravo "projekat Đokić" podseća na tako nešto. Uza sve, on ne dolazi iz političke sfere, nego iz akademske, kao uostalom i većina ljudi  koji se potenciraju kao korifeiji "studentske liste" koja se na poslednjim lokalnim izborima nametnula kao najjača opoziciona snaga. I neću ovde uopšte ulaziti u detalje Mađarove politike, pa čak ni njegovog dosadašnjeg pedigrea. U srpskoj situaciji nisu nužne takve podudarnosti. Ali je nejasno šta je to tačno u ovakvom Orbanovom porazu ohrabrujuće za Vučićeve političke protivnike.  

Sve horor priče o "totalitarcu Orbanu" pale su u vodu njegovom reakcijom na poraz. Njegovo brzo i otvoreno priznanje poraza  (cinik bi rekao vrlo slično Vučićevom priznanju poraza u trci za gradonačelnika Beograda) bilo je skoro idealtipski demokratsko. Dok se u toj mogućnosti ne dozvoli analogija sa Srbijom, uzalud je zamišljati bilo kakvu realnu opciju pojave nekakvog srpskog Petera Mađara.