Kolumna Bauk Svetog Save

U Srbiji već godinama ni jedna jedina tema ne može da se postavi, da se razmatra, da se o njoj diskutuje i zaključuje, a da istog trenutka ne postane plen i žrtva naše alfa i omega antipolitičke podele – za i protiv vlasti. Svaki takav pokušaj unapred je osuđen na propast, svaki napor u tom smeru jednostavno predstavlja borbu protiv vetrenjača. U takvoj atmosferi, sadržaj teme je potpuno nevažan, važno je samo kome u toj podeli "priča pripada" i koliko stvarnosti mora da se obriše i ignoriše da bi se spinovao još jedan "dokaz" u prilog jednom od narativa. 

Tako, ukoliko bi se neko pokušao informisati o najavi da će Srpska pravoslavna crkva osnovati svoj univerzitet isključivo od kritičara takve ideje, vrlo brzo bi se našao u svojevrsnom paklu histerije i dezinformacija. Neistina, katalizatora panike i subjektivnih deluzija je previše, tako da ću ih, iako se ponekad preklapaju, svrstati u tri grupe za koje mi se čini da mogu da obuhvate većinu tih "argumenata". 

Prva tvrdnja: osnivanje ovog univerziteta direktno je usmereno protiv državnih univerziteta i služi njihovom uništavanju. Druga tvrdnja: osnivanje ovog univerziteta je nastavak procesa "desekularizacije" odnosa države i crkve. Treća tvrdnja: osnivanje ovog univerziteta vodi "re-tradicionalizaciji" društva, novom uvođenju retrogradnih i zaostalih vrednosti, teza i sadržaja u prostor nauke gde, iz ove perspektive, nema mesta za crkvu i njena učenja. 

Za prvu tvrdnju verovatno se može pronaći najviše razumevanja. Ukoliko se možemo složiti da je minimum prethodnih godinu i po dana u Srbiji u toku minimum neki čudni polu-građanski polu-rat, i da je osnovni stožer opozicione strane akademija, a da je crkva nesumnjivo jedna od njenih glavnih "meta", onda je sasvim logično da će ta strana javnosti dočekati ovakvu vest preteće. 

Ali da bi se tvrdilo bilo šta dalje, neophodno bi bilo ponuditi nešto što makar izdaleka izgleda kao dokaz u prilog argumentu. Toga pak nema. Slično situaciji kada su najavljivane izmene Zakona o visokom obrazovanju, kojima bi se olakšalo poslovanje i dovođenje stranih univerziteta i fakulteta u Srbiju, stvara se isključivo atmosfera panike u kojoj se takav postupak tumači gotovo kao potpuno ukidanje postojećih državnih fakulteta. 

No ako stvari sagledamo trezvenije i bez dvostrukih standarda, istina je da se prosto radi o strahu od konkurencije. Takav strah je dodatno bizaran kada se uzme u obzir kako funkcioniše naše visoko školstvo poslednjih decenija. Naime, u Srbiji već postoje privatni univerziteti, već postoje filijale stranih univerziteta, kao što postoje i specijalni kursevi na državnim univerzitetima, često pod licencom i u saradnji sa stranim univerzitetom. 

Interesantno je dodati ta takvi programi, poput programa "BSc Economic and Finance" na Ekonomskom fakultetu u Beogradu a u saradnji sa čuvenom britanskom "London School of Economics", barem po informacijama kojima raspolažem, u godini "pumpanja", "dinstanja" i blokiranja nastave kako bi se srušila vlast (?) – uglavnom nisu bili blokirani, a njihovi studenti nisu bili oštećeni. Oni, moguće, nisu morali da "polažu najvažniji ispit", onaj "iz morala", već samo obične, normalne ispite. 

Stoga, kada bivši profesor teologije Vukašin Milićević tvrdi da je osnivanje crkvenog univerziteta "direktno usmereno protiv Beogradskog univerziteta i generalno sistema javnih univerziteta u Srbiji", a ne prosto pojava još jedne opcije na tržištu znanja, bilo bi dobro ponuditi još nešto osim ličnog osećaja. Država nije najavila nikakvo ukidanje bilo kojeg od postojećih državnih univerziteta, nije najavila smanjenje izdavanja budžetskih sredstava za iste niti je propisala bilo kakav zakon o tome da će budući studenti "morati" da studiraju na ovom, a ne na drugim univerzitetima. 

Možda je još bizarnija izjava profesora Časlava Koprivice da bi, ukoliko SPC želi svoj univerzitet, "onda trebalo da se osloni prvenstveno na sopstvene snage, a ne na 'pomoć' režima". Na stranu upotreba reči "režim", koja inače potiče iz hladnoratne antisovjetske propagande a danas je "tekstbuk" pojam obojenih revolucija, postavlja se pitanje - zašto? Zašto je problem da država pomogne novi, u ovom slučaju crkveni, univerzitet, kada već decenijama pomaže i učestvuje u sličnim poduhvatima? 

Ovde naravno dolazimo do jedne od najsmešnijih ironija proteklih dešavanja, budući da je problem da "režim" stoji iza bilo čega, osim, izgleda, samih protestanata i pobunjenika. Ukoliko bi budući univerzitet bio "režimski" zbog delimične pomoći države, ostaje nejasno kako to nisu sami državni univerziteti. Nebitno opšte mesto, ali i dalje komično. 

Naravno, ovde bi mogla da se otvori daleko važnija tema: sadašnjost i budućnost visokog školstva u Srbiji. Da li uopšte treba da postoji konkurencija u ovoj sferi? Koji je uopšte cilj visokog školstva u savremenom, generalno anti-teorijski nastrojenom svetu? Šta je bolonjska reforma zaista učinila sa kvalitetom visokog obrazovanja? Ako govorimo o "uništavanju javnofinansiranog visokog obrazovanja", ko su njegovi saučesnici? Kakav treba da je odnos privatnog i javnog, stranog i "našeg"? Ovakvih pitanja je hiljadu, ali ona nažalost nikoga izgleda ne zanimaju, jer u crno-beloj slici sveta nema mesta za suštinu. 

Stvar postaje sumanutija kada pređemo na priču o čuvenoj "desekularizaciji". Najpre, nisam sigurna da u našoj stvarnosti ima adekvatniji primer okupacije uma od lakoće s kojom smo internalizovali zapadni diskurs "sekularnosti". Procesi sekularizacije nemaju nikakve veze sa našom istorijom. Dok su se pojedini evropski narodi oslobađali "stega" Ancien Régime i hrlili u vrli novi svet kapitalizma i liberalne demokratije, mi smo vodili antikolonijalne borbe za oslobođenje. SPC je u tim borbama bila ključni saveznik, stub identiteta i očuvanja jezika, kulture i istorije, a ne neprijatelj. 

U nekom najbanalnijem smislu, srpska moderna država je uvek već bila "sekularna". Komplikovani odnosi između različitih srpskih državnih organizacija i SPC tokom XX veka važno su pitanje, ali usvajanje teorije i diskursa iz zapadne kuhinje ne da nam ne pomaže da razumemo i konačno objasnimo te procese, već nas dodatno udaljava od takvog poduhvata i stvara dodatni refleks da svoju istoriju mislimo tuđim pojmovima. 

No čak i kada ovu poentu, koju smatram najbitnijom, ostavimo po strani, situacija ne postaje nimalo bolja. Naime, kakav god da je status bogoslovlja u kontekstu visokog obrazovanja u Srbiji kroz istoriju bio, jedni (gotovo te isti) glasovi su bili nezadovoljni. Nasuprot naknadnim revizijama, status Pravoslavno bogoslovskog fakulteta kao jednog od pet osnivača Beogradskog univerziteta 1905. godine nije se lako zadobio. Kada je potom 1952. udaljen iz Beogradskog univerziteta, odluka je slavljena kao "sekularizacija".  

Od 2004. godine, kada se PBF vraća pod okrilje univerziteta čiji je suosnivač, i uvodi se veronauka u škole, pa sve do – aktualnih događaja, napisano je nepregledno mnogo tekstova, naučnih radova, medijskih spinova i istupa koji su dve pune decenije tvrdili samo jedno: desekularizacija! "Mešanje crkve u državu i obrazovanje!" "Povratak u srednji vek!" … i ostale zamorne i banalne parole koje se podmeću kao dokaz da je neko napredan i, jelte, "moderan". 

Od najave da će se osnovati Srpski pravoslavni univerzitet Sv. Sava, i da je tendencija da se PBF isključi iz Beogradskog univerziteta i padne pod okrilje novog, ti isti glasovi – ne samo isti ideološki, nego doslovno, iste grupe, isti pojedinci, ponovo pokreću paniku, i ponovo pod tom istom, za mene – okupatorskom, rečju: deeeesekularizacija! 

Čekajte, pa kako sad ponovo? Kako dva suprotna procesa mogu da budu isto? Ako je pod državnim univerzitetom – ne valja. Ako je crkveni univerzitet – opet ne valja. Izgleda da ništa ne valja. Valjanost pak po definiciji pripada sferi logike, a ovi kritičari nekako uspevaju da prema logici imaju još negativniji odnos nego i prema crkvi. 

Konačno, treća grupa kritičkih "argumenata" u nekom smislu predstavlja produžetak ove tobože sekularne: crkvi dakle nije mesto na univerzitetu, ona je po sebi retrogradna i nenaučna, i sve ostalo na tu temu. Međutim, ove tvrdnje idu i korak dalje, jer se sada ne ignoriše samo naša istorija, istorija naše prosvete i našeg obrazovanja, već i – čitav svet. 

Univerziteti u organizaciji religioznih institucija ne samo da nisu retki, ne samo da nisu prevaziđeni, već masovno postoje širom sveta. Brojni zapadni univerziteti nastali su pod pokroviteljstvom katoličke crkve, uključujući i one koje i danas važe za najprestižnije. U muslimanskom svetu, religijske univerzitete mahom gotovo u potpunosti finansiraju države. U Rusiji takođe, sa strane pravoslavlja. Ne postoji avramska religija koja nema svoju prosvetnu delatnost. 

Ako preskočimo ovu očiglednost, konačno – najvažnije je reći sledeće. Mi trenutno zapravo još uvek nemamo nikakvih javnih informacija o tome kako će izgledati i šta će tačno sadržati budući Univerzitet Sv. Sava u kontekstu onoga što je u svakom slučaju najvažnije po pitanju bilo koje visokoškolske ustanove. Ne znamo delatnosti, ne znamo program, ne znamo silabuse, ne znamo profesore. Dok se univerzitet ne osnuje, i dok ne dobijemo uvid u te nasušne podatke, svaka spekulacija ostaje upravo na tom nivou – nivou spekulacije. Ali u propagandnom ratu, spekulacija je moćno oružje. 

Zoran Ćirjaković voli da istakne da je oštro deljenje sveta na crno-beli i nemogućnost „dijaloga“ deo našeg kulturnog obrasca. To do daljnjeg ostaje naš usud i prepreka po razmatranju svakog fenomena s kojim se suočavamo. No želela bih da dodam, mislim da smo kao narod paralelno s tim ipak skloni i pomenutoj borbi protiv vetrenjača. Da u tome i dalje vidimo neku vrednost, iako znamo da je po definicija uzaludna. Ali nam je važno da se ipak borimo – vetrenjača po vetrenjaču, argument po argument. Pa polako.