Novinarstvo, koliko se sećam, nije neka specijalno velika nauka. Bogdan Tirnanić je tvrdio da, otprilike, treba da znaš da lupaš po pisaćoj mašini (relikt iz ne tako davne prošlosti kojeg se više niko ne seća), i svih 30 slova azbuke, a ako, uz to, umeš i zapetu da staviš - sve super, eto te u novinarstvu.
Posle toga ostaje ti još da onu, ljudima urođenu, ljubopitljivost - šta komšija kuva za ručak; koje cipele nosi nečija žena; kolika je onome plata - ubaciš u neku od novinarskih, zanatskih, formi, i možeš da izađeš na ulicu, i ladno saopštiš da si novinar.
I sam sam, nekada mlad i nadobudan, to radio, bar dok nisam sreo Pepicu, profesorku koja me je dva puta rušila na popravni.
"Šta si ti postao, Radovanoviću", pitala je s prezirom, kao oni kojima je svaki tvoj odgovor loš.
"Novinar!", gotovo sam uzviknuo, trijumfalno, i glupo, ubeđen da je, konačno, došao trenutak da je zakucam, da joj vratim svaki avgust u kojem me je mučila, poklanjajući mi, na kraju, dvojku, kao nekom za koga nade nema, nego samo milosrđe.
"Znala sam da ćeš biti neka baraba", rekla je Pepica, na isti način na koji bi izgovorila: "Znala sam da će danas da smrkne", ili "Znala sam da je kiša mokra, i da je more slano", dakle kao nešto neupitno, odavno dokazano, potvrđeno tolikim primerima, od kojih je moj sasvim beznačajan i mali. Šta je uopšte imala da priča sa mnom, ionako se sve zna.
Posle toga, do svoje četrdesete godine, kada sam novinarstvo napustio, pazio sam šta pričam, i kome pričam, o tome ko sam i šta radim, i to ne zbog drugih, nego zbog jasne predstave o tome koliko je sama profesija "sumnjiva", pre svega zato što, čak i kada poštuješ sve uzuse, zanat, pravila, tvoju vest uvek neko može da iskoristi.
Povezane vesti
I tu smo kod onog najgoreg dela te priče po imenu "novinarstvo", kod falsifikovanja odgovora na ono osnovno pitanje - čemu ono služi.
Da sve bude još gore, odgovor su falsifikovali sami novinari, što da bi sebi digli cenu, što da bi odradili posao za nekoga. Najčešće, u kombinaciji su oba poriva.
Uprošćeno, malo im je bilo da prosto jave da je komšija danas pravio kupus, nego su ga i osudili, jer u kupusu ima i mesa. Nisu izvestili o kupusu, uzeli su na sebe pravo da kontrolišu šta neko u kupus stavlja. I još se založili da neko drugi, čiji je kupus "bez mesa" (što uopšte ne mora da bude tačno), bude predsednik kućnog saveta.
Proglasili su, drugim rečima, sebe za onu instancu koja određuje šta je "javni interes" (još jedna besmislena floskula), šta je pravedno, šta moralno, da bi završili, i prisustvujemo tome već godinama, kao aktivisti koji se otvoreno zalažu za to ko treba, a ko ne treba da bude na vlasti.
I od trenutka kada su se odlučili za aktivizam, sva sredstva su postala dozvoljena. Informacija je ubačena u lonac, iz kojeg sme da izađe samo u onom obliku koji aktivistima odgovara. Ako nije dovoljno prokuvana, ako nema sve potrebne začine, bace je, ne objave.
A kuvana informacija izgleda ovako, u jednom malom primeru.
N1 objavi da će Marta Kos, "baš danas" objaviti da je EU zamrzla sredstva koja Srbiji treba da pripadnu na osnovu Plana rasta Zapadnog Balkana.
Povezane vesti
Kada se to ne desi, priča se ipak nastavlja, uz dodatno kuvanje, sve do današnjeg broja "Danasa", u kojem Miša Brkić piše o "odlaganju finansijske pomoći Beogradu".
I prva vest, i njen kolumnistički završetak, pri tom pate od apsolutnog nedostatka činjenica.
Prvo, u Planu rasta, odluci o njemu, a to bi svako ko se time bavi morao da pročita, ne postoji nikakva naznaka da bi "sredstva" mogla da budu "zamrznuta".
Svaka država, po tom planu, mora da, u reformskoj agendi, u određenim periodima, godišnje, napravi određene korake, učini reformske pomake, a sve to onda Evropska komisija evaluira.
Ako pomaka nema, ili ih nema dovoljno, država ima rok od godinu dana (na početku od dve), da ispravi stvari i učini te korake.
Ako ne uspe, novac se opredeljuje onima koji su ovaj "zadatak" uspešno završili.
Poslednju evaluaciju EK je inače obavila u januaru ove godine.
Sama N1, izveštavajući o tome u januaru, objavila je sledeće:
"Po oceni Evropske komisije, Srbija je od predviđenih 18 reformskih koraka u 2024. i prvoj polovini 2025. godine, sprovela tri koraka. Na osnovu toga od mogućih 269 miliona evra Beogradu će biti isplaćeno 57 miliona, ili oko 21 odsto.
Ovaj iznos će verovatno biti uvećan kada bude završena procena reformi iz prve polovine 2025. godine".
Osim što je divan primer kuvanja - Komisija je evaluirala samo korake predviđene za 2024. godinu, a o onima za 2025. će tek raspravljati, što je u izveštaju N1 ne samo prenebregnuto, nego i mirno spojeno kao da je EK evaluirala obe godine, a ne samo jednu; tih koraka, za 2024. je sedam, a ne 18 (11 koraka je za 2025.), što znači i da je Srbija ispunila 3 od sedam, a ne od osamnaest zadataka, i dobila ne 21, nego skoro 50 odsto sredstava - ova vest govori ono najvažnije kada je o celoj priči reč:
Od januara EK nije više, u formi koju je sama predvidela, pravila procene napretka Srbije (sigurno se time tamo dnevno bave, ali zvaničnih sastanaka, na kojima se daju konačne ocene, nije bilo).
Samim tim, nije bilo ni sastanka na kojem bi bilo odlučeno ono što je Marta Kos trebalo da objavi. Da ga je bilo, na sajtu EK bi bar bilo objavljeno - EK, tada i tada odlučila to i to.
Ništa. Kao ni o "sastanku" na kome bi bila odložena odluka sa sastanka koji nije održan i na kojem nikakva odluka nije ni doneta.
Ništa se nije dogodilo, osim u medijima Junajted grupe.
I more tekstova je objavljeno, stotine izjava uzeto, o nečemu što se nije desilo.
Miša Brkić pri tom ima sasvim dovoljno godina, iskustva, i novinarskog znanja, da mu je sve to poznato, a ipak je uradio suprotno. Objavio da je "odluka odložena", i onda se razbaškario u komentarisanju nečega što je na nivou Velsovih marsovaca. Nisu se iskrcali na zemlju, osim u Velsovoj radio drami.
Što nas sve vraća na Pepicu i njeno ubeđenje koje je strašno ne samo zbog mene (za nju bih bio loš sve da sam i profesor postao), nego zbog toga što je celu profesiju doživljavala kao barabu.
Žena i ne zna koliko je bila u pravu. Pošto, od svih istorijskih likova, današnje novinarstvo najviše liči na onog čije je aramejsko ime Bar-abba ("sin oca"), i kojeg je svetina pred Pontijem Pilatom oslobodila, i, glasala da, umesto njega, na krst bude raspet onaj drugi sin, drugog oca.
Hoću da kažem, novinari, profesija, danas, ni na koji način ne odgovara kada počini zločin i prema čitaocima (gledaocima, slušaocima), i prema samoj profesiji.
Ne odgovara kada laže, kada kuva, kada prerađuje, i pogotovo ne kada se bavi ne novinarstvom, informisanjem, nego aktivizmom.
Drugim rečima, može im se. I to baš sve.
A da sve bude još gore, posle svega još i na sav glas kuka kako je ugrožena, napadnuta, pod večnom pretnjom i opsadom.
Cinično bi se na to moglo primetiti - malo ste ugroženi obzirom na sve što radite, ali postoji nešto važnije. Činjenica da profesija jeste ugrožena, da će biti ugrožena, sve dok ugrožava samu sebe, i za to nikome ne odgovara.
Pitajte UNS i NUNS. Zašto to rade.
I ako ne dobijete odgovor, a nećete ga dobiti, nađite neku Pepicu, ona će sve tačno da vam kaže.
Komentari (0)