Kolumna Zagrli me u socijalizmu

Sedim na betonskoj hoklici, sa laptopom na betonskom stolu, okružena brutalističkim zgradama u kampusu Istočnog kineskog normalnog univerziteta u Šangaju. Na samo par stotina metara od mene, noviji soliter zaista dere oblake, a na fasadi mu se smenjuju neonske animacije. Dva sveta u jednom, ovom prilikom. Ali čim se napusti kampus, broj svetova koji harmonično koegzistiraju u ovom gradu penje se na minimum sto. 

Različiti svetovi na fizički istom mestu i u istom vremenu nekako su osnovna tema o kojoj intenzivno razmišljam od kada sam sletela. Usled koincidencije da se moj akademski put planiran mesecima unapred delimično vremenski poklopio sa zvaničnom posetom državnika Srbije Kini, napisala sam status na Fejsbuku sadržine: "Tramp, Putin, predsednik pa ja". 

Vrlo je moguće da imam loš smisao za humor, to me svakako nikada nije sprečavalo da pravim svoje loše fore; ali reakcije koje je ovaj status izazvao pogodile su me potpuno drugačije sa ove distance. Nesrećni izgubljeni ljudi čiji je jedini smisao života prethodnih meseci "pumpanje" nekako su ovo videli kao dokaz moje bliskosti Srpskoj naprednoj stranci. 

Naravno, najviše reakcija je bilo na, da parafraziram Lejdi Gagu, vc šolji naše realnosti – mreži Iks, tako da date reakcije nisu bilo nimalo benevolentne i uključivale su onaj tip fantaziranja karakterističan za incelski nastrojene srpske muškarce poslednjih godina u njihovom pristupu bilo kojoj ženi koju vide kao političkog neprijatelja. Jadne, iskompleksirane i seksističke. Nekolicina se čak bavila mojim hemangiomom na vratu koji se vidi na slici ispod statusa – što nisam doživela doslovno od vrtića, ali nivo vrtića je generalno ton ovakvih protestanata. 

Pišem ovu anegdotu upravo zbog različite emotivne reakcije koju sam imala samom činjenicom da sam od aktera ipak distancirana hiljadama fizičkih kilometrima i neprebrojivim metafizičkim kilometrima u kontekstu društvenih razlika. U Beogradu, da budem politički korektna – ovo bi me iznerviralo. U Šangaju, samo sam osetila dodatno opterećenje – koliko će posao sticanja društvene kohezije u srpskom društvu u budućnosti biti težak.  

Naime, moguće da je malo mesta na svetu gde danas možete osetiti harmoniju različitosti kao u Šangaju. Harmonija je takođe reč koju sami Kinezi često koriste kako bi objasnili svoj put ka socijalizmu. Harmonija duha i materije; društva i prirode; socijalističke politike i kapitala. Naš srpski povređeni ego verovatno bi se već samo ovim rečima cinično ismejao. Kinezi bi mogli da odgovore, kao najbrže razvijajuće društvo po gotovo svakom parametru – ko se zadnji smeje…  

Ali naravno, to zapravo ne bi bio njihov odgovor. Nakon traume "veka poniženja", tek poslednjih decenija konačno ponovo počinju da osećaju nacionalni ponos. Taj ponos nije deluzivan niti u bilo kojem smislu invanzivan, kao što je nažalost prethodnih godina kod delova našeg naroda. Jasno im je da svet u kojem žive i koji stvaraju nije savršen, da se čini mnogo grešaka i da će se tek činiti. No osnovni osećaj koji dominira jeste – da su u tome zajedno. 

Tu poentu možda najbolje obuhvata jedan od njima danas centralnih pojmova – "tianxia". U kineskom jeziku je često da se određeni pojam mora prevoditi sa mnogo naših reči. U ovom slučaju, neki doslovan prevod bi bio "svi pod istim nebom". Radi se zajedničkom osećaju zajedništva (ovo nije pleonazam), pripadništva i poretka. Ako bi trebalo dati objašnjenje načina na koji spajaju svoju hiljadama godina staru civilizaciju i kulturu sa hipermodernističkim razvojem u smeru socijalizma, ovaj pojam bi takođe mogao biti ključan. 

Razlika je toliko: klasnih, polnih, kulturnih, jezičkih, duhovnih. Nepravda i dalje postoji. Loše stvari se i dalje dešavaju. Mnoge od njih nisu posledica "više sile", već bivanja u kompleksnoj ljudskoj društvenoj zajednici. Mnoge su posledica pogrešne političke odluke. Ali kritika postoji da bi se problemi ispravili, da bi se gradilo, da bi se raslo. U svemu tome opstaje: zajedno. 

U Srbiji niko nije pod istim nebom. Naši različiti svetovi ne postoje u harmoniji, već u sukobu. Zahtev za pravdom se isključivo doživljava kao pobuna, a ne kao pozitivni impuls da se stvori bolje. Destrukcija, napadanje, dehumanizacija, nemogućnost razgovara, nemogućnost postojanja čak ni osnovne činjenice ljudskog stanja: da nismo isti, da svako ima svoje razloge, da se ne slažemo, i da to ne znači da treba istrebiti onoga ko nije kao ti. Razlika je postala razlog ekstremne mržnje, a zaboravlja se da bez razlike – nema ljubavi, nema zajednice, i nema "istog neba". 

Mnogo je uzroka situacije u kojoj smo zatekli, o mnogima sam pisala, i pisaću. Ali u ovom svom trenutnom zen raspoloženju, kratki ulazak preko VPNa na društvene mreže (u Kini zabranjene jer je Kina ozbiljna država) izazvao je gorak osećaj tuge. U Srbiji je i dalje rat. Možda ga još tako ne zovemo, ali to je de facto ono što se dešava. 

Podsmevanje, izlivi mržnje i napadi na verujući narod koji čeka da se pokloni jednoj od najvažnijih pravoslavnih relikvija. Politička greška druge strane da napravi glupost i postavi bilbord koji ugrožava ptice uzdignuta na nivo nacionalnog skandala, političkog pitanja (!) i iskonskog zla. Mnogo galame, vike, besa. Suštine – nigde. Brige za budućnost koja je bila, jeste i biće zajednička – nigde. Konstruktivnog odnosa prema stvarnosti – jako malo. 

Sve ovo stalo je u manje od minuta provedenog na internetu pre nego što ću rešiti da do daljnjeg više to ne radim. U tom trenutku, pristigao mi je prijatelj iz Beograda koji je leteo dan kasnije. On je jedan od ljudi s kojim se oko mnogo stvari ne slažem. Jedan od ljudi koji više navigira ka "drugoj strani", i jedan od retkih takvih koje i dalje imam u životu. Dakle, intelektualna i moralna gromada. 

Zaustavila sam ga pre nego što ćemo se pozdraviti, ustala sa klupe i svečano izjavila: "Ovo je važan trenutak. Hajde da se zagrlimo prvi put u životu u jednoj socijalističkoj državi." To nije bila jedna od mojih loših fora. Kina još uvek nije socijalizam, niti to još uvek može postati. Svet je globalan i dominiran kapitalizmom, i društvo koje bi na prvo mesto stavljalo isključivo čoveka (shvaćenog u harmoniji sa spoljašnjim svetom) još uvek nije ostvareno. Ali Kina je na putu ka tom cilju, čija izvesnost leži u tome da li iskreno ili ne verujemo u to – da smo svi pod istim nebom.