Kolumna "Kad fazani lete": Čizme od kože svih građana Španije

Svaka prilika da se kaže nešto o Bobu Dilanu je dobra i svaku treba iskoristiti. Dakle, dvadesetogodišnji Dilan je na jednom koncertu u Njujorku kad mu je bilo dvadeset upoznao dve godine mlađu Suze Rotolo. Dvoje mladih su se zaljubili. Rotolo će ostati besmrtna zahvaljujući “naslovnoj” fotografiji  na albumu “The Freewheelin' Bob Dylan”. Uglavnom, njena majka nije odobravala ovu vezu, pa je nagovorila ćerku da upiše fakultet u Italiji, tačnije u Peruđi. Dilanu nije bilo pravo, bio je zaljubljen i želeo je da Suze ostane u Njujorku.

Na kraju su se dogovorili da će jedan ili dva semestra imati vezu na daljinu, pa ju je Dilan ispratio do luke, na brod kojim je otišla u Italiju. Uglavnom, mnogo mu je nedostajala, pa ju je jedanput i posetio u Italiji. Posle godinu dana, Suze se vratila u Njujork i neko vreme su nastavili vezu, ali to više nije bilo to. Raskinuli su, a ona se naposletku udala za čoveka koga je upoznala u Italiji. Dilanu je bila inspiracija za nekoliko genijalnih pesama, od kojih je možda i najbolja ona koja se zove “Boots of Spanish Leather” odnosno, kako bi se to moglo prevesti, “Čizme od španske kože”.  

Pesma je u formi dijaloga. Momak i devojka se rastaju zbog njenog putovanja. Ona plovi preko okeana, mada u pesmi ne u Italiju, nego u Španiju. Pita ga šta želi da mi pošalje za uspomenu. On insistira na tome da mu ne treba ništa, da ne želi ništa konkretno da poseduje, da želi samo nju i njene poljupce, da će samo da je čeka da se vrati. Ona, međutim, ponavlja da želi da mu kupi i pošalje nešto, bilo iz Madrida, bilo iz Barselone. Kad se napokon ukrca na brod, sa broda mu javlja da nije sigurna da će uopšte da se vrati, odnosno da to zavisi od toga “kako se bude osećala”. S karakterističnom Dilanovom genijalnošću, poslednja strofa obrće sve, kao kad se izvrati rukavica. On joj najpre kaže da joj želi sreću i da iskoristi dobre vetrove, a na kraju posle silnih odbijanja svakog ponuđenog poklona, traži da mu ipak pošalje “Spanish Boots of Spanish Leather” odnosno “španske čizme od španske kože”.  

Genijalnost te poente zavređuje knjigu. Bukvalno, na način starozavetni, Dilan se bori dok god ima šanse za uspeh, kad šanse više nema, utešna nagrada je dovoljno dobra. Želeo je samo ljubav, a kad je shvatio da ljubavi nema, a nešto ipak može da dobije, dobre su i čizme. Ali možda i najbolji detalj je ovaj komotni pleanazam, on  u poslednjem stihu neće “čizme od španske kože” iz naslova, on hoće “španske čizne od španske kože”.  

Ništa lepše od poezije, ali politička kolumna traži politički povod. I ja sve ovo, kao, pišem zbog onog skorašnjeg novog “klina u čorbi” u našem javnom životu gde pojedine institucije u Srbiji “izlaze iz genitiva” pa je, primera radi, Bokserski savez Srbije postao Srpski bokserski savez.  

Komentari na ovo od strane različitih “uobičajenih osumnjičenih” sa suprostavljenih strana političkog spektra bili su predvidivi i dosadni. Zagovornici promene kažu otprilike kad može da bude Mađarski bokserski savez ili Francuski bokserski savez ili Hrvatski bokserski savez, zašto ne bi mogao i Srpski. Protivnici kažu da je to “srbovanje” koje zanemaruju da u Srbiji ne žive samo etnički Srbi. Zbog aktuelne dnevnopolitičke situacije, možda i najveću pažnju je privukao komentar sa naloga na jednoj društvenoj mreži povezanog sa studentskim protestima: "Republika Srbija je država srpskog naroda i svih građana koji žive u njoj. Mađari, Bošnjaci, Romi, Hrvati, Goranci, Albanci, Rusini, Slovaci, Bugari, Vlasi, Rusi, Ukrajinci, Rumuni, Makedonci i svi drugi, ovo su i vaši savezi. Kada ih pobedimo, pobedićemo i njihovu politiku 90-ih".  

Ne sumnjajući u osnovnu dobronamernost ovog stava ima u njemu nečeg duboko pogrešnog. Daleko od toga da je Srbija jedina zemlja sa brojnim nacionalnim manjinama. Dapače, ne postoji na svijetu praktično nijedna zemlja u kojoj žive pripadnici samo jedne etničke grupe. Argumentacija iz citiranog “tvita” mogla bi i da se obrne i da se postavi pitanje zašto ljudi koji putuju svetom sa srpskim pasošom i koji su pripadnici srpske političke nacije mogu i trebaju da imaju problem sa adjektivom “srpski”. Ovo je zaista situacija u kojoj ima smisla šekspirovsko pitanje “šta je u imenu?”. Primera radi, dve najreprezentativnije književničke organizacije u Srbiji su Udruženje književnika Srbije i Srpsko književno društvo. Bez obzira na “inkluzivnost” imena prvo se prepoznaje kao “nacionalnije” i konzervativnije, dok je drugo i osnovano kao “kontra” prvom i doživljava se kao liberalnije i “kosmopolitskije”. I misli li neko zaista da je Srpsko lekarsko društvo “nacionalističkije” od Advokatske komore Srbije, a čak ako  i jeste, da je to zbog imena? Jedina vrsta “odbrane” koja bi imala smisla bila bi dovođenje u pitanje potrebe “raskida s tradicijom”, odnosno tvrdnja da je jednako pogrešno agitovati da se Srpsko lekarsko društvo preimenuje u Lekarsko društvo Stbije odnosno da Advokatska komora Srbije postane Srpska advokatska komora.  

Međutim, apsurdne teme iz žanra “klin u čorbi” se i nameću da bi se ljudi iscrpljivali u besmislenim argumentacijama koje nikoga ne mogu da ubede u bilo šta, pošto pozicije nisu racionalne, pa ne mogu ni da se izmene kroz racionalnu diskusiju. Ima smisla jedino sprdati se. I suštinski tužnu pesmu u varijaciji na poslednji stih prebaciti u domen harmsovskog humora: Čizme svih građana Španije od kože svih građana Španije.