Kolumna Intelektualci i "treći put"

Jutros sam iz jednog teksta o ulozi intelektualaca u aktualnim političkim previranjima u Srbiji saznala da se, zajedno sa Mišom Đurkovićem i Milom Lomparom, nalazim među "nekoliko figura koje danas definišu granice dozvoljenog mišljenja u Srbiji". Iako me je takav opis novinara Slobodana Ikonića na momenat zabavio, teško je ne primetiti njegovu bizarnost. Dok se tako nešto za profesora Lompara i može tvrditi u kontekstu uticaja na jedan nemali deo nacionalističke javnosti, izdvajanje gospodina Đurkovića i, još čudnije, mene, prilično me je iznenadio. 

Ali zanimljivija čak i od ovog izbora važnih "figura" jeste podela na kojoj počiva ceo tekst, data već u samom naslovu – "Salon i barikade". Ikonić na jednu stranu smešta "teoretičare", odnosno intelektualce, a na drugu "praktičare bunta", odnosno "razbijeni blok" opozicije i studentskih aktivista. Ta podela proizvodi zgodnu dramaturgiju, ali nekako uspeva da u potpunosti zanemari zaplet trenutnih političkih sukobljavanja. 

Studentski protesti su, naime, od samog početka bili duboko akademski protesti. Od konkretnog mesta i načina pobune – blokirani su fakulteti i univerziteti, preko aktera – u strukturama oko blokada nisu učestvovali samo studenti već i profesori, istraživači i drugi pripadnici akademske zajednice, do samog protestnog narativa – obrazovanje će spasiti Srbiju. Legitimnost protesta sve vreme se crpi upravo iz tvrdnje da iza njega stoje znanje, stručnost, univerzitet i kultura. Ta tvrdnja nije usputna već leži u samom srcu ovih pobuna. 

Ako su unutar fakulteta i instituta postojali ozbiljniji sukobi povodom blokada i protesta – a nema razloga da verujemo da nisu – oni su retko dospevali u javnost. Među intelektualcima koji su javno govorili, protivnici i kritičari protesta bili su apsolutna manjina, svedena na nekoliko usamljenih glasova. Neutralnih, skeptičnih i nezadovoljnih verovatno je bilo mnogo više, ali oni su naprosto ćutali. Činjenica da su blokade mogle da traju mesecima ukazuje da su njihovi protivnici u akademiji i iza zatvorenih vrata bili ili nedovoljno jaka manjina ili dovoljno neutralni da ne pokušavaju da ih spreče. 

Zato Milo Lompar nije redak intelektualac koji je napustio salon i pridružio se "praktičarima", kako to Ikonićev tekst sugeriše. Naprotiv, on pripada većinskom delu javno vidljive akademske zajednice koji je protest podržao. Neobični nisu bili intelektualci uz studente, već malobrojni intelektualci kritični spram njih, stoga je još neobičnije što Ikonić od te malobrojnosti pokušava da napravi ravnopravan "kulturni rat unutar (intelektualne) elite". Činjenica da su u slučaju studentskih protesta istaknuti intelektualci u većini bili "i teoretičari i praktičari" obesmišljava takvu podelu. 

Pored toga, Ikonić u svom iščuđavanju da ljudi različitih teorijskih pozadina, poput Đurkovića i mene, mogu da spolja gledano "proizvedu neočekivane saveze", sve vreme meša dve različite stvari: intelektualne sukobe oko teorijskih, ideoloških i strateških pitanja i političku borbu za vlast. Svakako da teorijske pozicije utiču na to kako razumemo konkretnu političku situaciju, no sasvim je normalno da se iz teorijski različitih tradicija može stići do sličnog političkog stava u situaciji koja od stava traži samo da bude za ili protiv nečega. Da ne govorimo da se i ovde ponovo ignoriše realnost studentskog pokreta, koji je sam po sebi jedan "neočekivan savez". 

Mešanje ovih nivoa takođe dovodi do toga da Ikonić ima izuzetno negativan stav prema načinu na koji se mediji odnose prema javnim analizama intelektualaca. Svi politički akteri će uvek pokušati da upotrebe svaki argument, simbol ili autoritet koji im može pomoći i u tome nema ničega čudnog. To je svakodnevica političke komunikacije, koju Ikonić opet pripisuje samo strani vlasti, iako je prostudentska javnost mesecima insistirala da je uz nju gotovo čitava akademija, nauka i kultura, a da nasuprot njoj stoje korumpirani, neobrazovani i nestručni. Očekivano je da će vlast koristiti glasove malobrojnih intelektualaca koji tu sliku narušavaju. 

Šta bi bila alternativa – da oni nigde ne iznose svoje stavove kako ih ne bi "instrumentalizovao" medij koji neko smatra pogrešnim? Na pitanje kako se osećam kada moju izjavu prenese Informer imam jednostavan odgovor: drago mi je što je moje mišljenje stiglo i do publike do koje inače ne bi, a koja po istraživanjima predstavlja veliki deo srpskog društva. Ideja da intelektualac sme da govori samo tamo gde će njegova misao biti politički "ispravno" upotrebljena nije odbrana autonomije mišljenja, već zahtev za njegovim disciplinovanjem. 

To ne znači da medijska moć vlasti nije ogromna niti da su pozicije u svakom smislu simetrične. Lompar i drugi javni podržavaoci protesta jesu prolazili kroz tabloidne hajke, ali su i kritičari protesta proglašavani za prodate intelektualce, stranačke sluge, "ćacije", korisne idiote i kukavice koje pomažu režimu. Politička borba nemilosrdna je sa svih strana, i besmisleno je jednoj strani dodeljivati monopol na ulogu žrtve. 

Konačno, polazeći od netačne podele na salon i barikadu, i mešanja teorijskih i političkih razlika, Ikonić tekst završava zaključkom da je intelektualna elita "pojela sopstvenu sposobnost" da stvori "suštinsku" političku alternativu. Ali intelektualci koji su želeli u političku arenu već su učestvovali u stvaranju alternative: ona se zove studentska lista. Nekome se možda ne dopada njen sastav, nepoznat program ili način izbora kandidata. Ikonić je možda ne smatra "suštinskom", ali – ona postoji, a legitimnost velikim delom izvodi baš iz tvrdnje da iza nje stoji poštena inteligencija, univerzitet i stručna elita. 

U dnevnoj politici danas zaista postoje samo dva puta: vlast i studenti. Neutralni, apstinenti i glasači opcija bez realne šanse nisu alternativa, jer iako su izvan ova dva politička bloka, iz same neopredeljenosti ne nastaje pozitivna politika. Štaviše, višemesečno "pumpanje" dodatno je suzilo prostor da se ona napravi: svaka kritika studentskog bloka tumači se kao pomoć vlasti, a odbijanje svrstavanja kao prikriveno svrstavanje.  

Stoga je Ikonićev zaključak, da je "intelektualna elita" kriva za nepostojanje njemu zadovoljavajućeg "trećeg puta", potpuno promašen. Za treći put potrebni su program, društvena baza, organizacija, novac, infrastruktura, kandidati, želja i spremnost da se preuzme vlast. Politika je skupa i logistički zahtevna stvar, a ne zajednička fotografija javnih ličnosti pod istom etiketom. 

Neverovatno je komično onda očekivati da takav put napravimo – Miša Đurković i ja! I još par akademskih usamljenih glasova, premda su neki mnogo glasniji od naših, koje Ikonić iz meni nejasnih razloga nije pomenuo. Jer čak i ako zanemarimo naše skromne pozicije moći i odsustvo političkih resursa, mi koji se nismo uključili ni u jednu od dve opcije se ne razlikujemo samo po teorijskom jeziku, kako to Ikonić vidi. Veoma je verovatno da se razilazimo oko niza temeljnih političkih i ideoloških pitanja. Ne povezuje nas nužno zajednička politika, već kritika jednog projekta – često iz sasvim različitih razloga, koje očito niko od nas ne vidi kao banalne. 

Da su te razlike male, zapravo bi najlogičnije bilo, umesto sna o nekoj trećoj opciji, priključiti se studentima i prihvatiti Lomparovu poziciju: podele treba ostaviti po strani, jer je najvažnije srušiti vlast. Ali tu je stvarni razlaz između većine intelektualaca u javnosti koji su za proteste i onih koji nisu – nama to nije najvažnije. Važni su i sadržaj promene, snage koje je nose, interesi koje okuplja i poredak koji bi potom nastao. To nisu teorijske finese kojima intelektualci kvare nekakvu navodnu sposobnost za akciju, to je politička odluka. 

Ozbiljan treći put neće nastati tako što će se ljudima koji odbijaju postojeći izbor pripisati zajedništvo koje nemaju, niti tako što će se njihove razlike proglasiti sujetom, čistunstvom ili salonskim nadmetanjem. Možda će nastati kada neko te razlike prevede u minimalni zajednički program i kada se za njega pojavi društvena snaga i sredstva. Do tada intelektualna scena nije "pojela" alternativu; alternativa nije ni postojala.