Kolumna "So na ranu": Svi moji predsednici
Komentari
Dodajte Euronews kao željeni izvor na Google-u
Imam jednu crno belu sliku iz vremena dok sam bila mladi honorarac u Politici, iz devedeset i neke, ne sećam se tačno godine, na slici su dva buduća srpska predsednika i jedan koji to nikad nije bio jer su mu, kako se spekulisalo, dva puta socijalisti oteli pobedu. Aleksandar Vučić, prvi sleva na slici, Toma Nikolić u sredini i Šešelj prvi zdesna, idu Knez Mihailovom ulicom, posle nekog protesta, i ja pokušavam da držim korak sa njima dok uzimam izjave i u hodu zapisujem u svoj blok.
Nisam ni slutila tada da će me onaj najmlađi sa slike, za nešto jače od decenije, braniti od političke odmazde vlasti koja je trebalo da bude bolja od one koju smo smenili u petooktobarskom prevratu. Da će onaj u sredini skinuti sa vlasti onoga koji je u toj dugo obećavanoj slobodi sproveo političku čistku neposlušnih novinara u redakciji Politike u kojoj sam radila. I da će onaj prvi zdesna, provesti 12 godina u haškom zatvoru gde će mu se suditi za verbalni delikt i odakle će biti pušten čitavih šest godina pošto druga dvojica sa slike budu napustila stranku koju je vodio i osnovala novu, koja će skinuti s vlasti one koje smo nekad, a i sad, častili epitetom "demokratska opozicija“.
Priznajem da mi na pamet nije padalo da bi onaj najmlađi sa slike jednoga dana mogao da bude, na primer, čovek koji će najduže vladati Srbijom od povratka višestranačja, a duže čak i od Nikole Pašića, koji je na vlasti proveo 12 godina, pa mi je zato bilo važno da izjavu uzmem pre svega od onog prvog zdesna.
Ali tada nisam ni pomišljala da ću samo koju godinu kasnije, naivno verujući da ulični prevrat može da donese demokratiju, zajedno sa svojim kolegama iz jednog opozicionog nedeljnika strahovati da nam policija ne upadne u redakciju, a da će ta policija na naša vrata zakucati tek zajedno sa "demokratijom". Kada su ovog mog, koji je tada bio glavni urednik tog nedeljnika, posle 5. oktobra dolazili da hapse zbog nekog teksta o Bebi i Čedi, i kada se u redakciju tog nedeljnika u roku od nekoliko minuta sjatilo mnoštvo novinara koji su naterali dvojicu policajaca u civilu da ipak odu neobavljenog posla, niko od nas još nije mogao ni da pretpostavi da će se najveća čistka novinara tek dogoditi i to u vreme "najvećih novinarskih sloboda“ za vreme vladavine čoveka koji, kako čujemo ovih dana, za sebe misli da boljeg lidera od njega nismo imali.
Ako se stvari gledaju sa vedrije strane moglo bi se reći da sam baš imala sreće jer sam imala priliku da radim intervju sa najboljim liderom kog je majka rodila. Za trideset godina karijere radila sam intervjue sa mnogima koji su kasnije postali predsednici ili su to bili, ali on je bio jedini predsednik države sa kojim sam radila intervju dok je bio na toj funkciji. A nije da nisam imala ambicije. Ali uvek bi se nešto isprečilo između mene i mojih predsednika, ili glavni urednici, ili obezbeđenje, ili otkaz.
Osim to jednom kad sam intervjuisala najboljeg predsednika ikada. Cela stvar se, doduše, prilično neslavno završila. Zato što se predsednik naljutio na mene zbog pitanja koja sam mu postavljala, pa kada je sledeći put trebalo da opet pravim intervju sa njim, nije dozvolio da dođem ja. Sećam se da mi je urednik rekao da su mu iz kabineta predsednika rekli da "samo ona ne može“, da sam ja onda urednicima pretila da ću dati otkaz ako pošalju bilo kog drugog osim mene, da se razmišljalo čak i o odustajanju od intervjua i da sam ja onda "spasla“ stvar svojom genijalnom idejom kako da imamo i intervju i da ja ne ostanem bez posla.
"A da ide on?“, rekla sam ozareno kao čovek koga pomiluje muza, pogledavši razdragano u ovog mog koji je sedeo desno od mene za stolom u bifeu na 17-om spratu Politike, gde je kao zamenik glavnog urednika, zajedno sa ostalim urednicima razbijao glavu šta da radimo da ne ostanemo bez intervjua, a da ja ne napravim skandal kako sam pretila. Svi su oberučke sa olakšanjem prihvatili moj predlog, da moj muž ide na "moj“ intervju, a glavna urednica, koja je oduvek njega više cenila kao novinara od mene, kasnije je, ljubomorna što njoj nije pala na pamet ova genijalna ideja, uprkos svedocima, tvrdila da je nemoguće da sam nas ja "spasla“ i čudila se kako joj i prvi put nije palo na pamet da pošalje njega umesto mene.
Povezane vesti
Elem, moju genijalnu ideju urednici su preneli kabinetu, a tamo su bili malo nepoverljivi pa su pitali "Je l’ to njen muž? i "Hoće li on da postavlja ista pitanja kao ona?“. Ma, taman posla. I zaista i nije. Postavljao je gora.
Kabinet je posle hteo da menja intervju, ovaj moj je rešio da pusti integralnu verziju, bez ikakvog skraćivanja, kabinet je onda hteo da povuče intervju, a glavna urednica, Ljiljana Smajlović im rekla da intervju više nije njihov da bi ga povlačili. To je u jednoj rečenici jedan od najsvetlijih trenutaka srpskog novinarstva i novinarstva uopšte kome sam svedočila. To je onaj čuveni intervju Vladimira Radomirovića sa Borisom Tadićem, posle koga je redakcija Politike "počišćena“, iz nje oterani neki od najboljih novinara u Srbiji, a profesionalni borci za slobodu medija i govora, koji i danas disciplinuju medije u Srbiji, podržali su najveću čistku novinara od 2000. godine do danas smatrajući da je novinar morao da bude blaži sa predsednikom i da mu dozvoli da "upodobi“ intervju, kako je to lepo sročila jedna profesorka novinarstva sa FPN-a.
Sad se verovatno pitate i koja je to profesorka? Pa, baš ona koja je vaspitavala i novinarstvu učila generacije srpskih novinara, pa i one "Vučićeve novinare“ kojima danas njeni novi studenti prete jahanjem i lustracijom, jer ih je profesorka naučila i to da se do slobode stiže tako što se u svoj politički program od 11 tačaka stavi i "čišćenje“ medija. A one koji ne znaju, jer ne pamte toliko dugo, da je glavni urednik Informera pre petnaestak godina bio glavni urednik Pressa, čiji su vlasnici bili Dragan Đilas i Miroslav Mišković, lako je ubediti i u to da su oni ti koji o nečemu odlučuju.
Komentari (0)