Kolumna Strah je promenio stranu, opet

Od svega što se izreklo, ponešto već obavilo, najstrašnija mi je rečenica koju je dan posle upada osvetnika u redakciju Informera izgovorila jedna od učesnica pohoda Dijana Hrka: "Nisam znala da će da se ide na Informer“. Dobro, a ko zna? Ko odlučuje "gde će da se ide“, i kad će da se svira povratak na zakonitost? Ali kako se vratiti na zakonitost, ako nje nikad i nije bilo, što je jedan od glavnih argumenata pobednika na izborima. Oni upravo nastupaju pod motom "mi smo zakon“. I ko su uopšte pobednici? "Studenti“ koji će vaninstitucionalno nadgledati institucije preko imperativnih mandata? Prve dve sedmice posle izbora pokazuju samo da je strah promenio stranu.      

Sad će neko reći, Hrka nije važna. Kako nije, pa u Bibliji stoji "iz dečjih usta“, out of the babe's mouth, što u tom visoko semiotizovanom tekstu ne znači ni bebe, ni deca, ni nužno pametni, još manje obrazovani, nego nevini u poslovima sveta. „Nisam znala da će da se ide na Informer“, ili u analogiji na bankovni sektor, na Expo, na investicije, na Ruse i Kineze, na aerodrome i avione u letu, na škole koje se otimaju, opštine koje odolevaju, na medije koji propuste da javni linč nazovu "kontroverznim pitanjem“, na firme koje odbijaju diferencijaciju. 

O da, znam šta je diferencijacija in situ. Gledala sam je u živo osamdesetih godina u Jugoslaviji. Od izjašnjavanja o tome koliko komunističkih anđela stane na vrh igle spasilo me samo to što me niko nije shvatao ozbiljno. Gledala sam diferencijaciju u filmovima o DDR-u, kao u Oskarom nagrađenom "Životu drugih" iz 2006. Čitala o njoj kod Kundere. Selenića i Bulgakova. A sad odjednom, opet isto, a da mu ni ime ne znamo. Kad se komunizam vrati, neće reći "Ja sam komunizam“. Reći će "Ja sam sloboda". Nije od mene, već od Umberta Eka, i u originalu je o fašizmu, ali se bez gubitka smisla odnosi na svaku totalitarnu ideologiju.   

Prva stvar koju su najavili deklamatori poetske politike, naša pametna deca, jeste podizanje sajta za zviždače www.denuncijacije_whistleblowing.com. Držali su pobedničku konferenciju za novinare na osvojenoj teritoriji Pionirskog parka, da svi vide kako je egzorcizam nad genium loci bio uspešan. Pozvali su sve poštene da prijave grešne. Prijavite mamu i dedu. Prijavite profesora jer je rekao da ste neozbiljna dečurlija. Ohrabrujte zaposlene da se špijuniraju i uhode, da pišu anonimne prijave. Ko zna, jedna od sto će verovatno biti utemeljena, uz malo sreće i dve. Ostalo će biti osvete, stari računi, ukratko prihvatljiva kolaterala. 

Ima li neko u firmi da nije obračunao putne troškove za Paraćin? Da je u julu 2026, tako kasno u našoj borbi,  rekao "ova deca nemaju pojma“? Da se u novembru 2026 usudio da kaže „bankovni sektor je plašljiviji od zeca, kreneš na jednu banku, pobegnu ti sve“? Prijaviti građanine, sve lepo prijaviti, rekao bi Mačak Behemot.  

Da mi je pet minuta mraka.... 

U mojim prvim danima na Radio Beogradu bila je jedna izjava koja se vrtela po spratu. Opet Radio Beograd, šta mogu, to su mi bile formativne godine u razvoju političkog senzorijuma.  

Urednik emisije, ili urednik smene u desku bi zavapio/zavapila: "Da mi je samo pet minuta da se ugasi svetlo, da poplaćam sve račune...“. Pri tome je važno da se zna da to nisu bile tajne izjave za uži krug. To se nije šaputalo, nego govorilo u punoj sobi, gromoglasno, da svi čuju, što je pretnju automatski pretvaralo u zabavu. U minutaži se variralo. Nekome je bilo dovoljno pet minuta mraka, neko bi procenjivao da mu za čišćenje palube treba deset, možda punih petnaest minuta.  

Danas to više nije metafora. Sada je to web-stranica za denuncijante. Najgore od svega je, dok se sve te prijave srede i pročešljaju, ko je ukrao milion evra, ko oštetio firmu za dvesta evra, naplata će trajati mnogo duže od petnaest minuta. Tako je to kad lumina academiae ugase svetlo, oni su temeljiti, metod im je u prstima. Ako neko namerava da me prijavi zbog pogrešne deklinacije, uzalud, tačna je, rekla sam da će Srbiji doći glave horizontalni akademski „lumeni“, ne lumen academia. 

Lično nikad nisam upotrebljavala frazu o dobro iskorišćenom mraku. Svakako ne u političkom smislu. Moji desiderati u ispravljanju krive Drine ticali su se istorije - 1204, 1439, 1914, 1918, 27. marta, komunistički izbori 1945. Ticali su se prošlosti ne interpretativno, nego aktivno, kao par šamara neodgovornim donosiocima odluka. Tu naravno ništa nije moglo da se uradi, jer je vreme i predator i saputnik, rekao bi kapetan Picard.  

Drugo, i osamdesetih kao i danas, znala sam da sam toliko manjinska da moji nikada nigde  neće doći na vlast i ugasiti svetlo da me nagrade sa par privatnih čistki. Ima uvek ljudi koje niko ne reprezentuje, ima nas manjinskih, manjiničara i minjaničara, koji se hvatamo za glavu kad čiste duše u nike-patikama ruše teško stečena dostignuća generacija.   

Svuda u Evropi raste teror isključivog mišljenja. Svuda se raspada autoritet, istina samo onaj vezan za institucijsku i organizacionu formu. Amorfni autoritet je u porastu. Svuda se državne strukture raspadaju, u blažim formama postaju neefikasne, dezintegrisane i delegitimisane. Svuda se ruši politička predvidljivost s mukom izgrađivana od prvih teorija o podeli vlasti.   

Na sve strane raste autoritarnost u ime borbe protiv autoritarnosti, ali su samo u Srbiji glasali za to.    

Pobeda je osveta, osveta je pobeda    

Naše je vreme civilizacijskog obrata. Na sve one „turnove“, kao cultural turn, iconic turn, material turn, gender turn, sad dolazi authority turn. U praksi, fokus političke teorije će ležati na interpretaciji autoriteta, kako da ga elegantno izvuče iz institucija, organizacija, i izbornih procesa, te kao „dobitak za demokratiju“ otvori novim anonimnim i kolektivnim akterima.  

Političke nauke ne mogu da shvate authority turn. One su normativne, usput ciljno-racionalne u Weberovom smislu. One još ne mogu da prelome da je Arapsko proleće bilo erupcija islamizma, nego pričaju o "pobedi demokratije“. Jeste, tačno je i jedno i drugo, narod je demokratskom voljom odlučio šta hoće, i ispostavilo se da hoće više političkog islama.  

Isto tako sada propuštaju da shvate da je "Studentska pobeda“, osim što je formalno demokratska, donela atmosferu linča, straha, osvete i, jaoj to je najgore, jer će se brzo osetiti, ekonomski pad. Biće to economic turn sa kojim se Srbija nije srela od 1945, ili od Miloševićevih benzinskih kanistera.   

Sa Studentske strane stižu uveravanja da će sve biti bolje. Srbiju samo treba spustiti na nultu tačku, razjuriti SNS-ovu bandu, a onda resetovati i podići državu kao dobro tempirani kompjuter. Od Studentske liste ni toliko milosti nema, oni više vole da prete i, za razliku od samih Studenata, oni znaju da su to što izgovaraju direktne pretnje.    

Da bacimo pogled na studentsku metodologiju obećanog boljitka. Ona se ostvaruje kroz zagarantovan sistem prava. Građani Srbije imaju pravo da im bude bolje, da imaju veće plate, bolju zdravstvenu zaštitu, da uživaju blanko pravo na denuncijaciju, zborno odlučuju gde će se graditi prvi metro (sad nigde), da plenumski utvrđuju spoljno-političku orijentaciju zemlje. Milovan Danojlić je jednom to opevao da će građani „šest sati raditi u sreći, u toplom krevetiću leći“.  

Neka mi se oprosti, ili bolje ne, ja imam iskustveni pristup pravima tog tipa, stečen u već spomenutom formativnom dobu beznađa. Kad sam osamdesetih radila kao dopisnik RTB iz Zagreba, primala sam platu iz Beograda, a ostvarivala zdravstvenu zaštitu u Zagrebu. Automatski, kao što znaju svi iz stare Jugoslavije koji su živeli u jednoj republici, njihova firma u drugoj.   

Od Osme sednice Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije 1987, moje pravo na socijalnu zaštitu je počelo da se tanji. Na papiru je sve izgledalo o.k. ali nije bilo para da se pravo podupre. Republički zavod za zdravstvo Srbije nije uplaćivao Republičkom zavodu za zdravstvo Hrvatske, i obrnuto. I nisu se toliko inatili, koliko su bili bankrot. Nijedna zagrebačka ordinacija nije htela da me primi, jer sam de facto bila neosigurana. Platu, na koju sam isto polagala dostojanstveno pravo radnog čoveka, pojela mi je galopirajuća inflacija. Istovremeno ni u Beogradu nisam mogla kod doktora, jer tamo nisam bila prijavljena.  

Capisce? Prava slabo vrede ako nisu potpomognuta stabilnim, dobro održavanim kasama. Kad Studenti i njihova Lista spuste sve institucije, fondove i prava na nulu, lako moguće da će ih zateći prazne kad ih vrate na radnu temperaturu. Već se događa, i sve će više. To ne kaže normativna politička teorija, to kaže vidovita sociologija. Po njoj svaki društveni proces koji jednog momenta dobije zamah, ide do kraja dok se ne razbije o zid.  

EU i evropski mediji namerno prećutkuju procese državne demontaže Srbije. Okreću glavu od dehumanizacije jednog dela elektorata. Imperativni mandat kao strukturna greška srpskog parlamentarizma im je smetao dok je bio "Vučićev“, sad kad će se njime okoristiti anonimni plenumi i zborovi, sad je u redu.  

Za razliku od odlazećih, ja ne verujem da će se dolazeći „urušiti za šest meseci“. Neće, jer im na raspolaganju stoji veličanstveni izgovor, a vidim da nemaju skrupula da ga upotrebljavaju, uz to imaju dovoljno publike, kako je za sve loše kriva odlazeća vlast. Ogoleće Srbiju ekonomski do kosti, ali će i dalje pričati bajku da su za sve odgovorni drugi.   

I nije više pitanje koliko je Vučić bio loš, nego koliko će oni da budu gori.  

Moramo da delimo žito od kukolja, kaže tužilac Predrag Milovanović (N1, 29.10). Prvo, sva se stresem kad tužioci govore poetskim jezikom. Drugo, on je mislio na svoje, da će da trebe svoje, jer oni drugi ionako nemaju građanska prava. Oni su još u pretkvalifikacijama ispali iz žita i kukolja.    

Treće, ne znam samo koliko naroda misle da imaju, da mogu da ga trebe tako na podobne i nepodobne, ljude i gnjide.