Kolumna "Kad fazani lete": Brankov most
Komentari
Dodajte Euronews kao željeni izvor na Google-u
Pokojna Dubravka Ugrešić je imala duhovitu tezu da male zemlje na velikim književnim tržištima funkcionišu na “ambasadorskom” nivou. Dovoljan je jedan predstavnik, pa da zainteresovani stranac iz Amerike, Velike Britanije ili Francuske ima utisak da neku kulturu poznaje. Više “deputata” samo bi stvaralo konfuziju. Bugarsku predstavlja Georgi Gospodinov, Rumuniju (makar i nije toliko mala) Mirčea Kartaresku, a Slovačku, recimo, Pavol Rankov. (Zašto Srbija nema svog “predstavnika” barem u takvoj formi je posebna priča) Slično je i na terenu “javnih intelektualaca”. Bugarska ima Ivana Krasteva, Slovenija Slavoja Žižeka, samo što ovde i Srbija stoji bolje jer ima – Branka Milanovića.
Nema ovde potrebe za neki širi publicistički portret Milanovićev, većina čitalaca ovog teksta zna po čemu je on poznat, a onima koji ne znaju lako će pomoći internetski pretraživači i veliki jezički modeli. Ono što me ovde zanima je način na koji Milanovićev angažman funkcioniše kao “most”: i upoznavajući svet s “nama” i “nas” sa svetom. Po struci ekonomista, najčešće fokusiran upravo na teme iz ekonomije i istorije ekonomije, Milanović je, međutim, i skoro polihistorski erudita, kao i sjajan stilista. Takođe, pobornik je i meni nejasnih čari takozvanog “iksa” još uvek poznatijeg kao “tviter”. Uglavnom, on ima neobičan talenat koji kod javnih intelektualaca uvek naročito cenim, a taj je da izaziva kontroverze među onima koji ga čitaju i prate. To se naročito dešava kad nekonvencionalno “frejmuje” srpsku perspektivu u aktuelnim globalnim okolnostima.
Paradigmatičan i skorašnji primer toga je tekst “Aksiomatski pristup spoljnoj politici Srbije”. U njemu navodi sedam aksioma i svaki kratko razrađuje. Podsetimo se najpre definicije aksioma. Rečnički opisano, to je iskaz, princip ili teza koji je očigledno istinit i ne treba mu dokazivanje.
Milanovićevi aksiomi su izuzetno elegantni. Vredi ih sumirati, poneki neznatno skraćen: 1) Dok su Evropa i Rusija u sukobu, Evropa Srbiju gleda kao na ruskog Trojanskog konja; 2) EU nikad neće primiti Srbiju u punopravno članstvo; 3) Srbija je duboko povezana sa Evropom; 4) Amerika je nezainteresovana za Jugoistočnu Evropu; 5) U Srbiji neće biti nove industrijalizacije; 6) Svet je veliki i menja se; 7) Kina postaje velika sila. Neke od ovih teza zvuče kao puki truizmi, ali kod aksioma valjda mora tako. Ono što je originalno je Milanovićeva argumentacija. Čak i ako neki od ovih postulata zvuče “sumnjivo”: poput skoro metafizičkog “nikad” iz drugog aksioma ili “preautoritativnog” tona u četvrtom, razrada je uglavnom besprekorna. Za mene je tekst bio jedan od onih retkih javnih istupa koji sažimaju važne poente u ubedljiv tok misli i imao sam potrebu da ga podelim sa maltene svim kontaktima iz mobilnog telefona koji mi se čine dublje zainteresovanim za politiku.
Ove reakcije, plus one javne koje su došle do mene, ispostavljaju se skoro kao psiho-socijalni eksperiment. Izuzev jednog, odnosno dvojice prijatelja, koji su izneli neke protivargumente u odnosu na tezu o američkoj nezainteresovanosti za ovaj deo sveta, skoro svi ostali “prigovori” više su bili “ad hominem” nego “ad rem”. Branku Milanoviću je, naime, uspelo da razočara ljude sa različitih polova političkog spektra u Srbiji. Jedne je razočarao, primera radi, odbijanjem da dezavuiše i minimizuje sve što je u Srbiji urađeno u poslednjih petnaestak godina, drugima je pak zabio prst u oko posmatranjem uloge Ratka Mladića u ratovima koji su pratili raspad Jugoslavije na način koji se poklapa s načinom na koji je vide i sudske presude međunarodnih sudova čiju nadležnost i legitimitet priznaje i Republika Srbija.
Priča o “javnom intelektualcu” kao funkciji suštinski počinje sa Emilom Zolom. Imala je ta priča svoje herojske epizode, svoje simboličke vrhunce, ali iz današnje perspektive to su uglavnom lepe ili manje lepe uspomene. Takva pozicija je imala više smisla dok je postojao “kanon”, dok su postojali privilegovani kanali komunikacije, dok nije došlo do posvemašnje decentralizacije. Ona je zavisila od moći javne reči kao načina da se na ljude utiče i da se u nešto ubede kroz sokratovsko rezonovanje. Lepo je ta stvar sumirana u jednom sugestivnom eseju Borisa Budena gde se potenciraju angažman za javne interese, za povređena prava i potisnute istine; kritički refleksivna distanca spram vlastitog identiteta, kulturnog nasleđa i društvenih institucija; emfatična vera u javnost senzibilizovanu za racionalnu argumentaciju; performativno proizvođenje te javnosti u aktu javne upotrebe vlastitog uma; sistemsko poticanje kulture protivrečja; otvorenost prema fenomenima masovne kulture, kao i stalno dovođenje u pitanje vlastite elitne pozicije te odgovornost za demokratski razvoj društva u celini.
Kad se ova lista iščita prepoznaju se i mnoge osobine javnog delovanja Branka Milanovića. To delovanje je u Milanovićevom slučaju i globalno i lokalno. Naročito je zanimljivo što na sličan način kao aktere srpske javne scene Milanović nervira i najrazličitije globalne “influensere”. Ne pristajući na pomodarske “narative”. Milanović se usuđuje da misli svojom glavom i da bude duhovno punoletan. To je još od Kantovog vremena znalo bivati subverzivno, ali u naše doba to je naročito tako. U tom smislu, privilegija je da Milanović ima insajderski uvid u ovdašnju situaciju i u stanju je da je posmatra intelektualno objektivno, ali ne i emotivno ravnodušno.
Povezane vesti
Komentari (0)