Kolumna "So na ranu": Usta puna nepravde

Djeca Kozare i Dara iz Jasenovca su sigurno najbolji igrani filmovi na tu temu ikada snimljeni. To mogu da tvrdim, iako jedan od ta dva filma nisam još ni pogledala, a za onaj koji sam gledala, volela bih da je urađen drugačije i bolje. Pa kako onda tvrdim da su najbolji, pitate se?  

Pa, tako što su – jedini.  

Kada za 80 godina niko nikada ne snimi ni jedan igrani film o najstrašnijem nacističkom logoru na ovim prostorima, i jedinom u Evropi kojim nisu upravljali Nemci, nego ustaše, o logoru u kome je prema podacima izraelskog memorijalnog centra Jad Vašem, pobijeno najmanje 600.000 prvenstveno Srba, a onda i Roma i Jevreja (Srbi tvrde da je pobijeno 800.000 Srba, a Hrvati deset puta manje) onda je u najmanju ruku neumesno, a sigurno nije dobronamerno, raspravljati o umetničkim vrednostima filma, jer kakav god da je taj film, njegova neupitna vrednost, pa i umetnička, je već u tome što je uopšte progovorio o zločinu o kome su svi ostali veliki i mali umetnici 80 godina ćutali.  

Moram da napravim malu digresiju. Već 15 godina se bavim zaštitom uzbunjivača, što je posledica toga što sam i sama bila uzbunjivač. Uzbunjivači su, verovatno već znate, ljudi koji ukažu na neku nezakonitost i zbog toga kasnije trpe odmazdu moćnika. Nije mi dugo trebalo da shvatim da kada čovek dugo čeka da ispriča o nepravdi koja ga je snašla, i kada konačno naiđe na nekoga ko želi da ga sasluša, on želi odjednom da kaže sve, a onda za sagovornika to može da bude previše. Jer uzbunjivač obično bude preopširan, ne ume da se fokusira i ispriča samo najvažnije, jer je njemu posle toliko vremena trpljenja nepravde sve podjednako važno, iako to slušaoca može da zbuni, da mu unese konfuziju, a nekada čak i da ga odbije od daljeg slušanja. Nisam jednom doživela da mi neko „sa strane“ kaže da mu je bilo malo previše i „smaranje“ da sluša priču uzbunjivača, koja je toliko zanimljiva i jedinstvena da bi lako mogla da se pretoči u holivudsku filmsku priču. E, slično je i sa ovom našom srpskom mukom i nepravdom.  

Srbi 80 godina čekaju da neko progovori o jednom od najvećih zločina izvršenih nad Srbima, na žalost ne i najvećem u srpskoj istoriji, i na taj filmski način, koji tu priču čini dovoljno zanimljivom, značajnom i vrednom pažnje da se na kraju o njoj snimi i neki igrani film. I kada toliko dugo čekate na priliku da i vaša „priča“ izbori svoju filmsku premijeru, da je vidi ceo svet, da odušite tu muku koju decenijama nosite sa sobom u potrazi za nekim kome nije dosadno da sluša o tome kako su vas bespoštedno klali ovi koji danas glume žrtve, onda nije čudo da, baš kao i uzbunjivači, možda ne kažete sve na način koji bi kritika ocenila kao dovoljno umetnički vredan. Jer, sada se već to ne može ispričati u sat i po, ni u dva, pa ni u Zafranovićeva četiri sata, jer posle dugog ćutanja reči hrupe na usta bez mnogo pažnje o lepoti i umetničkom „dojmu“.  

Dakle, ako umetnici  misle da njihova umetnost služi nečem većem i višem nego što je to puka zabava, onda bih volela da vidim tog umetnika koji ima nešto da zameri filmovima Predraga Gage Antonijevića i Lordana Zafranovića. Jer, ova dva filma ispunjavaju tu „višu“ ulogu, mnogo više od mnogih lepih, ugodnih za gledanje, filmova sa lepom fotografijom, savršenim kadrom, veštom režijom, dobrom glumom. Ova dva filma su prvi ikada koji su progovorili o stradanju Srba od strane nacista-ustaša i učešću katoličke crkve u tom genocidu koji nikada neće doživeti svoj dan na sudu. Iako smo doživeli i to da se za genocid sudi žrtvama genocida.  

Je li se ovde politika uplela u umetnost?  

Naravno. Kao i svaki put kada se umetnički obrađuju velike teme, značajne za jedno društvo, za civilizaciju uopšte. To celu stvar čini značajnijom. Lako je praviti filmove o temama oko kojih nema spora, nema sukoba, nema neslaganja, nema kontroverze. Ali, što bi to iko gledao? 

Da li država stoji iza filmova Zafranovića i Antonijevića? 

Hvala Bogu, konačno stoji. Kamo lepe sreće da je ova država uradila to ranije, sada bismo imali i bolje filmove, ovako imamo samo najbolje.  

Da li se ovi filmovi koriste u političkoj borbi? 

Sigurno. Vlast ih koristi da se njima hvali jer je zaslužna za njihovo postojanje, a opozicija da kritikuje vlast, jer vlast koristi film da se njime hvali. A vi vidite šta je vama od to dvoje važnije.  

Da li je bojkot filma i nepojavljivanje na crvenom tepihu jednog dela glumačke ekipe iz Zafranovićevog filma opravdano i dozvoljeno? 

Ma, što da nije. Nije jednom delu srpskog glumišta ovo prva neslavna uloga koju su odigrali u našim savremenim dešavanjima, ali jeste jedna od najsramnijih. Ne pada mi na pamet da objašnjavam zašto, ako to već sami ne shvataju. Ali bez obzira na to, dozvoljeno je svakom, pa i glumcima, da izraze svoj politički stav i na taj način što se neće pojaviti na premijeri filma u čijem su stvaranju učestvovali, makar ne umeli da objasne zašto to čine, a da ne upadnu u kontradiktornost da rade isto ono zbog čega kažu da bojkotuju film. Nisam sigurna da bi bez suflera ti glumci umeli da objasne u čemu se razlikuje korišćenje filma od strane vlasti u kampanji i korišćenje filma od strane glumaca u političkoj kampanji protivnika vlasti? Pa, možda samo u tome što u celoj stvari samo jedni glume da su ono što nisu. Da ne bude zabune i pogrešnih tumačenja, mislim na glumce.  

Taman kad sam pomislila što li se ne oglašava i filmska kritika, pogotovo ona iz Hrvatske, i kako to da oni nemaju da kažu koju o Zafranovićevom delu, kad ugledah tekst neke njihove poznate kritičarke Zrinke Pavlić. Čim se oporavila od „Četiri sata šoka, krvi i užasa“, Zrinka nam je ispričala „kako je preživela Zafranovićevu Djecu Kozare u Banjoj Luci“.  

Kaže Zrinka: „Legitimna tema, stvaran povijesni užas na koji doista treba povremeno ponovno upozoriti. Problem je jedino što je Zafranovićev film predug, prezakrčen likovima, prezbrkan i jednostavno loš“. Sećate se šta sam vam ranije rekla o ljudima koji nemaju strpljenja da slušaju o tuđoj dugo prećutkivanoj nepravdi? Liči, a? 

Zrinki je, reklo bi se, posle Zafranovićevog filma bilo dosta i tog „povremenog“ jednom u 80 godina podsećanja na taj „povjesni užas“, četiri sata klanja Srba na razne načine, brate, ako je za vajdu dosta je, mnogo je i nekima od nas, a kamoli njima što su se naradili u tim događanjima, sve u svemu, Zrinka misli, da parafraziram, da je to previše dugačak film za toliko klanje, jer „koliko puta se može gledati kako pomahnitali krvožedni ustaša za njega iskovanim zlatnim nožem reže vratove Srba, Židova i Roma“? Nemam pojma, možda da pitamo one preživele iz Jasenovca koji su posle gledanja sveg tog klanja uživo, i posle svih noćnih mora tokom proteklih decenija, morali da odgledaju i ta četiri sata klanja u Zafranovićevom filmu. Da li bi ih Zrinka pitala: „Dobro, zar vama Srbima nije dosta klanja, nego sad i ovaj film?“  

Uostalom, kaže Zrinka, tu i nema neke velike priče, samo klanje na više načina, a i to dosadi posle četiri sata, i uostalom nije to trebalo da snima Zafranović, nisam shvatila zašto, osim ako Zrinka ne misli zato što je Hrvat. Ne shvata Zrinka ni šta je tu u tom filmu uopšte priča, i da nije bila tamo poslom, pa je morala da piše o filmu, ne bi je, kaže, Bog zadržao duže od dva sata, eto toliko bi gledala klanje Srba, duže ne, osim poslovno. Nije to tema za ovoliki film, smatra Zrinka, neki kraći, možda dokumentarac, ’ajde de, ali za igrani film od četiri sata, malo je ta priča o zločinima u Jasenovcu i nasilnom pokrštavanju srpske dece „tanka“.  

A ako se ko razume u priču i scenario, onda bi to trebalo da bude Zrinka. Zrinka vam je, naime, scenaristkinja one telenovele koja se prikazivala i kod nas, zvala se „Pogrešan čovek“, glumili su neki srpski glumci u njoj, Petar Benčina na primer, a to vam je onaj glumac koji je najpoznatiji po ulozi koju je odigrao u ukidanju niškog filmskog festivala i sličnim blokaderskim „uradcima“. A ta Zrinkina telenovela može da se gleda i duže od četiri sata da ti ne dosadi, jer radi se o nekoj devojci koja je rodila dete posle silovanja za koje je optužila pogrešnog čoveka, a nije je silovao on, nego njegov brat, koga glumi Petar Benčina, i posle se ona zaljubljuje u ovog što je pogrešno optužen, pa onda shvati da dete nije njegovo, nego Petra Benčine, a ćerka joj ima neku bolest bubrega, pa im treba donor organa, e tu onda uleće „pogrešan čovek“ koji je u stvari pravi, tu je ta vešta igra reči, svaka epizoda je potpuno nov zaplet, ne može čovek da iščeka sledeću da vidi ko je kome otac, ko majka, a ko brat, ima misterije, ljubavi, erotike, bolan, ma ludilo, a ne samo ovo glupo dosadno klanje 800.000 Srba od četiri sata. Ma, idi bre. 

Pored svega Zafranoviću se zamera i to da su scene klanja previše krvave, pa, što uopšte ima puno krvi i ubijanja u filmu o masovnom klanju, pa nije baš prijatno za gledanje, tačnije, baš je odbojno, eto, hrvatskim filmskim kritičarima, na primer. To sve me je podsetilo na jednog od najboljih reditelja današnjice Mela Gibsona i njegov film „Stradanje Hristovo“, koji je onima koji su mu zamerali zato što su scene mučenja Hrista previše brutalne i krvave, odgovorio da nasilje nad Hristom odslikava koliko je velika Hristova žrtva i dodao: „Zapravo sam ga i ublažio“. Da publici u kojoj sedi neka  Zrinka ne bi bilo previše neugodno od tolikog greha.