Kolumna "So na ranu": Odgovor šapatom

Dakle, reciprocitet. Ne sećam se da je Srbija ikada pre, a i posle, bila tako složna kao što je to bila u bojkotu slovenačke robe 1989. godine, kada su građani Srbije, najbrojnije nacije u bivšoj Jugoslaviji, na poziv državnog vrha prestali da kupuju proizvode iz ove male jugoslovenske republike koja je htela da se otcepi. Srbija je tada imala oko osam miliona stanovnika, a Slovenija četiri puta manje. Slovenci, koji su već uveliko krenuli putem odvajanja, tražili su da Jugoslavija bude konfederacija umesto federacije, a u nizu događaja koji su prethodili konačnom raspradu SFRJ, slovenačko rukovodstvo je, kao prst u oko Srbiji, organizovalo miting podrške albanskim separatistima sa Kosova, što je prouzrokovalo niz dešavanja među kojima i poziv srpskog rukovodstva na miting u Ljubljani pod nazivom Miting istine. Slovenija je, potom, zabranila dolazak "mitingaša iz Srbije" nazivajući ih u štampi još i "ruljom", "izmanipulisanim primitivcima" i "balkanskim hordama", a kao posledicu ove zabrane "bečkih konjušara", kako smo mi njih nazivali u našoj štampi, srpsko rukovodstvo je pozvalo svoje građane da bojkotuju slovenačku robu. Pomalo neočekivano, bojkot slovenačke robe, koji je bio recipročni odgovor na zabrane koje je Slovenija primenila prema srpskim građanima, bio je veoma uspešan, jer je Srbija bila, kako tada, tako i danas, najbrojnija nacija u regionu, a kao takva i najveće tržište, što, izgleda, često zaboravljamo. Zaboravljamo kolika je moć tržišta od sedam miliona ljudi. 

Elem, odziv na bojkot slovenačke robe i prekid poslovne saradnje sa slovenačkim preduzećima imao je veliki uticaj na slovenačku privredu, promet slovenačke robe je, kako se kasnije pisalo, pao za čak 50 posto, a privreda Slovenije izgubila je stotine miliona dolara. Bojkot nije prošao bez posledica i za srpsku privredu, koja je slovenačku snabdevala sirovinama, ali je efekat na slovenačku privredu bio neuporedivo veći. Sećam se prijatelja koji su imali rodbinu i poznanike u Sloveniji i koji su mi pričali da ništa do tada što je Srbija radila nije imalo takvog efekta kao što je obustavljanje kupovine slovenačke robe. Slovence je bojkot ozbiljno uplašio. I sećam se da sam se tada prvi put zapitala zašto mi ne koristimo svoju brojčanu nadmoć na ovim prostorima kao političko oružje. Bojkot slovenačke robe bio je samo mala pokazna vežba kako se to može.  

Iako svedoci iz tog vremena dobro pamte kakvim je pritiscima Srbija bila izložena da se stane sa bojkotom, do dana današnjeg nije se prestalo sa naporima da se javnost u Srbiji ubedi da je ovaj bojkot bio greška, da su njegove posledice bile pogubnije za Srbiju nego za Sloveniju i da je bojkot doveo do konačnog raspada Jugoslavije i otcepljenja Slovenije. Ta perfidna zamena uzroka i posledice trebalo je da nas oduči od primene ove vrste sile i da nas ubedi da je veličina Srbije njena najveća mana.  

Iako bojkot nikada nije zvanično okončan, cela stvar je polako počela da se gasi kako je krenuo da se rasplamsava opšti rat i raspad države. Priznajem da sam uvek žalila što nismo mogli da vidimo kako bi se završila ta stvar sa bojkotom u miru i šta bi se desilo da je Srbija imala prilike da demonstrira šta znači moć višemilionskog tržišta, koju mi ne koristimo.  

A kolika je ta moć možda najbolje ilustruje slučaj neuspele prodaje Telekoma. Još od 2010. godine razne vlasti su nas ubeđivale da Srbiji ne treba firma kao što je Telekom i da je prodaja najjače državne firme dobra za državu. Pištaljka je u to vreme zajedno sa još nekim javnim ličnostima aktivno zagovarala odustajanje od prodaje Telekoma i organizovala javne rasprave na tu temu. U to vreme uveliko su spekulisalo da je za kupovinu Telekoma zainteresovan Dojče Telekom i da je prodaja, praktično, ugovorena. Na pitanja koja su se čula u javnosti, kako to da je Telekom dobar za Nemce, a nama ne treba, vlast je uporno odgovarala da je srpski Telekom previše mala firma da bi za nju bila zainteresovan nemački gigant i da bi bila prava sreća za nas da Nemci hoće da kupe našu najveću kompaniju. Do prodaje Telekoma, na našu sreću, a i zbog velikog otpora javnosti, nikada nije došlo. A ja sam 2016. godine, kada je ova vlast konačno odustala od ove prodaje, u potrazi za nekim podacima naletela na planove razvoja Dojče Telekoma dostupne na internetu, iz kojih se videlo da je DT tada imao oko 52 miliona korisnika u 13 zemalja širom Evrope i da je jedini deo evropskog tržišta u koji nije imao "upliv" onaj deo koji je držao Telekom Srbije. Razvojni planovi DT u naredne dve decenije, takođe dostupni na internetu, tada su se čudno poklapali sa brojem korisnika koje je u svim svojim firmama po Srbiji, Bosni, Crnoj Gori, Makedoniji, Grčkoj, Amsterdamu i Ženevi, tada imao srpski Telekom a koji su predstavljali čak šestinu ukupnog broja tadašnjih korisnika Dojče Telekoma u svim ostalim zemljama. Toga se setim svaki put kada neko krene da nam prodaje priču kako smo mali i beznačajni iako smo u okruženju daleko najmnogoljudnija zemlja. To što smo veliko tržište ne znači da moramo da budemo baš svačija mušterija.  

Na sve ovo me je podsetila ova zabrana ulaska crnogorskih novinara u Srbiju, koja je predstavljala recipročnu meru zbog zabrane ulaska srpskog novinara u Crnu Goru.  

Opšte je mesto da je zabrana ulaska novinarima u drugu zemlju zbog pisanja, ili bilo kakva druga odmazda zbog novinarskog rada, jako loša i opasna. To ne treba raditi ni dobrim, ni lošim novinarima, pa ni onima koji sebe smatraju najboljim među novinarima, kakvim sebe smatra onaj novinar BIRN-a koga je smrtno uvredilo to što je baš on "recipročan" uredniku Informera.  

I na to ne treba više trošiti reči, jer ko to ne razume, ne razume šta je sloboda govora i mišljenja, taman koliko i onaj Branko Miljuš, bivši direktor Đilasovog dnevnog lista Press, a sad partijski vojnik Đilasovog SSP-a, koji ovih dana preti ukidanjem Informera (sa čijim je glavnim urednikom u tom Pressu i sam godinama sarađivao), Pinka i raspuštanjem RTS-a, "kada oni dođu na vlast", a sve u slavu demokratije i medijskih sloboda.  

Međutim, ono što se mora reći je da Srbija ima pravo, kao odgovor na zabranu ulaska srpskog novinara u Crnu Goru, i makar taj novinar bio i najgori koga imamo, da odgovori zabranom ulaska u Srbiju crnogorskom novinaru, makar taj bio najbolji koga oni imaju. Tako se igra ta igra, i posle nema više kajanja, pogotovo ako ste prvi počeli, kao što crnogorske vlasti jesu. A u ovom malom hladnom ratu odgovornost je na onome ko je prvi počeo. I dobra stvar je da je problem lako rešiv. Dovoljno je da Crna Gora ukine svoju zabranu da bi Srbija opet odgovorila recipročno. A da bi se i to desilo verovatno bi bilo dovoljno da crnogorski i srpski novinari makar deo kritika koje se ovih dana upućuju Srbiji zbog odgovora na provokaciju Crne Gore, upute onome ko je celu stvar i započeo i ko je prvi posegao za zabranama.    

Istina, mogla je Srbija, kao što je i učinila pre osam godina kada su Crnogorci zabranili ulazak u zemlju četvorici srpskih intelektualaca – akademiku i književniku Matiji Bećkoviću, istoričarima Čedomiru Antiću i Aleksandru Rakoviću i profesoru Dejanu Miroviću – da oćuti, a ne da reciprocitet primeni tek kada se ova zabrana izrekne novinaru bliskom vlastima. Može biti i da je to dokaz tvrdnji da vlast tako štiti samo sebi bliske, a možda je, naprotiv, pokazatelj toga da srpske vlasti biraju kakvu će poruku recipročna mera poslati. Zabrana ulaska intelektualcima iz Crne Gore, koji nisu naklonjeni vlastima u Srbiji, kao recipročna mera za zabranu srpskim intelektualcima, jasno je i dok se, evo, izgovara, slala bi drugačiju, pogrešnu poruku od one koju bi bilo koja vlast, pa i ova naša, želela da pošalje. Nije to isto kao zabrana ulaska u Srbiju onoj pevačici koja u Crnoj Gori peva pesme protiv Srbije, i preko koje se reciprocitetom poručuje da se ne mogu koristiti privilegije koje srpsko tržište pruža, a da se ne poštuje država u kojoj se to tržište nalazi.   

Slično je to i sa ovim našim novinarskim poslom. Ne može se sloboda govora poštovati samo onda kada se govori ono što mi smatramo ispravnim. Pozivanje na kvalitet novinarstva u tom slučaju je samo izgovor za ućutkivanje neistomišljenika. Sa lošim novinarstvom se može boriti samo dobrim novinarstvom. I za razliku od crnogorske zabrane koja je usmerena ka novinarima i novinarstvu, mera kojom je Srbija uzvratila je usmerena ka crnogorskim vlastima.  

I još nešto važno. Srbija do sada svojim komšijama, a pogotovo ne braći, nije izricala ovakve, ni slične zabrane, prva. Uvek je samo odgovarala. I to tek u pola glasa. Takoreći šapatom.