"Plava domovina" ponovo podiže tenzije: Grčka i Turska zveckaju oružjem, raste rizik od sukoba u Mediteranu

Rast napetosti u odnosima između Grčke i Turske naročito je evidentan u poslednjih nekoliko godina zbog ogromnog rasta turskog uticaja na prostoru čitavog regiona istočnog Mediterana i Bliskog istoka. Turska je uspela da ostvari dominantan upliv unutar sirijskog režima nakon pada Bašara el Asada početkom decembra 2024. godine, a uz to već dugi niz godina ostvaruje dobre odnose sa libijskom vladom u Tripoliju, sa kojom je 2019. godine sklopljen ugovor o vojnoj saradnji i razgraničenju pomorskih zona u Sredozemnom moru koji je protiv interesa Grčke i Kipra. Uz to, turska vojska poseduje baze u Somaliji (Mogadiš), Kataru (Doha), Libiji (tri baze), severnom delu Kipra, a od dolaska Hajata Tahrira el Šama na vlast u Siriji sklopljen je ugovor prema kom bi tri baze na prostoru ove države prešle u turske ruke. Treba naglasiti da u bazi Sultan Murat na Kosovu, u pomorskoj bazi Paša Liman kod Valone u Albaniji, kao i u severnom delu Iraka, turska vojska ima pravo prisustva.  

Ovakva politika nije mogla ostati bez reakcije ostalih država u tom regionu čiji se interesi kose sa zvaničnom Ankarom. Mnogi stručnjaci definišu tu spoljnopolitičku ekspanziju kao „neoosmanizam“ (potrebu jačanja turskog uticaja na svim prostorima gde je nekada vladala Osmanlijska imperija), dok se poslednje vreme vlasti iz Ankare sve više ispoljavaju ideje „panturskizma“ (stvaranja jedne velike države turkijskih naroda). Zato su Kipar, Grčka i Izrael sredinom decembra 2025. godine sklopili sporazum o vojnoj saradnji koji je uperen direktno protiv delovanja Ankare u regionu. U tom kontekstu, u poslednjih mesec dana naročito raste netrpeljivost između Atine i Tel Aviva, sa jedne strane, i Ankare, sa druge strane, toliko da je sve evidentnija eskalacija između sukobljenih tabora u budućnosti.  

Nove varnice u odnosima 

Turski potpredsednik Dževdet Jilmaz je 24. avgusta na zatvaranju festivala „Plava domovina“ (Istoimeni naziv strategije za očuvanje turskog suvereniteta u Egeijskom, Crnom i Sredozemnom moru) izjavio kako je „zaštita pomorskih interesa Turske, poznata pod nazivom „Plava domovina“, postala strateški interes zemlje“, obzirom na rast netrpeljivosti u regionu. Ono što može da brine zainteresovane krugove, jeste upozorenje Jilmaza da će njegova zemlja zaštititi „svoj suverenitet i prava u Plavoj domovini bez oklevanja“.

U tom cilju, Turska je 17. avgusta predstavila dva „morska nacionalna parka“, jedan severoistočno od Rodosa, u blizini Antalije i ostrva Kastelorico, a drugi zapadno od Imbrosa i Tenedosa, ostrva u Egeju koja “čuvaju“ ulazak u Mramorno more. Grčka strana je reagovala objašnjavajući da morski parkovi moraju da se nalaze u okviru turskih teritorijalnih voda, što u ovde nije slučaj jer odsecaju more između Limnosa i Samotrakija u Egeju, odnosno Kastelorica i Rodosa u Sredozemnom moru. Iz svega navedenog nameće se intencija Ankare da stavi grčku stranu „pred svršen čin“. 

AP/Daniel Tejedor

Ove činjenice se samo nadovezuju na objavu turskog ministra odbrane Jašara Gulera koji je 10. avgusta objavio, putem pisma koje je dostavio jednom poslaniku u Parlamentu, da sprovodi pripreme „za scenarije koji se kreću od krize i povećanih tenzija do otvorenog rata“. U tom cilju neophodno je iskoristiti ne samo vojne kapacitete, već i druge resurse kojim raspolaže turska država. Taj dokument govori da vojne i političke vlasti u Ankari pažljivo posmatraju jačanje vojnog partnerstva između Izraela i Grčke. Pojedini analitičari objavu pisma vide kao odgovor na gomilanje grčkih snaga po ostrvima u Egeju, te na povećanu vojnu razmenu između Atine i Tel Aviva, naročito oko kupovine tri izraelska PVO sistema (Davidova praćka, Barak MX i Spajder) koji treba da dopune grčki program razvoja slojevite protivvazduhoplovne odbrane – tzv. „Ahilovog štita“. 

Odgovor iz Atine 

Samo dan nakon Jilmazove objave o potrebi odbrane „Plave domovine“, 25. avgusta, odgovorio je grčki ministar spoljnih poslova Jorgos Gerapetritis oštrim upozorenjem, naglašavajući da „svaki pokušaj kršenja naših suverenih prava biće susretnut svim sredstvima koja su nam na raspolaganju“. Diplomatskim rečnikom to nije ništa drugo nego upozorenje da će se turska namera susresti sa vojnim odgovorom Grčke, a Gerapetritis je ukazao kako njegova država nije više „u stanju pasivne diplomatske stagnacije“ koja pripada prošlosti. On je naglasio kako će u slučaju eskalacije grčka vojska poslati svoje fregate, lovce F-16, a od 2028. godine će biti sposobna da tamo uputi avione F-35 koji treba da stignu od američke firme Lockheed Martin.  

profimedia

I zaista, Atina je u desetak dana „povećala diplomatsku aktivnost“, kako je naveo Gerapetritis. Samo dan nakon izraelskog udara na bazu Abu la Duhur 18. avgusta, načelnik generalštaba grčke vojske general Dimitrios Čupis, otišao je u Izrael radi susreta sa njegovim kolegom na istoj funkciji, generalom Ejalom Zamirom. Dva dana nakon toga, 21. avgusta Čupis je sleteo na Kipar, gde su ga primili načelnik generalštaba Emanuil Teodoru i ministar odbrane Vasilis Palmas. Može se sa sigurnošću pretpostaviti da je tema razgovora bila situacija u regionu i eventualni dalji zajednički koraci u slučaju sukoba. 

Situacija u Siriji i na Kipru 

Velika pobeda Turske u vezi jačanja njenog uticaja u Siriji, jeste objava 25. avgusta komandanta Sirijskih demokratskih snaga (Kurda), Mazluma Abdija, da će se one integrisati u jedinice regularne sirijske armije. To znači da će Izrael ostati bez jednog potencijalnog saveznika u slučaju nove eskalacije u budućnosti. Sa druge strane, u grčkoj javnosti naročito strahuju da će se model napada kakav je Izrael izvršio prema vazduhoplovnoj bazi Abu Al Duhur blizu Idliba, gde su trebale da se stacioniraju turske snage, primeniti na turske položaje na severnom Kipru. Takav razvoj situacije rasplamsao bi sukobe u čitavom regionu, ali je optimistično što iza objavljivanja izveštaja nije stajao ni jedan relevantan izvor, već je reč o pretpostavki autora članka.  

Da stvari ne idu samo u pravcu oružanog sukoba, pobrinule su se Ujedinjene Nacije, koje su preko generalnog sekretara Antonija Gutereša radile na tome da dve strane na Kipru sednu za pregovarački sto. U tom cilju je 26. avgusta održan susret u kiparskoj tampon zoni, Nikosa Hristodulidisa, predsednika Republike Kipar, i Tufana Erhurmana, lidera severnog dela ostrva. Ujedinjene nacije su naglasile da će se sastanci održavati jednom nedeljno, „i češće ako okolnosti to zahtevaju“, sve radi toga da bi se sproveli pregovori „o ponovnom ujedinjenju“. Ovaj proces svakako može biti ometen u slučaju daljeg rasta regionalnih animoziteta u istočnom delu Mediterana, a kakvi će biti rezultati pregovora pokazaće vreme.