Kolumna Arhonti sa Univerziteta

Tekst Muharema Bazdulja o koncertu Nika Kejva (Nikole Pećinskog), na Kalemegdanu i grupici posetilaca koja je sve vreme očekivala da on krene da navija "za studente", čitao sam u bašti hotela Plaza u Atini, kroz koju je duvao prijatni meltemi, vetar sa Egeja, koji vrućinu šalje ka jugu i istoku. 

Pored mene su prolazili zadihani turisti sa koferima, i oni veseli, bez kofera, gomila Amerikanaca, francuski par s jazavičarima, Atinjani koje mrzi da rade, gomila motora, taksija, turističkih autobusa, i sve to je cipuru, koji sam pio, davalo ukus dugog, toplog i nezainteresovanog leta. 

Sve druge vesti, osim te iz njegovog teksta, delovale su mi strašno daleko, previše poznato, kao neprekidna repriza jednog te istog, dosadnog zbog svoje nepromenjivosti, kao da niko (na celom svetu), više nema potrebu da se bavi nečim novim, kao da je svima dovoljno ono staro, što su ponovili milion puta, pretvarajući se u intelektualne zombije. 

I ako se nešto, od svega što nam se događalo u poslednje skoro dve godine, može nazvati zaista katastrofalnim (u Beogradski i druge Univerzitete nikada nisam posebno verovao, pa njihov pad na Šangajskoj listi ne računam u katastrofe, nego u potvrdu proseka koji tamo vlada), onda je to taj šablon u koji smo ubačeni, kalup u kojem se krećemo, uz iste vesti, poruke, parole, iste tekstove, transparente, ponavljanje frazetina i opštih mesta, zbog kojih ćemo, plašim se, jednog jutra ustati i shvatiti da smo postali Milan St. Protić i da više ne razlikujemo Homera od Vergilija, pošto nam je sva istorija pomešana, i dosadno ista. 

I u svemu tome, da dodam Muharemovom tekstu, vidi se jasna doza sebičnosti, u kojoj toliko mnogo njih misli da čitav ovaj svet, svaki događaj u njemu, pripada isključivo njima, i da imaju pravo da učitavaju u njega šta god hoće (svaku naopaku mešavinu Vergilija i Homera), očekujući, pri tom, da se to, učitano, prihvati kao obaveza, neka vrsta katehizisa koju svi moraju da nauče napamet i ponavljaju, beskonačno. 

Zbog te sebičnosti, uz koju idu i pretencioznost i beskrajno samoljublje, tolikima izgleda sasvim normalno i prirodno da istovremeno budu i sudije i žrtve, i da očekuju da moraju da budu pitani za sve, da o svemu odlučuju, ali da istovremeno imaju pravo i da odgovore samo na ono na šta oni hoće. 

U zemlji u kojoj jedan univerzitet ispadne sa liste od 500, a drugi nije ni u hiljadu, ima toliko veličina, umišljenih, da to postaje nepodnošljivo. 

Toliko pametnih, superiornih, izuzetnih, a da nikakvo delo ne postoji iza njih, nikakav uzlet, ništa što bi vredelo zapamtiti, po bilo čemu. 

Ali zato, iskreno veruju da su izabrani, da imaju puno pravo da Niku Kejvu, i bilo kom drugom, kažu šta treba da radi. 

Politika, zahvaljujući njima, ima da bude umešana u koncerte, sajmove, izložbe, utakmice, rođendane, sahrane, nedeljne ručkove, kafane, prodavnice, šetališta, crkve, ali da, istovremeno, drži svoje ruke dalje od Univerziteta, jer je Univerzitet samo naš, pripada posvećenima, onima koji o svemu mogu da odlučuju, i u čije sudove niko ne sme da se meša, sve arhont do arhonta. 

Odavde, iz Atine, čovek pomisli da tamo, u Rektorskom kolegijumu sedi Solon lično, i sa njim Platon, gomila mudraca, i da je Aristotel Poetiku sastavio u zgradi na Studentskom trgu. 

I ko zna, možda je njihov genijalni plan da jednog dana svetu ponosno, kao danas Atinjani, pokazujemo ruševine koje su za njima ostale. 

Problem je samo što, da bi se to desilo, ti prepametni nešto treba i da izgrade. A ne ide im. 

Pošto Srbiju danas grade oni glupi i bezvredni ćaciji.