Kolumna "Dekonstrukcija": Borba protiv karikature

Čuveni italijanski pisac i teoretičar Umberto Eko, analizirajući karakteristike populizma i ekstremnih ideologija, primetio je da neprijatelj u propagandi uvek mora biti postavljen u dva položaja – neprijatelj mora biti izuzetno moćan kako bi se sledbenici osećali ugroženo i ostali ujedinjeni i, istovremeno, neprijatelj mora biti i nesposobni slabić kako bi sledbenici verovali da na kraju mogu da ga pobede. 

Svesno ili nesvesno, zapadni centri moći često koriste ovu matricu kako bi održali društveni konsenzus o potrebi suprotstavljanja Rusiji i velikih odricanja koja su za to nužna. Putin je, s jedne strane, loš strateg čija je vojska korumpirana, ekonomija pred kolapsom, a njegove odluke proizvod izolacije ili loših obaveštajnih podataka. S druge strane, on je geopolitički majstor koji kontroliše izbore na Zapadu, širi uticaj po Africi i predstavlja stalnu pretnju po opstanak Evrope. 

Sličan fenomen primetan je i u našoj opoziciji. To je još jedna razlika u odnosu opozicije prema Aleksandru Vučiću i onom nekadašnjem prema Slobodanu Miloševiću, kojeg nikada nisu vređali na način na koji to već godinama rade Vučiću. Vučić je u njihovim očima istovremeno jedan ucenjeni nikogović i sluga stranih ambasada, ali i čovek koji je u stanju da manipuliše Ursulom fon der Lajen, Emanuelom Makronom i drugim svetskim liderima.  

Pripisuju mu se gotovo natprirodne sposobnosti medijske i psihološke manipulacije građanima Srbije kojima savršeno kontroliše um, fabrikuje afere iz sata u sat, uspešno razbija opozicione blokove i koristi napredne tehnologije i resurse da spreči bilo kakvu promenu. A u isto vreme njegova politika je diletantska i sistem funkcioniše samo zahvaljujući strahu i ucenama, institucije su u rasulu, ekonomija pred bankrotom, a njegovi kadrovi nepismeni kupci diploma koji nisu u stanju da vode državu. 

U njihovim očima, on je agresivni diktator koji surovo kažnjava neistomišljenike, hapsi aktiviste, preti nezavisnim novinarima i sprovodi institucionalni teror, ali i strašljivac koji paniči, pravi ustupke, "kupuje vreme“ ili se povlači. 

Čak je i njegova odluka da podnese ostavku na mesto predsednika protumačena kao dokaz slabosti i akt kukavičluka, a ne kao racionalan strateški potez pred ključne parlamentarne izbore. 

Setimo se kako su ga nazivali kukavicom što ne sme da se suoči s njima u televizijskom duelu upravo oni koji sada ne samo da ne smeju s njim na duel nego ne smeju ni s njegovim "priglupim“, "mutavim“ i "neobrazovanim“ saradnicima. 

Ukratko, u njihovim očima Vučić je u stanju da upravlja i vremenskim uslovima, ali onda izazove katastrofalne poplave. 

Kako se ta dva Vučića uopšte slažu, niko se ne trudi da objasni. Valjda je i samo pitanje suvišno u svetu u kojem je pozivanje na logiku proglašeno oblikom političke represije. 

Kada je nestala logika, nastupila je karikaturalizacija. Tako je, umesto analize, politička borba dobila čitav jedan novi žanr u kojem je protivnik pretvoren u satiričnog strip-junaka, svoju karikaturu, a ta karikatura je postala zamena za stvarnost. 

A upravo tu je srpska opoziciona javnost, uz svesrdnu pomoć dela medijske i kulturne elite, stigla do zavidnog stepena savršenstva. Diveći se do iznemoglosti karikaturama Dušana Petričića i Predraga Koraksića, usiljenom humoru Zorana Kesića, oni su pomislili da je to istina i Vučića počeli da posmatraju isključivo kroz tu prizmu. 

Međutim, ono što je u karikaturi dozvoljeno, u političkom mišljenju može da bude pogubno. Jer ako je Vučić istovremeno i svemoćan i nemoćan, i genijalni manipulator i politički idiot, onda se postavlja pitanje protiv koga se zapravo vodi borba. Protiv čoveka koji je sposoban da kontroliše sve, ili protiv čoveka koji ne može da kontroliše ni samog sebe? Protiv političkog stratega koji godinama nadmudruje protivnike, ili protiv nesrećnika koji se, navodno, održava na vlasti isključivo zahvaljujući tuđoj gluposti? 

Vučić protiv kojeg se oni bore je Vučić iz njihove mašte. To je lik koji govori, radi i misli onako kako bi njegovi protivnici voleli da on govori, radi i misli. Lik koji im omogućava da se osećaju nadmoćno čak i onda kada nemaju nikakvog razloga za to. Jer lako je pobediti protivnika kojeg ste sami stvorili, naročito ako ste mu prethodno oduzeli svaku osobinu koja bi ga mogla učiniti stvarnim političkim takmacem. 

I to je Vučić kog oni svakodnevno pobeđuju i kog će uvek pobeđivati, dok će onaj pravi Vučić, kog više nisu u stanju da realno sagledaju, vladati i kad više ni sam to ne bude hteo. 

Pošto su Vučića poistovetili sa karikaturom koju imaju u svojoj glavi, odlučili su da mu suprotstave ne kamen za kupus, kako su najavljivali, nego druge karikature. Od doktora koji misli da je neodoljivo seksi dok se snima u krevetu, preko rektorke koja „sumlja“, do profesora zaljubljenog u loše kanibalističke metafore i u aplauz. 

Da parafraziram Ničea, ko se bori sa karikaturama, mora paziti da i sam ne postane karikatura.