Kolumna "Kad fazani lete": Mojsijevizacija i samoorganizacija

Prođe, evo, i druga godišnjica rušenja nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu, događaja od koga su, po većini tumačenja, krenule promene u Srbije koje su kulminirale na izborima od pre nepune dve nedelje. Blokade fakulteta i protestne šetnje, zaključno sa formiranjem Studentske liste postali su filter kroz koji se poslednjih meseci promatra ne samo unutrašnja, nego i spoljna politika.  

Mnogi ljudi u Srbiji vole, što ozbiljno što u nekoj poluozbiljnoj mistifikaciji, da kažu kako je Srbija svetska avangarda i kako se mnoge stvari koje kasnije odjeknu širom sveta ovde prvo dese. Stoga su i skorašnji nemiri u Francuskoj, takođe započeti unutar prosvetnog sistema, poređeni na ovdašnjim. Te analogije su, međutim, uglavnom bivale vrlo trivijalne i površne.  

Pre nekoliko dana, Tarik Haverić, istaknuti sarajevski javni intelektualac sa francuskim doktoratom, odličan poznavalac tamošnjih prilike i političke teorije generalno, objavio je tekst “Sa Zapada opet isto”. Haverić ne pravi nikakvu paralelu sa Srbijom, ali iz srpske perspektive je njegov tekst relevantniji nego ijedan, rekao bih, na srodnu temu objavljen ovde.  

Haverić navodi kako je poznati francuski filozof Pjer-Anri Tavojo izrazio zabrinutost da zemlja klizi ka građanskom ratu. Haverić kaže da ako je i reč o hiperboli, argumentacija zavređuje pažnju. Tavojo, naime, tvrdi da se ovde radi o sukobu “dva informativna mehura”. Polarizacija vodi ka tome da obe strane najavljuju mogućnost samoorganizacije u svrhu samozaštite. A istorija nas uči, naša, eksjugoslovenska možda i najrecentnije, kako ništa ne vodi sa tolikom izvesnošću ka oružanom sukobu, od postojanja parapolicijskih i paravojnih struktura.  

Haverić takođe podseća da je poslanica Melanšonove partije u Nacionalnoj skupštini Francuske Sara Legren još u martu ove godine rekla da je cilj njene političke opcije “mojsijevizacija” Francuske. Dalje se pojašnjava da navedena reč “ne postoji u francuskom jeziku i skovana je za ovu priliku, a metonimija je jasna: kao što je Mojsije razdvojio vode Crvenog mora i omogućio Jevrejima da umaknu faraonovoj vojsci, francuska politička scena treba da se rascijepi nadvoje, ne ostavljajući ništa u sredini”. Inače, termin je prvi upotrebio izvesni politički “influenser”, što takođe nije nezanimljivo.  

Uglavnom, vratimo se na Srbiju. Mojsijevizacija u ovom registru podele političke i javne sfere na dva dela, bez ičega na u sredini, ovde je uspešno sprovedena. Mnogi su komentatori upozoravali na taj fenomen, ali su izbori od 25. oktobra to pokazali i potvrdili vrlo plastično i ilustrativno. Uostalom, fraza “hladni građanski rat” kod nas je u opticiju već mesecima, možda i godinama. Sintagma je zvučna, zgodna i efektno “pogođena”, ali sve je još i podnošljivo dok je taj rat “hladni”. Prvi postizborni ponedeljak, međutim, sa onim upadom u redakciju “Informera” te kasnijom reakcijom Aleksandra Vučića u kojoj je pominjana mogućnost “samorganizacije” u svrhu “samozaštite”, odjednom je ugrejao atmosferu. Monopol na provođenje politike “reda i mira” mora da ima policija. Strana koja se poslednjih godina konstantno žalila na policiju sada će da preuzme sve konce izvršne vlasti, pa i Ministarstvo unutrašnjih poslova. Uz sve najave ovoga i onoga, ne bi smelo da se zaboravi da je primarni zadatak pripadnika ovog ministarstva da zaštite fizički integritet, dostojanstvo i imovinu građana Srbije, bez obzira na političke stavove. To je najbolji način da svaka “samoorganizacija” bude apsudrna i izlišna.  

Lokalni politički “Influenseri” nisu nažalost preterano talentovali kad treba izmišljati koliko-toliko smislenu političku terminologiju. Oni su, siroti, tugaljivo i tendenciozni lični i personalni voljni da se svete svima koji su im krivi za njihove promašene živote i za koje im se čini da su zauzeli mesto koje njima pripada. U toj “ad hominem” vrućici čine da “mojsijevizacija” po domaćim nastranostima bude naročito gadna i kretenska. Stoga je razdvojena voda Crvenog mora sve više nepremostiva.  

Koliko god ova situacija bila nezavidna, nema garancija da ona nužno mora da potraje. Da, postoje informativni baloni, ali i postoji sklonost politike da ne toleriše vakuum. Uostalom, nijedna od dve strane Crvenog mora nije baš potpuno konzistentna. Jedna deluje da jeste nešto više od druge, ali samo zato što drugu ne vidimo dovoljno jasno. Ali ta “maglovitost” svakako ima rok trajanja. A kad se horizont razvedri, biće jasnije i na kojoj tačci će razdvojene strane krenuti da se dodiruju.   

Kako god bilo, to je tek potencijalna (srednjoročna) budućnost. Sada nam se valja nositi sa aktuelnom “mojsijevizacijom”. Za to je nužan nekakav najmanji zajednički sadržilac svesti da su nam svima “sistem” i geografija zajednički. To nije puki truizam niti tek floskula. To je polazna tačka. Ako se zaviri u drugi informacijski balon ne samo zarad besa i podsmeha, jasnija će biti kompletna slika. Loše je u polovini društva videti ludake. Kako bi rekao Alan Vots: društvo koje je do pola ludo, zapravo je potpuno ludo. Mirna smena vlasti morala bi da bude “difolt”. Eskalacija ne bi smela da se priziva. Zaboravimo malo na “specijalne efekte” i patetiku. Drevna novozavetna mudrost i savremena socijalna psihologija su na istom tragu: situacije i iskušenja nas dovode u veću opasnost nego mentaliteti i kulturni obrasci. Duh je spreman, ali okolnosti su okolnosti. Valjda smo svi skupa toliko naučili od naše ružne prošlosti.