Kolumna "So na ranu": Razotkrivanje očiglednog

Nije palo na pamet Rikardu Gutjerezu, generalnom sekretaru Evropske federacije novinara (EFJ), da francuske vlasti nazove „fašističkim” zato što je policija ove zemlje u studentskim protestima tokom oktobra povredila najmanje šestoro novinara tako što ih je, kako prenose mediji, tukla pendrecima, davila golim rukama, gađala iz blizine gumenim mecima, suzavcem i nekakvim šok projektilima od kojih su novinari dobijali ozbiljne povrede i opekotine. Taman posla. I EFJ i Gutjerez naučeni su da mere svaku reč kada se obraćaju moćnim zapadnim vladama. Pa nije to neka od onih balkanskih zemalja, kao što je Srbija, u kojima Gutjerez i EFJ pokazuju kako su „hrabri” u borbi za prava novinara i slobodu medija. Oni ovim nesretnim premlaćenim novinarima u Francuskoj poručuju: „Evropska federacija novinara (EFJ) i njeni francuski ogranci pozivaju medijske profesionalce da se opreme zaštitnom opremom i da znaju svoja prava”, uz nežni poziv policajcima „da poštuju nacionalne propise“.   

Eto, rekli su im, pa, ko ne stavi šlem na glavu i ne zna svoja prava, neka se snalazi kako zna kad ga budu davili policajci. Ali nemoj onda da zovu Gutjereza.  

On je, čovek, zauzet zaštitom novinara u „fašizmu” i „brutalnom teroru” kakav vlada u Srbiji, gde se upravo dešava takav užas da je novi vlasnik medija koje smo do skoro kolokvijalno zvali Šolakovim, pošto je kupio te medije, u jedan od njih, portal Nova, doveo novog glavnog urednika i smenio onog starog koga je postavio stari vlasnik. A onda je novi vlasnik (inače i vlasnik Euronjuza, da i to kažemo) tražio od provajderske firme koja održava sajt, da novom glavnom i odgovornom uredniku i njegovom uređivačkom timu da nalog za pristup CMS sistemu (a to vam je program za upravljanje sajtom i objavljivanje sadržaja), a oduzme ili ograniči taj pristup bivšim urednicima koji više ne donose odluke šta će biti objavljeno na sajtu.  

Ovde možda treba upoznati čitaoce sa tim da je hijerarhija u novinarskoj redakciji slična vojnoj. Zna se čija je zadnja u odlučivanju šta će biti objavljeno i taj čija je reč zadnja, odgovara za tu svoju procenu. Taman posla da svako u redakciji može da pušta u novine, na televiziju ili na sajt šta kome padne na pamet. Zato na sajtu postoji „šifra” koja glavnom uredniku i njegovom timu omogućava da samo oni mogu da odobre objavljivanje svake vesti i teksta. I to je tako svuda i tako se to radi.  

Na sajtu koji sam osnovala i na kome radim, pristupni nalog CMS-u, ima samo glavni urednik. Ja nisam htela da imam pristup CMS-u, jer šta će mi još i ta glavobolja. Kada se u redakciji dogovorimo da je neki tekst zadovoljio kriterijume da bude objavljen, glavni urednik bude taj koji postavi taj tekst na sajt. I to je to. Nije ni fašista ni brutalni diktator, nego onaj koji ima tu odgovornost. Kada mi se ne bude dopadalo šta glavni urednik objavljuje, i za to imam lek – zapretiću mu razvodom.    

Dakle, da bi uređivao sajt čiji je glavni urednik i za čiji sadržaj pred zakonom odgovara, novi urednik Nove mora da ima pristupni nalog CMS-u, i on ima pravo da odluči kome će još od svojih urednika dati taj nalog. Isto tako ima pravo da bivšim urednicima taj nalog oduzme. Nije uopšte komplikovano kako možda zvuči. Dakle, suština je da novi uređivački tim jedini može da odobrava objavljivanje sadržaja na sajtu, a da stari uređivački tim koji to više nije ne može da objavljuje šta hoće na sajtu. To je normalna procedura.  

Pa šta onda nije normalno, pitate se?  

Pa, nije normalno da stari urednici i Evropska federacija novinara sa svojim gensekom Rikardom Gutjerezom prete i zastrašuju provajdersku firmu koja je tu samo tehnička podrška i koja ima ugovor sa vlasnikom, zahtevajući od nje da spreči novog glavnog urednika da preuzme svoju dužnost. Ako to ne uradi, upozoravaju protivnici novog vlasnika i novog urednika, provajder bi mogao da bude odgovoran za – pazi sad – za izbornu krađu!!! Naopako. 

Pa, kako to? Pa tako što redakcija, EFJ i Rikardo smatraju da je novi urednik poslušnik vlasti i da je doveden da sprovodi uređivačku politiku naklonjenu vlastima, a ne ovu dosadašnju, njihovu, naklonjenu opoziciji. Može biti da su oni skroz u pravu. Uostalom, novog urednika i njegovu zamenicu najbolje znaju upravo mnogi urednici i novinari Nove, jer su i jedni i drugi godinama zajedno radili u redakciji Blica. Nezgodno je to kad se sukobe stari saradnici, pa sad ovi prvi prozivaju one druge da su poslušnici vlasti, a ovi drugi one prve da su poslušnici protivnika vlasti.  

Stvar je došla dotle da zahteva međunarodnu arbitražu. A za to je, makar za ovaj naš balkanski svet, zadužen ko drugi, nego naš Rikardo Gutjerez. Zgrožen ovom pojavom dosad neviđenom u Evropi, da novi vlasnik medija dovodi novi uređivački tim, Gutjerez je, ne časeći časa, presudio da te „fašističke metode dovoljno govore o prirodi režima u Srbiji”. E, sa takvim užasom se Gutjerez bori u Srbiji, a oni razmaženi francuski novinari, čim ih policajac uhvati za gušu ili ih izbliza pogodi gumenim metkom, odmah udare u kuknjavu, iako im je EFJ lepo rekao da je trebalo da nose zaštitnu opremu kao što se radi u tim situacijama.  

Tog našeg Gutjereza, ako pretražite malo po internetu, inače bije glas da ume da reaguje prilično brzo i oštro, kada su u pitanju balkanske vlade, zbog čega ga u Belgiji, odakle dolazi, smatraju posebno hrabrim, ali i da pre nego što nekog proglasi fašistom, kao, evo, ovo nas, ume da ne proveri činjenice na terenu i da se osloni samo na ono što mu došapnu lokalna udruženja novinara. Ali, osim toga što ne proverava šta mu se kaže, taj Gutjerez je, ako pitate internet i belgijska udruženja novinara, jedan vrlo hrabar i nadasve ugledan novinar.  

Ne treba vama to ništa da znači jer verovatno je u pitanju samo moj karakter, tek meni kad god neko kaže za novinara da je ugledan, uvek se zapitam zašto za takvog nikad ne kažu da je dobar. Dobar novinar. Pa, zato što kad kažeš za nekog da je dobar novinar, kažeš u dve reči da je to onaj novinar koji zbog svog pisanja nikada nije postao ugledan novinar.  

Ja se uglednog Gutjereza, sećam, kao kroz maglu, kada je bio na konferenciji povodom 20 godina od bombardovanja RTS-a, koju je organizovao ovaj moj dok je bio predsednik UNS-a. Da budem poštena, ne sećam ga se uopšte, nego me je ovaj moj, kad sam ga pitala ko je ovaj Gutjerez, podsetio i rekao da je to onaj koji je na toj konferenciji rekao da Džulijan Asanž nije dobio podršku  Međunarodne federacije novinara, jer nije zaslužio da ga ugledni novinari kao Gutjerez brane, zato što Asanž, kako je rekao naš nadasve ugledni sekretar EFJ-a, nije poštovao etička pravila i svojim je otkrićima ugrozio živote brojnih novinara i boraca za ljudska prava u Turskoj.  

A Asanž je, da vas podsetim i to, čovek koji je za novinarstvo uradio ono što je za civilizaciju uradio onaj anonimus koji je izmislio vatru. Asanž je otkrio najskrivenije tajne najvećih i najmoćnijih zemalja na svetu i objavljivanjem tajnih diplomatskih depeša obelodanio kako se kroji svetska politika, kako najmoćnije zemlje zapada „uvode demokratiju” po svetu, i na kraju kako se u tim zemljama u kojima se demokratija uvodi bombama svesno i nemilosrdno ubijaju nevini civili koji se kasnije proglašavaju kolateralnom štetom. Zbog tog svog otkrića, koje je novinarstvu dalo jednu potpuno novu dimenziju kontrole moći, Džulijan Asanž je doživeo progon kakav se retko viđa u istoriji i bio izložen profesionalnoj i ljudskoj diskreditaciji, čak i od jednog velikog broja novinara. Dakle, shvatili ste da Asanž nikako nije ugledan novinar. Samo dobar. I kao takav nije zaslužio da ga brani ni Međunarodna federacija novinara u kojoj sede, već pretpostavljate, neki mnogo ugledni novinari baš kao što je naš Gutjerez.  

Elem, kad sam se podsetila ko je taj Gutjerez odmah mi je sve bilo jasnije. Posumnjala sam ja to, da budem iskrena, čim sam čula da je on sekretar tog EFJ-a. A tom EFJ, odnosno Evropskoj federaciji novinara, i ja sam se jednom obraćala za zaštitu. Da budem iskrena, nisam ja očekivala od njih stvarno zaštitu, više sam htela da dobijem dokaz.   

Da objasnim. Kada je pre 17 godina u vreme vlasti najvećeg lidera na ovim prostorima, kako danas sam za sebe voli da kaže tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić, i najdemokratskije vlasti ikada, kako sebi još uvek tepaju najveći cenzori i gušitelji medijskih sloboda od petog oktobra do danas, sproveo najveću čistku novinara u postpetoktobarskoj Srbiji do današnjih dana u listu Politika, o ovom progonu obavestili smo sve „zainteresovane” strane, od vlasnika, nemačkog VAC-a, do Evropske federacije novinara, jer su ova ovdašnja, na naš zahtev za reakcijom ostala nema. Jedini odgovor od svih kojima smo se obraćali dobili smo od nemačkog suvlasnika Politike, VAC-a. Nemci su nas kratko obavestili dopisom da su svesni političkog uticaja na uređivačku politiku Politike, ali da oni tu ne mogu ništa da urade. A od Evropske federacije novinara, tačnije direktorke Renate Šreder, koja i danas sedi u istoj fotelji, samo kratku rečenicu kojom nas obaveštava da će naše pismo, iako to od njih niko nije tražio, proslediti nemačkom vlasniku. Ništa „fašizam”, brutalna tortura i slično što bi ukazivalo da su se ugledni evropski branitelji medijskih sloboda potresli što se u Srbiji pod demokratskom vlašću sprovodi cenzura i politička čistka novinara, makar onoliko kao što su se potresli kada se u jednoj privatnoj medijskoj kući menja glavni urednik i kada mu firma koja održava sajt da pristup kako bi mogao da uređuje sajt čiji je glavni urednik.  

Tako mi nikad ne uđosmo u one baze napada na novinare koje će jednog dana sve nositi ime Verana Matića, isto uglednog novinara, verovatno najzaslužnijeg što će u tim bazama napada na novinare u Srbiji biti zabeleženo – ma ne čistka novinara u Politici 2009. godine – nego događaj koji je potresao temelje srpskog novinarstva, a koji se desio 13. jula 2022. godine. Tog dana je, naime, Željko Mitrović odbio da odgovori na pitanje Žakline Tatalović i odgurnuo joj mikrofon. Zlo i naopako. A ovi Francuščići kukaju čim neki policajac počne da ih malo davi.   

E sad, stvar je u međuvremenu eskalirala. Desetak novinara N1 demonstrativno je napustilo ovu televiziju, što je njihove kolege koje su ostale navelo da im se javno obrate i prebace im što su napustili „bojno polje” uz, kako su neki protumačili, blagu aluziju da su lični interes stavili ispred opšteg i interesa novinarstva.  

Glasine da je u celu stvar sa otkazima i redakcijskim pučevima svoje prste umešao i bivši vlasnik ovih medija, Dragan Šolak, koji, navodno, namerava da u jednoj zemlji EU registruje novu platformu u kojoj će udomiti sve „svoje” novinare, potvrđuje i bivši Šolakov uposlenik, poznati humorista Ivan Ivanović. A ovu zanimljivu telenovelu dodatno je začinila i opšta svađa dojučerašnjih kolega sa N1, koji u javnost tek sada iznose kompromitujuće podatke o uticaju koji je Šolak imao na uređivačku politiku ove kuće, čak i na izbor gostiju. I dok iz tviter-svađa Šolakovih novinara saznajemo kako su sve kršili novinarski kodeks jer je tadašnji gazda to od njih tražio, sve dok su ostalim novinarima držali lekcije iz profesionalizma i etike, slušamo upozorenja redakcije Nova koliko je opasno da se kontrola nad ovim medijem prepusti novim urednicima. Jer, kaže se u ovom apelu redakcije, portal, kome, kako tvrde, čitaoci veruju, mogao bi da „posluži za objavljivanje neproverenih ili preuranjenih tvrdnji o rezultatima izbora – uključujući i tvrdnju da je Aleksandar Vučić pobedio“.  

Čudno je, zar ne, da ove velike profesionalce i njihove međunarodne zaštitnike ne brine mogućnost da neko ovaj portal iskoristi za objavljivanje „neproverenih ili preuranjenih tvrdnji o rezultatima izbora” – uključujući i tvrdnju da je pobedila, na primer, Studentska lista.