Kolumna "Kad fazani lete": Pravna država od ponedeljka

Jeste upratili onu skandalčinu? Koju skandalčinu? Ma kako se prosuo onaj ćaci Jovan Andrejević. Šta je bilo, kako se prosuo? Ma ne bi verovali, e, nasred televizije, on kaže da je LGBT pokret u svetskim razmerama jedva star šezdesetak godina, maksimalno sto trideset. Zezaš, brate?! Kakav moron! Pravi ćaci! E, druže, pa puna renesansa i srednji vek bili gejeva, ono, toliki umetnici. Ma nije samo renesansa, antika, burazeru. Ima ona pesnikinja Sapfo. Čit’o sam ja da je bilo gejeva i kad je bio pračovek, ma ima i među životinjama, ima onih pametnih biološkinja kod nas na listi, znaju one.  

Dobro, skapirali ste, malo sam promenio. Nije Jovan Andrejević, nego Andrea Jovanović i nije LGBT pokret, nego “vladavina prava”, ali suština je ista. LGBT u smislu političko-identitetskog pokreta postoji od Stounvolske pobune, eventualno mu embrion možemo tražiti kod Magnusa Hiršfelda krajem devetnaestog veka, ali činjenica da je u poznatoj istoriji čovečanstva uvek bilo homoseksualaca ne znači da su ti homoseksualci bili "gej" u današnjem smislu, odnosno LGBT. Isto tako, dijagnostifikovati banalnu stvar da je "vladavina prava" u formi ideološke floskule "kolonijalna tekovina" nije nikakvo zalaganje za bezakonje, a naročito nije tvrdnja koja podrazumeva da zločini ne treba da se kažnjavaju.  

Nekad, čak i ne tako davno, to je bilo samorazumljivo. Malo stariji čitaoci, kao i oni koji su pratili "Top listu nadrealista" setiće se sprdanja sa jednim važnim bošnjačkim političarom s početka devedesetih i njegovom čuvenom izjavom "Od ponedeljka biće pravna država". Nije ta sprdnja značila borbu protiv "pravne države", nego tek ismevanje papagajskog ponavljanja blesavih floskula, kolonijalnih, ako baš hoćete.  

Ali ne bih ovde komentarisao jednu televizijsku emisiju (Oko, 2.10. 2026. "Kad je sve postalo politika") da ona sama i još više reakcije na nju nisu ilustrativne za dominantan trend u ovdašnjoj javnosti zadnjih godina, ali koji poslednjih meseci i nedelja eskalira do kraja. U najkraćem, nažalost, jedina relevantna politička podela u zemlji postala je "za i protiv Vučića". Kažem "nažalost", jer to pokazuje užasno osiromašenje političkog života kao takvog. Matematičar, filozof i književni nobelovac Bertrand Rasel zabeležio je jedanput da je najbolji racionalni argument protiv paranoje svest da nismo toliko važni da bi drugi ljudi masovno neprestano mislili na nas. Rasel duhovito kaže da je možda jedini državnik koji je s razlogom mogao biti "paranoičan" u novijoj istoriji – Napoleon. U užem srpskom kontekstu, skoro bismo mogli reći da veliki broj Vučićevih političkih protivnika skoro da bi njegovu eventualnu paranoju mogli da učine racionalnom. Izgleda, naime, da oni ni o kome ne misle tako intenzivno kao o njemu. Razmišljam o tome gledajući kako se pojedini nominalni jugonostalgičari, ljudi koji su u vlastitom samorazumevanju levičari, čak i komunisti, u "sukobu" Jovanović - Cvetković, strastveno i žestoko opredeljuju za potonjeg. Vodeći zagovornik maligne i tendenciozno toliko distorzirane teze o "crvenom teroru" da se ova efektivno pretvara u čistu laž progovori pokoju pozitivnu o "studentima" i odjednom je "narodni heroj" nekima od onih koji sebe prepoznaju kao "partizane".  Da ironija bude veća, jedva tri-četiri dana pre navedene emisije, u podkastu koji Andrea Jovanović već godinama uređuje i vodi gostovao je Bojan Dragićević koji je na tragu istraživanja Milana Radanovića efektno razobličio Cvetkovićeve falsifikate. Da se razumemo, ne mislim da je Cvetković ovo gledao pa da je bio "ličan" (bilo bi mi čak "simpatičnije" da je tako), njegov nastup s pozom ničem utemeljene superiornosti ima "sistemskije" utemeljenje. Kao ekstremno karikaturnalna verzija nekog "bumerskog" mima, s tovarom nimalo benevolentnog neosveštenog seksizma, on ponavlja oveštale izanđale floskule sa izrazom lica pronalazača kamena mudrosti, pa nakon što sagovornicu peti put prekine onom najgorom frazetinom "budite parlementarni", barem je imao privilegiju da asistira jednoj od najboljih debatnih replika u poslednje vreme: "Ja nisam parlamentarna, ja sam crveni teror".  

Cvetkovićevske hiperbole (što je zapravo eufemizam) o crvenom teroru nipošto nisu benigne. One stvaraju kontekst gde se gubi potreba za nijansiranjem, gde svakog političkog protivnika možeš da nazoveš ustašom. I pošto sam višestruko upozoravao da mediji bliski vlasti nebrojeno puta nekritički koriste ustašku etiketu, moram da ukažem na sličan primer iz susedne države, a usmeren ka Srbiji. Pišući o Lordanu Zafranoviću ovih dana, u tekstu koji je imao i snažnu recepciju u Srbiji, Ante Tomić najpre prilično nesuptilno Lordana Zafranovića "frejmuje" kao senilnog jer njega nije prepoznao, a on se, eto, plemenito nije uvredio i ne misli da je to preterano ozbiljno pa nastavlja:  "Mnogo ozbiljnije bilo je njegovo budalasto šepirenje o trošku Aleksandra Vučića i Milorada Dodika. Njegovo beskonačno šalabazanje po Srbiji dok je nevjerojatne tri i po godine snimao jedan film, ne razmišljajući previše o diktaturi koja ga je naručila. Ne videći da služi pokvarenim nacionalistima koji nisu bolji od ustaša". 

Stav o nosiocima vlasti u Srbiji i Republici Srpskoj kao "pokvarenim nacionalistima" je legitiman, ali reći da "nisu bolji od ustaša" baš i nije neka vrednosno racionalna procena i ne priziva poverenje u ostatak tog umovanja. Teško je, mnogo teško, ne biti bolji od ustaša. Ako niko drugi, pisci bi morali do drže do stvarnog značenja reči.