Kolumna "Dekonstrukcija": Udar na pastira
Komentari
Dodajte Euronews kao željeni izvor na Google-u
Pomisliću da sam prozorljiv. Pre par meseci predvideo sam da je famozni "prijatelj studenata", stručnjak za tranzicionu pravdu koji se iz nedelje u nedelju obraćao pobunjenim studentima s uputstvima i savetima, najverovatnije Hrvat.
Nedelju dana posle parlamentarnih izbora ovo "proročanstvo" se ostvarilo kada se javnosti glavom i bradom predstavio Aleksandar Maršavelski, profesor na sveučilištu u Zagrebu i, usput, nadzirač hrvatske obaveštajne službe.
Prošle nedelje u kolumni za Euronews, pišući o napadima na Srpsku pravoslavnu crkvu i, u prvom redu, patrijarha Porfirija, pod naslovom "Prijatelji vernika", predviđao sam da bi se nešto poput Maršavelskog moglo pojaviti i kada je "oslobađanje" SPC u pitanju. Štaviše, da bi taj "prijatelj" mogao biti neki profesor sa Nadbiskupskog sjemeništa u Splitu.
I to je počelo da se događa. Prvo pismo anonimnih "prijatelja" SPC se pojavilo u listu "Danas". "Grupa građana Užica i Požege" preko lista "Danas" "traži pravdu za sveštenika koji je kažnjen zbog podrške studentima".
Šalim se, na pamet mi ne pada nikakva prozorljivost, daleko sam od zasluga za takvu blagodat, samo mi se ponekad posreći da zahvaljujući logici, razmišljanju i analiziranju prošlosti uspem da uvidim obrazac po kojem se stvari dešavaju i rade, i potom pretpostavim šta bi mogao da bude ishod ili karakter nekog procesa.
A sad malo o ovim "prijateljima vernika", odnosno SPC, čija su imena poznata redakciji baš kao što je to bilo i ime Maršavelskog. Na pomisao da nisu baš vernici SPC, nego neki njihovi zabrinuti prijatelji upućuje me činjenica da su se potpisali kao "građani". To nije baš vernički stil, osim, možda, u nekoj građanskoj crkvi.
Drugo je što bi verni narod (a ne građani), kada bi to iskreno želeo, izabrao neki drugi put za rešavanje "nepravde" pričinjene njihovom omiljenom svešteniku, a ne oglašavanje u novinama, pa makar te novine i bile toliko vezane za SPC koliko je to "Danas". Baš kao što bi i penzionisani sveštenik Nenad Ilić, o kojem sam pisao prošle nedelje, da je zaista hteo nekakav dijalog sa patrijarhom, to učinio na drugi način, a ne preko Fejsbuka.
Ne znam ništa o slučaju dotičnog sveštenika i ne želim time da se bavim. Time treba da se bave crkvena tela. Ali znam ponešto iz ličnog iskustva o vladiki Justinu i znam da on nije smenjen zbog "podrške studentima" nego, naprotiv, da je verovatnije da je studente podržavao da bi otežao svoju smenu i dao sebi neku vrstu alibija. Zbog toga sam sklon da sumnjam da bi i u ovom slučaju mogla biti ista stvar u pitanju.
Ali, ponavljam, ne znam ništa o tom slučaju i moglo bi se, vrlo lako, desiti i da mu jeste načinjena nekakva nepravda. Kako se kaže u narodu, otac Nikola nije Sveti Nikola i patrijarh i episkopi nisu nepogrešivi. Za razliku od pape. Njihove odluke i postupci mogu biti predmet kritike i razgovora. Ali, ponavljam, ne na ovaj način, jer postoji razlika između kritike konkretnog postupka i dovođenja u pitanje samog crkvenog poretka.
Ovde mi se čini da je ovo drugo u pitanju – da je ovo još jedan deo u sve očiglednijem, sveobuhvatnijem i intenzivnijem napadu na patrijarha, pa samim tim i SPC. Jer Hristos je na Tajnoj večeri, citirajući proroka Zahariju, rekao da kad "udariš pastira, i ovce se razbeže". Ili kako je to Njegoš rekao: "Kad glavu razdrobiš tijelu, u mučenju izdišu členovi.".
Iako Crkva zagovara slobodu, ta sloboda ne znači da se svako nezadovoljstvo može proglasiti ispovedanjem vere, a svako neslaganje sa patrijarhom predstaviti kao borba za pravoslavlje.
Tu dolazimo do toga da se patrijarh i većina episkopa optužuju za kolaboraciju sa "neprijateljem". "Neprijatelj" je, naravno, "zli diktator" Aleksandar Vučić, doskorašnji legitimni i legalni predsednik Srbije.
Dakle, dolazimo do posebno zanimljivog pitanja: odnosa Crkve i države. Odnosno kakav bi odnos sa državnim vlastima trebalo da ima Crkva? Zagovornici "sekularizma", koji sa istinskim sekularizmom veze nema, nego je pre bogoborstvo, tvrde da ne sme biti "braka" između Crkve i države.
Tako govore i neke vladike koje su, prema njima, "dostojne", za razliku od patrijarha. Na primer, vladika Grigorije, koji je u decembru 2025. izjavio da je "zagrljaj između države i Crkve uvek na štetu Crkve" i zalagao se za konstantnu "blagu napetost" između ta dva.
Drugačije je, međutim, mislio dok je na vlasti u Srbiji bila neka druga nomenklatura. Tada je Borisa Tadića hvalio na sva usta, i govorio da su predsednik države, vlade, skupštine, pa i episkop "stub zajednice". Slično je govorio i o Miloradu Dodiku. Godine 2016. je, govoreći o Dodikovim političkim protivnicima, rekao: "Pokušavam da im objasnim da neće, time što sruše Dodika, oni biti Dodik. Možemo da izgubimo to što imamo.".
Kako je tada bliska saradnja sa političarima mogla da bude predstavljena kao odgovornost za narod i očuvanje institucija, dok se sada susreti patrijarha Porfirija sa predstavnicima države tumače kao štetan politički zagrljaj?
Crkva mora da ima blizak odnos sa državom, ali to ne znači da je politički instrument vlasti, niti je dobar odnos sa svetovnim vlastima nekakav "kompromis" ili "kolaboracija". Sa neprijateljem, naravno.
Kada pogledate koje su to vladike "dostojne" ovim ljudima, bez greške se radi o ljudima koji bi Crkvu ili da "reformišu", poput gorepomenutog vladike Grigorija, ili da je dele, što vrlo jasno čine "američke" vladike Irinej i Maksim, a malo diskretnije vladika Joanikije.
Nije slučajno da su se svi protivnici Crkve u samoj Crkvi i sa "levice" i sa "desnice" ujedinili u ovoj zajedničkoj ofanzivi koju sprovode, istovremeno, i pod firmom liberalizma, i pod firmom zilotizma. Da ekskomunicirani Blagoje Pantelić i "samuraj" Radomir Saičić zajedno sede u kafani i zgražavaju se nad patrijarhovom "izdajom", a da im se u tome iz daljine pridružuje zilot Vladimir Dimitrijević. A tu su i neprijatelji Crkve koji su izvan Crkve. Oni vegetarijanci što komentarišu kvalitet bifteka.
Vidimo da i jedni, i drugi, i treći odlično sarađuju u gonjenju Crkve i uopšte se ne gnušaju jedni drugih kao što bi to neko pomislio na prvi pogled, već se ponašaju kao braća po oružju. To dokazuje da ih sve pokreće isti duh protivljenja Crkvi i da njihove krajnosti imaju isto izvorište i isto ishodište.
Povezane vesti
Komentari (0)