Kolumna "Dekonstrukcija": Šta možemo da naučimo od De Gola?

Jedan od najvećih evropskih državnika 20. veka, a sigurno najveći francuski vođa u poslednjih stotinu godina, general Šarl de Gol široj javnosti postao je poznat 18. juna 1940. godine kada je svoje sunarodnike pozvao da ne prihvate kapitulaciju pred nacističkom Nemačkom i nastave otpor. 

I pre toga, međutim, De Gol je pokazao i izuzetnu hrabrost, spretnost, ali i tvrdoglavost i spremnost da se suprotstavi direktnim naređenjima svojih pretpostavljenih, ako je smatrao da čini pravu stvar.  

Takav slučaj bio je 17. maja 1940. kada je predvodio jedan od retkih uspešnih francuskih kontranapada kod sela Monkorne, zahvaljujući čemu je i unapređen iz čina pukovnika u brigadnog generala, što je i najviši vojni rang koji je dostigao za života. 

Malo poznata činjenica je da ga američki predsednik iz tog vremena Frenklin Delano Ruzvelt uopšte nije voleo i da je tokom celog rata pokušavao da ga sabotira. Ne samo do američkog ulaska u rat, nego i praktično do samog kraja rata, Ruzvelt je uvek birao saradnju sa francuskim kolaboracionistima predvođenim maršalom Filipom Petenom. 

Tvrdio je da je De Gol "diktator u povoju", dok je nacističkog saradnika Petena smatrao prihvatljivim. Čak je odlučio da svoje simpatije prema francuskom kolaboracionisti koji će svoje sunarodnike slati na Istočni front, a francuske Jevreje u Aušvic, zapečati slanjem jednog "Kadilaka" koji će postati Petenovo zvanično vozilo na koje je bio veoma ponosan. Pored toga, Vašington je Petenovom režimu slao pomoć sve do ulaska u rat 7. decembra 1941. 

Naklonost ka Petenu imala je dva razloga – već tada je bilo jasno da je De Gol "suviše svoj", odnosno beskompromisno posvećen interesima suverene Francuske, a Peten je bio "lakši" za saradnju. I s Berlinom, i s Vašingtonom. De Gol je iz ove perspektive bio smetnja američkim interesima. 

To je potvrdio i tadašnji američki ambasador u Francuskoj Ričard Lihi koji je postigao važne trgovinske sporazume sa Petenovom vladom u Višiju i koji je bio blizak prijatelj sa Fransoa Darlanom, mračnom ličnošću francuske kolaboracije, drugim Petenovim čovekom i ključna osoba za rešavanje „jevrejskog pitanja“ u Francuskoj. 

U to vreme i Bela kuća je bila prosto preplavljena pristalicama francuske kolaboracije sa nacistima i De Golovim neprijateljima. Među njima bio je i Aleksis Leže, predratni generalni sekretar francuskog Ministarstva spoljnih poslova, jedan od glavnih zagovornika politike popuštanja pred Hitlerom. Tu je bio i grof od Šambrena, dalji Ruzveltov rođak, ali i bankar Žan Mone, kasniji "otac" Evropske unije. Među De Golovim neprijateljima bliskim Ruzveltu bio je i industrijalac Žak le Megr di Brej, proizvođač motornih ulja koji je sve vreme snabdevao naciste i bio najgora vrsta ratnog profitera. Svima njima De Gol i njegova politika bili su prepreka za ostvarenje ciljeva. 

Pred anglo-američko iskrcavanje u Africi, u novembru 1942, Amerikanci su uporno tražili zamenu za De Gola. Izbor je pao na generala Anrija Žiroa, po činu višeg oficira od De Gola, ali po karakteru i reputaciji neuporedivo lošiji izbor od De Gola. Dok je De Gol, kao što sam naveo, predvodio jedan od retkih uspešnih francuskih kontraudara tokom nemačke invazije na Francusku, Žiro je sebi dopustio da bude zarobljen u maju 1940. Bio je sve, samo ne heroj. 

Tako se pokazao i u Severnoj Africi – nije imao nikakav uticaj i nije nimalo pomogao u izbegavanju sukoba savezničkih snaga sa borcima Višijske Francuske. Ali Amerikancima se tu potpuno neočekivano osmehnula sreća – drugi čovek Višija, Fransoa Darlan se u vreme invazije zatekao u Alžiru, gde je obilazio bolesnog sina, i oni su uspeli da ga "zarobe". 

Sa njim prave "dil" i formira se Francuska civilna i vojna komanda za Severnu i Zapadnu Afriku. Vlast je, u ime Petena, preuzeo Darlan, a Žiro je postavljen za vojnog komandanta. Civilna vlast je bila takva da je Darlan zadržao antijevrejske zakone i nastavljena je borba protiv pripadnika francuskog pokreta otpora. Ukratko, to je bila metastaza Višija u Africi koju podržavaju Amerikanci. 

De Gol je ovakav ishod kratko prokomentarisao: "Ruzvelt ne ratuje protiv Hitlera, nego protiv mene". 

Ruzvelt je, međutim, imao ogroman problem u vođenju ovakve politike. Imao je podršku oligarhije, ali je američko javno mnjenje jasno podržavalo De Gola. Ista stvar je bila i u Velikoj Britaniji – Čerčil, koji je De Gola priznao kao francuskog lidera odmah u junu 1940,  je u jednom trenutku popustio pod Ruzveltovim pritiskom i odlučio da mu uskrati podršku, ali se sudario sa protivljenjem čitave britanske vlade i javnosti. 

U takvoj situaciji, Ruzvelt pokušava da igra na sve ili ništa i zove Žiroa na propagandnu turneju po SAD. Organizuje se velika konferencija na kojoj Žiro dokazuje da ne samo da nije heroj, nego nije ni naročito pametan, pa izgovara da "nacional-socijalizam i nije baš tako loš". Time je definitivno zapečatio svoju sudbinu i potpuno izbrisan sa političkog pejzaža. 

Postojao je, međutim, jedan izuzetak u ovakvoj američkoj politici. Komandant savezničkih snaga u Evropi, general Dvajt Ajzenhauer je u junu 1944. godine sa De Golom postigao sporazum o saradnji ne obazirući se na direktive iz Bele kuće. Posle toga mu je pružio i podršku zahvaljujući kojoj je preuzeo primat nad komunističkim pokretom otpora u Francuskoj. 

De Golovo rvanje sa Ruzveltom nije se, međutim, tu zaustavilo. Ruzvelt je planirao da SAD Francusku okupiraju kao nacističku Nemačku oduzimajući joj svaki oblik suvereniteta, uključujući i novac – već su bile odštampane novčanice po ugledu na dolar koje bi se koristile u "oslobođenoj" Francuskoj na kojima nije bilo pomena Republike Francuske. 

Zanimljivo je da američki pritisak na De Golovu Francusku nije prestao ni po završetku rata – već 9. maja 1945, samo 24 časa po potpisivanju nemačke kapitulacije po zapadnom vremenu, izbija velika oružana pobuna u Alžiru iza koje je stajao Vašington. Francuska obaveštajna služba je ustanovila da je američki obaveštajac Kermit Ruzvelt (unuk američkog predsednika Teodora Ruzvelta) agent OSS-a, preteče CIA, stajao iza tog arapskog ustanka koji je za cilj imao duboku destabilizaciju Francuske. 

De Gol se u januaru 1946. povlači sa vlasti i sledi šest godina francuskog potčinjavanja Americi. 

Ironično je da 1958. godine dolazi do preokreta u američkom odnosu prema De Golu. Dvajt Ajzenhauer, tada republikanski predsednik SAD, plašeći se od komunističkog državnog udara čini sve u svojoj moći da De Gola vrati na vlast u čemu i uspeva zahvaljujući snažnom uticaju koji je CIA imala na francuske socijaliste.  

Odmah po povratku na čelo države, De Gol stavlja do znanja da namerava da vodi suverenističku politiku u Francuskoj, na čijoj se teritoriji tada nalazilo sedište NATO-a i brojne američke vojne baze. 

Po odlasku republikanca Ajzenhauera sa vlasti i dolaska demokrate Džona Kenedija u Belu kuću 1961. podrivanje suverene Francuske ponovo počinje – Vašington intenzivira pomoć borcima za nezavisnost Alžira. Istraga francuske obaveštajne službe otkriva da su Amerikanci FLN-u davali svu moguću pomoć, pre svega finansijsku, koja je išla preko švajcarskih banaka, u prvom redu preko UBS-a. 

Takođe, vodeću ulogu u huškanju Alžiraca na rat protiv Francuske igrao je američki sindikalista, agent CIA Irving Braun, preko kojeg je išao deo finansiranja i naoružavanja FLN-a. 

Da je Amerikancima cilj bio podrivanje jednog suverenog lidera, a ne sloboda za Alžirce dokazuje činjenica da su od trenutka kada je De Gol najavio referendum o nezavisnosti Alžira svoju podršku sa FLN-a prebacili na njihove najveće neprijatelje, Organizaciju tajne armije koja se žestoko protivila alžirskoj nezavisnosti, čiji su pripadnici stajali iza pokušaja puča u aprilu 1961. godine i nekoliko atentata na francuskog lidera. Pod američkim pokroviteljstvom borci OAS-a su bili obučavani u Frankovoj Španiji.  

Kenedijev naslednik u Beloj kući, demokrata Lindon Džonson je nastavio ovu politiku i, između ostalog, zabranio američkim kompanijama da Francuskoj prodaju moderne tehnologije.  

Pored toga, Vašington ulaže velike napore da De Gola, koji je želeo da njegova zemlja sarađuje i sa Istokom, i sa Zapadom, prikaže kao sovjetsku krticu u zapadnom bloku i ruskog agenta. Preduzimane su akcije dostojne najuzbudljivijih špijunskih filmova kao što je bilo obijanje francuske ambasade u Vašingtonu. Uloga najviših zvaničnika američke administracije u ovom događaju potpuno je raskrinkana tek nedavno, zahvaljujući Trampovoj odluci da se objave dokumenta vezana za ubistvo Džona Kenedija.  

Operaciju su organizovali šef kontraobaveštajne službe CIA Džejms Englton i Filip de Vožoli, zavrbovani šef francuske obaveštajne službe u Vašingtonu koji je izdao svoju zemlju zbog protivljenja De Golovoj politici prema Alžiru. 

Najzanimljiviji primer ovog američkog hibridnog rata protiv De Gola, pa samim tim i Francuske, je snimanje filma "Topaz" koji je režirao čuveni Alfred Hičkok. U centru radnje ovog filma je francuski predsednik koji je, zapravo, sovjetska marioneta. 

Tu, naravno, dolazimo do maja 1968. i studentske pobune koja je, takođe, imala za cilj destabilizaciju De Gola. CIA je bila snažno infiltrirana u sve tadašnje organizacije francuskih studenata. Sam De Gol je svom unuku Pjeru jasno i nedvosmisleno naveo da je CIA kontrolisala i finansirala vođe studentskog pokreta, pre svega Žaka Sovažoa. Među njima je bio i Danijel Kon-Bendit, potonja ikona evropskih zelenih i njihov višedecenijski lider u Evropskom parlamentu. 

Lindona Džonsona u Beloj kući u januaru 1969. godine nasleđuje republikanac Ričard Nikson, verovatno najoklevetaniji američki predsednik sve do pojave Donalda Trampa. Sa njim De Gol uspostavlja vrlo kordijalne odnose, ali tada je već bilo kasno – on je u Francuskoj toliko destabilizovan da je u aprilu iste godine morao da se povuče sa vlasti. 

Šta možemo naučiti iz ove istorije De Golovih odnosa s Amerikom? Prvo da su zarad svojih interesa spremni da prave saveze sa najgorim ološem u jednoj zemlji, kao što su, na primer, nacistički kolaboracionisti. Da su im lideri koji vode suverenu politiku neprijatelji, čak i kada bi, s obzirom na okolnosti, trebalo da im budu prirodni saveznici. Da su spremni da potpiruju oružane pobune protiv zemlje koja im je meta i da su spremni da menjaju stranu, samo da bi se to potkopavanje nastavilo. Da u takvom hibridnom ratu koriste sva sredstva, uključujući i medije i umetnost i da zloupotrebljavaju omladinu, da ne kažem decu. 

Ali, u svemu ovome, moramo primetiti i da njihova politika varira u odnosu na to ko je na vlasti u Beloj kući – kada su vladale demokrate napadi na De Gola su intenzivirani, a kada je administracija bila republikanska, postojao je visok nivo saglasnosti. Dolaskom Donalda Trampa na vlast – oba puta – demokratska duboka država selila se u Evropu, u jazbinu koju je stvarao jedan od najvećih neprijatelja De Gola, pa samim tim i evropskog suverenizma – bankar Žan Mone.  

Zato, kada vam takvi ljudi za nekoga kažu da je "diktator u povoju", imajte na umu da je velika verovatnoća da se radi o čoveku koji se bori za autentične interese svoje države, a da kada vam nekoga predstavljaju kao vrle demokrate, da je moguće da su samo beskrupulozni kolaboracionisti. Tome nas uči istorija.