Kolumna "Politika kao sudbina": Mi, Evropljani...

Naravno da nemački novinar koji je u Beogradu pitao ukrajinskog predsednika kako "mi, Evropljani" možemo da pomognemo da se pobije "što više Rusa, ruskih vojnika", ne govori u ime celog kontinenta, pa ni svih u Evropskoj uniji.

Ali koliko je onih u čije ime govori? Koliko miliona ih ima?

Ne pitam zbog Rusa već zbog Srba.

Novinar se zove Mihael Martens i njegovo ratno huškanje dovelo je u malu nepriliku i Frankfurter Algemajne Cajtung, za koji radi, i Volodimira Zelenskog, kog podržava. FAZ žali zbog toga što huškanje nije bolje zakamuflirano, dok Zelenski zna da više mrtvih Rusa znači i više mrtvih Ukrajinaca i da njegovim zapadnim prijateljima nije teško da se protiv Rusa bore, ako treba, do poslednjeg Ukrajinca. Njegov je kabinet, uostalom, objavio onaj video klip u kom se pokojni senator Lindzi Grejem pre dve godine topi od sreće zbog povećanja američke pomoći Kijevu: Toliko mrtvih Rusa, nikad pare bolje nismo utrošili!

Drugim rečima, Rusi su meta, a Ukrajinci zamenjivi, potrošna roba. Jer mrtvih Rusa nema bez mrtvih Ukrajinaca.

A mi Srbi imamo nešto zajedničko i sa Rusima i sa Ukrajincima, ma šta njih danas delilo, zajedničko slovensko poreklo. I sve nas se ovo duboko tiče, iako nismo ni Rusi ni Ukrajinci. Ne samo zato što je Nemac izabrao da u Beogradu postavi svoje skandalozno pitanje, već i zato što smo na svojoj koži davno otkrili da smo i mi za naše daleke, bogate evropske rođake zamenjivi, potrošna roba, a naš životni prostor taman zgodan za uvežbavanje „humanitarnih intervencija“ i  „obojenih revolucija“.

Ako je neko na to zaboravio, Martens ga je iz temelja prodrmao. Jer dok se u odbrani od kritičara sam dublje ukopavao, Nemac je na kraju rekao da Ruse treba ubijati „sve dok Putin ne povuče svoje horde iz Ukrajine“.

Istorijski kontekst ove rečenice je nepogrešiv, te „horde“ će da vam reše i Grok i ČetGPT i svaki drugi sličan zapadni model, ne morate uopšte da konsultujete ruske ili srpske izvore. AI će vam uvek reći da su Sloveni u Drugom svetskom ratu predstavljani kao niža rasa i kao „azijske horde“, jer su nacisti samo prepakovali iskonski strah Evropljana od invazije varvara sa Istoka. Naš čitalac će u tome valjda lako prepoznati koncept „vekovne mržnje“ kojim su zapadni Evropljani voleli da prezrivo objašnjavaju savremene političke i teritorijalne sporove zaostalih jugoslovenskih naroda.

A prošlo je tačno sto godina otkako smo u Hitlerovom Majn kampfu viđeni za iznurivanje radom i istrebljenje glađu da bi se na istoku kontinenta oslobodio prostor, Lebensraum, za višu germansku rasu. U drugoj godini Drugog svetskog rata napravljen je i tajni plan za uništenje „ili iseljenje“ prve tranše od pedesetak miliona Slovena. Nisu samo Jevreji bili meta, oni su samo u datom trenutku bili lakša i manje brojna meta, nacistima na dohvat ruke.

"Azijske horde" smo postali kada se Crvena armija pokazala kao vojnički i ljudski superiorna,  pa je Gebels propagandu o brzom podjarmljivanju slovenske podvrste zamenio strašenjem Nemaca ruskim „hordama“. Horde su postale operativna reč u memoarima Hitlerovih generala koji su korene svog poraza tražili svugde sem u nemačkom planu da odgrize prevelik zalogaj tuđe teritorije, pa su slom pravdali brojčanom premoći Crvene armije i tobož životinjskom, podljudskim prirodom  slovenske rase. Po svemu sudeći su postale operativna reč i u mnogim dnevnim sobama, jer kako bi drugačije strah od „hordi“ tako brzo vaskrsao u kolektivnoj svesti Evropljana.

Što još ne objašnjava zašto se novinar vodećeg nemačkog lista koristi Gebelsovim pogrdama protiv Rusa koji su izgubili 27 miliona ljudi oslobađajući Evropu od fašizma? I što to radi u Srbiji, u kojoj su Nemci ubijali sto naših za jednog njihovog?

Još gore, zašto to radi novinar čiji je deda, nikada denacifikovani član Nacističke partije Nemačke i pripadnik njenog paravojnog krila, zloglasnog SA koji je u smeđim košuljama tridesetih godina prošlog veka terorisao Nemce što su se protivili Hitlerovom dolasku na vlast? Deda kog je Hitler uoči rata proizveo u javnog tužioca, i koji je dobar deo rata proveo u Generalštabu, u najužem Hitlerovom okruženju? I to kao proteže generala Alfreda Jodla, jednog  od prvih nacista osuđenih i obešenih u Nirnbergu? Koji je delio obroke sa Hitlerom? Deda koji je posle sloma Nemačke imao lepu i dugu pravničku karijeru, pa se i učlanio u novu vladajuću nemačku stranku, SDP Vilija Branta, koju je napustio zgađen Brantovom popustljivom politikom prema Sovjetskom Savezu...

Nećemo unuku pripisivati dedine grehe, on je svoj čovek. Ali on bolje od svih nas zna istoriju nacističke propagande o „ruskim hordama“, kao i ratna sećanja nemačkih generala poput Hajnca Guderijana i Fridriha fon Melientina proučavanih na Vest Pointu i ugrađenih u posleratne mitove o Rusima kao podvrsti čovečanstva („Ruski vojnik je primitivno stvorenje, blisko prirodi“, „Azijski karakter našeg ruskog protivnika čini ga posebno opasnim, on se smrti ne plaši kao što se Evropljanin plaši“).

Kad bolje razmislim, unuk se u Beogradu i nije poneo kao novinar, već kao zamišljeni ratni komandant. I kad je odgovarao kritičarima, sebe je poredio sa Čerčilom koji u Drugom svetskom ratu kaže Ficroju Meklejnu da će podržati onu jugoslovensku gerilu koja ubije više Nemaca. Samo što Martens u Beogradu nije bio da sa Zelenskim kao vojskovođa planira ubijanje Rusa, već da izvesti čitaoce o poseti ukrajinskog predsednika Srbiji. Jer u društvu postoji podela rada, u kojoj uloga novinara nije da huškaju na rat, već da rade u javnom interesu.

Ispostavlja se da je Drugi svetski rat ključ i za razumevanje sveta u kome danas živimo. Nije se slučajno, posle pobede Zapada u hladnom ratu, digla tolika propaganda, trošila tolika argumentacija, investiralo toliko političkog kapitala u izjednačavanje komunizma i fašizma. Jer bez toga ne bi bilo moguće da Mihael Martens prošle sedmice u Beogradu huška ukrajinskog predsednika na ubijanje Rusa, kao da su ukrajinski građani usputna, nebitna, kolateralna šteta, potrošna slovenska roba. I kao da mi ovde ne postojimo, i nikad nismo ni postojali.

Jer smo i mi u Drugom svetskom ratu bili potrošna roba, kada je gore pominjani Alfred Jodl potpisao naređenja zbog kojih će posle biti obešen u Nirnbergu i unapred oslobađao nemačke vojnike odgovornosti za zločine protiv slovenskih civila, oduzimao ruskim komesarima i našim partizanima status „strane u sukobu“ i pravo da budu tretirani kao ratni zarobljenici. A pošto su svi Sloveni predviđeni za zamenu, kao potrošna roba, ruski zarobljenici mučeni su glađu i smrzavanjem pa ih više od tri i po miliona nije dočekalo pobedu nad nacizmom. Nacisti su tokom invazije Rusije primenjivali za tu teritoriju posebno pravljen „Plan gladi“ kojim je ruska hrana preusmeravana u Nemačku, prouzrokujući smrt miliona Slovena.

Davno bilo, davno prošlo? Stvarno?

Martens, dabome, ne misli na nas Srbe kada u Beogradu kaže "mi, Evropljani".

Ali da nam je znati koliko je tačno onih u čije ime on govori.