Kolumna "Politika kao sudbina": Nedokazano i nedokazivo

Kako je danas zahvalno mrzeti novinare.

Ako se baviš politikom, u interesu ti je da ubeđuješ građane kako su novinari jedini krivci što na  vlasti nisi ti, već tvoj najgori neprijatelj. A to je zato što je narod glup i lakoveran pa ga vladarevi novinarski poslušnici lako nasamare.

A da su novinari uz tebe, ti bi bio na vlasti. A da si ti na vlasti, naravno da to ne bi bilo zato što je narod glup i lakoveran. Nego zato što bi se narod mnogo lakše i brže uverio u snagu tvojih argumenata, i lepotu tvog karaktera, da su mu ta snaga i ta lepota uvek pod nosom. A bile bi mu stalno pod nosom, da je samo Radio televizija Srbije bolja – ili, da se ne lažemo, da je pod tvojom kontrolom.

No kad RTS nije pod tvojom kontrolom, to je razlog što ti nisi na vlasti, a novinari te televizije onda nisu novinari već propagandisti vladajuće stranke koje ćeš ti sve razjuriti čim dođeš na vlast. Na kojoj bi već bio, da ima pravde i da na RTS-u ima novinara, a ne propagandista.

Ovih se dana studenti i opozicija u mnogim stvarima ne slažu. Ali u toj jednoj tački se slažu i čvrsto obećavaju da će taj RTS brlog da razjure, čim pobede smrtnog neprijatelja. Tačno kao što je to, još za Orbanovog vakta, obećavao i Peter Mađar, a birači ga u tome bodrili i na to dodatno podstrekavali.

A vlast? I vladajuća stranka zna za jadac ali njoj nije ni na kraj pameti da novinarima ustupi makar i deo zasluge što je na vlasti. Naprotiv. Vladajuća stranka javno nastupa sa dve teze: prva glasi da vlast nije osvojila zahvaljujući medijima, kako bulazne ovi iz opozicije, već obrnuto, uprkos medijima i uprkos tome što su njeni protivnici držali kontrolu nad RTS-om. U čemu, uzgred, ima mnogo istine, Ali njena druga teza glasi da, ne samo što nije osvojila vlast zahvaljujući RTS-u, već sve ove godine nije ni ostala na vlasti zahvaljujući RTS-u. Zatim ide  dalje i tvrdi da RTS ni najmanje ne pomaže njenom opstanku na vlasti. Naprotiv, sve vreme joj samo podmeće klipove i razbija točkove. O čemu nas, redovno i uredno, obaveštavaju i predsednik Srbije i verni mu Informer.  

Ako u tome nekad ima i istine, to svakako nije sva istina.

Bilo kako bilo, ovako su se kod nas stekli svi uslovi za savršenu oluju u kojoj smo sada. I koja je došla onako kako Amerikanci kažu da dolazi bankrot: prvo polako i postepeno, a onda odjednom.

Što me dovodi do “zvučnog topa” i tužilačke istrage koja je u opozicionim krugovima izazvala novu eksploziju mržnje prema medijima koji pridaju verodostojnost tužilačkim tvrdnjama da ne samo što vlast nije koristila nikakav “zvučni top” protiv građana, već su nedokazane opozicione optužbe o upotrebi “zvučnog stopa”, smišljene u ranoj fazi studentske pobune kao plan psihološkog rata protiv legitimiteta srpske vlasti.

Nemam svoje izvore ni ekskluzivna saznanja iz istrage i ne mogu da arbitriram u sporu. Ali ne mogu ni da izostanem iz jedne druge bitke, koju od devedesetih naovamo bez prestanka bijem.

Govorim o sramotnim pokušajima da se srpski novinari iz domaćih političkih razloga olako optužuju za najteže zločine protiv čovečnosti i predstavljaju kao najveći zlikovci poznati istoriji Evrope. To nikad nije sasvim prestalo, uvek je tinjalo, ali se ta vatra sada ponovo, svesno i planski pali.

Neretko se u političkoj borbi potegne prejaka reč, iznese nedokazana i nedokaziva krupna optužbe. Uostalom, kod nas su se legendarni Koraks i Petričić godinama brukali crtajući srpskim predsednicima Hitlerove brkove. Time  su, po mom mišljenju, ujedno “hitlerizovali” i većinu koja je glasala za te predsednike, od kojih sadašnji nikada ni pred jednim sudom nije optuživan ni za kakve zločine, a kamoli najteže u istoriji čovečanstva. Samo karikaturisti znaju zašto su to radili, i to je njima na savesti.

Ali i srpska država je već jednom, i to u ovom veku, posle Petog oktobra, celoj jednoj generaciji srpskih novinara zvanično pretila istragama i optužbama, isledničkim postupcima koji bi naše kolege iz državnih medija devedesetih godina izjednačili sa Julijusom Štrajherom kog je Nirnberški sud obesio u prvoj rundi suđenja nacističkim liderima. Izjednačili u optužbi za genocid i podsticanje na ratne zločine, kao što je pisalo u članu Krivičnog zakona kojim im je srpsko tužilašto za ratne zločine, u dogovoru iz Dubrovnika sa međunarodnim faktorima i kolegama iz bivše YU, mahalo nad glavom. U tome su, na žalost, i onda prednjačile i neke kolege novinari.

Država se džilitnula ne pogodivš’ cilja, jer smo se u Udruženju novinara Srbije tom pokušaju “hitlerizacije” kolega iz državnih medija žestoko usprotivili. I tako što smo Julijusa Štrajhera, na kog su se i tada pozivali ambicioni progonitelji, precizno i tačno opisali kao ranog člana Nacističke partije, od 1922, gaulajtera, obengrupenfirera, člana Rajhstaga zaslužnog za donošenje Nirnberških zakona koji je dao lični doprineo Kristalnoj noći naredbom da se uništi Velika sinagoga u Nirnbergu.  

Tadašnja je demokratska država, uzgred budi rečeno, tom Štrajher ljagom pokušala da uprlja i oca Srđana Dragojevića, novinara Večernjih novosti Anđelka Dragojevića, ali je tadašnji UNS stao u njegovu zaštitu, branio ga i odbranio. Na kraju ni Anđelko ni bilo koji srpski novinar nije optužen za genocid i ratne zločine, a svi koji su u kontekstu takvih optužbi pomenuti u Dosijeu NUNS-a tužili su i dobili sudske postupke za klevetu jer ih je pro bono zastupala kancelarija Zdenka Tomanovića, kom to srpski novinari nikad ne smeju zaboraviti. Tako treba i to je dobro.
 
Sada se planer i počinilac zločina protiv čovečnosti Štrajher i njegova sudbina ponovo dovode u vezu sa novom generacijom srpskih novinara čiji je zločin, koliko sam uspela da vidim, u tome što su pravili emisije o istrazi beogradskog tužilaštva o “zvučnom topu”.  
 
Nemam reči koliko je to podmukla i nedostojna rabota.