Kolumna "Politika kao sudbina": Američka bajka

Život je čudo. Bračni par, američki državljani koji su posle emigracije iz Srbije uspeli da već tri puta glasaju za Donalda Trampa (dva puta da postane, a jednom da ostane predsednik Amerike), sede na Bulevaru, u "Orašcu", i veselo zbijaju šale sa najnovijim obećanjem ljubljenog im predsednika. A najnovije je to što je izričito rekao da će, ako njegovi Republikanci u novembru zadrže većinu u Kongresu SAD, pobedu proslaviti tako što će svakom odraslom građaninu Amerike isplatiti po pet hiljada dolara!

Smeju se, mašu glavama i kažu: ma, lud je. Ne očekuju da ispuni obećanje, ali mu ni ne zameraju.

Mojim prijateljima je u Americi dobro. Mali preduzetnici u Kaliforniji, imaju svoj biznis, kažu da im je prošle godine odlično išlo, nadaju se da če se i ove tako nastaviti, ali su u Americi dovoljno dugo da znaju da nikakvih garancija za to ne može ni biti. U novembru će glasati za republikance, šta god ko o tome ovde mislio ili rekao, ne zato što im je predsednik pod nosem zamahao sa deset hiljada dolara. I ne zato što bi to i za njih, kao i za većinu drugih Amerikanaca, bile velike pare.

Jer nema od toga ništa, kažu, pare nećemo videti. Misle da je realno da Republikanska stranka izgubi kontrolu nad Predstavničkim domom, možda i nad Senatom, u američkoj je tradiciji da se glasači predomisle na polovini predsedničkog mandata i kazne vladajuću stranku, barem reda radi. Ali, sve i da Republikanci ponovo osvoje oba doma Kongresa, vele da Tramp opet ne bi ispunio obećanje. Znalački se osmehuju, sugerišući da nisu glupi da se uludo zanose.

Pa kako, sad ja insistiram, čime bi se pravdao, kako bi se izvukao? Ih, pa nešto bi našao, ne bi mu bilo prvi put. Političari mnogo lažu, vele moji američki Srbi, kao da mi otkrivaju životnu činjenicu koju su pre mene savladali.

Moji su drugovi u tuđini postali drugi ljudi. Nema ni traga besnoj, brzoj, instant indignaciji koja ih je pratila do Kalifornije. Ovo su sada neki drugi ljudi koji lako mire međusobno isključive pojmove i emocije: znaju da Tramp laže, očekuju da slaže i to mu ni ne uzimaju za zlo. Zašto? Jer je njihov, na njihovoj je strani, a ne na strani nadmene i odavno ustaljene društvene elite. Ne smem da im kažem, ali podsećaju me na rudara iz američkog "rust belt", "pojasa rđe" čije je fabrike gobalizacija u startu dislocirala u Meksiko zbog jeftinije radne snage. Rudar je 2015. došao da u predizbornoj kampanji odsluša Trampova obećanja da će fabrike vratiti u Ameriku. Kad je narod počeo da se razilazi, rekao je novinaru sa istočne obale dve stvari: prvo, ne veruje da će se fabrike ikada više vratiti. Drugo, glasaće za Trampa. Zašto? "Jer je na mojoj strani". Kad bi mogao, on bi fabrike stvarno vratio. Jer ga ovaj političar ne prezire i ne gleda sa visoka.

Mojim bivšim Beograđanima, opet, godi već i to što je Trampu savršeno jasno koliko bi njima dobro došlo po tih pet hiljada dolara. Godi im čak i to što im otvoreno nudi taj novac, umesto da im, poput prethodnika, obećava "zapadne vrednosti" i "demokratske ideale". Pare bi ionako bile državne, a ne njegove. Visoko je podigao lestvicu i ne gaji iluzije o dušama Amerikanaca. I ko uopšte sa sigurnošću može da kaže da Tramp te dolare ne bi uredno isplaćivao? Kada bi u novembru Republikanci zadržali kontrolu nad Kongresom, kao što neće.

U "Orašcu" me podsećaju da je greška Trampovih protivnika u Americi to što im je Tramp tako duboko odbojan da odbojnost ne mogu više da kriju ni prema njegovim biračima. Ovi to osećaju i drugoj strani uzvraćaju mržnjom. Silaska u tu spiralu se američka politika nekad čuvala jer može odvesti u fizičke obračune, a u Americi je većina građana i previše dobro naoružana.

Naravno da su Trampove mane brojne, čak i da ostavimo njegovo predatorsko poimanje politike po strani: prost je, razmetljiv, ne poštuje žene i krši datu reč. To nisu razlozi zbog kojih ga glasači vole, to su razlozi uprkos kojim ga vole. Pa ga glasaju uprkos tome što je vulgaran, što je uvredljiv i što laže. On Amerikancima personifikuje Ameriku kakvu žele da vide, čak i kad usput krši i lomi sva pravila ovog sveta.

Toj spirali nas na fakultetima političkih nauka nisu učili, ali u budućnosti sigurno hoće i ovde kod nas. Jer nije to više samo američka stvar, podeljeno društvo koje gaji dubok klasni prezir na obe strane. Tako su ovde Vučićevi simpatizeri i glasači postali "ćacad" kakva se u otmenijem društvu rangira malo niže od stoke.

Nešto me drugo u "Orašcu" iznenadilo. Moji su se Srboamerikanci, dugogodišnjim kibicovanjem sa strane, kad nisu imai para da dolaze i kad su samo visili na mrežama, odmetnuli od višeg domaćeg staleža kom su u odlasku iz Srbije čvrsto ideološki pripadali i klasno težili. Uređeno društvo slobodnih pojedinaca i sada im je ideal, ali kao da od idealizma nije ostalo mnogo u sudaru sa stvarnošću. Sada se ovde, za divno čudo, više poistovećuju sa Vučićevim biračima. Što je neverovatan zaokret u odnosu na to kakvi su politički bili kada su napuštali zemlju. Da su u ono vreme osetili simpatije prema Vučiću, prijateljima i rodbini bi morali da se pravdaju i izvinjavaju. To vreme je prošlo. Danas manje ponosni i na svoju ulogu u rušenju Miloševića nego pre, po čemu se ne razlikuju mnogo od većine u Srbiji.

Samo što su oni iz toga izvlačili pouke i izvodili posledice. Pa kod kuće glasaju za Trampa, a ovde bi za Vučića. Možda već u oktobru opet kupe karte za Beograd jer ne bi da potcenjuju protivnike. "Nikad se u Beogradu nije ovako dobro živelo", tvrde, "a nikad toliko besnelo". Ništa im kod prozapadno orijentisanih studenata nije za potcenjivanje i ruganje, niko im nije dovojno bezazlen i bezopasan: pa i mi smo, kažu, 2000. glasali za Žarka Koraća, Vladana Batića, Milana Protića! Tog poslednjeg smo još i u Vašington slali, a Vesnu Pešić u Meksiko!!!

Vratili su se kao novi, drugačiji ljudi, pa sada i na nas škilje ispod novih naočara. Nisam iznenađena što su se vratili veći Srbi nego što su bili, ali jesam što se ne zaleću, ne osuđuju naprečac. Daleko do toga da im je ovo "najgore mesto na svetu" i da ovoga "nigde nema". Oprezno vagaju argumente za i protiv, nemaju strpljenja za tvrdnje tipa, "i kamen za kupus bi bio bolji od sadašnje vlasti". Kažu da su se iste stvari čule i u američkoj izbornoj kampanji pre tri godine. Jedna je ugledna novinarka tamo kamerama poverila da bi radije glasala za "Bajdena u komi" nego za Trampa. Da bi se onda ispostavilo da je Bajden pola vremena bezmalo i bio u komi. A tada više niko nije ozbiljno mislio da je od Trampa bolji i kamen za kupus. Nego je većina zakjučila da je i Tramp bolji od žene koja ih je obmanjivala u tandemu sa Bajdenom. 

Jednom rečju, moji su driugovi u Americi izgubili nevinost. Ne veruju u "spontane proteste" i rezonuju: ako ih nije platio neko kod kuće, onda je ih platio neko iz inostranstva, a čak i mi ovde znamo da na Zapadu rano zaraze narod netrpeljivošću prema mešanju stranaca u domaća politička posla.

Po porezima koje plaćaju tačno znaju gde klasno pripadaju, pa su klasni kontrasti sada prva stvar koju kod nas primećuju ("Nikad se ovde nije bolje živelo, a nikad ljudi nisu bili ovako besni i nezadovoljni"). Znaju da su mladi ljudi gnevni na sve oko sebe, jer je to na Zapadu najgnevnija od svih manjina. Nema ih dovoljno da pobede na izborima i nemaju resurse da ostvare svoje ogromne aspiracije, pa se u Americi taj problem pokazao nerešivim.

Mediji im ovde silno idu na nerve, a u Americi? Američke dele samo na pro i anti Trampove, jer tamo podele na pro i antisrpske nema. Evropska unija? Tu su ne na Trampovoj, već na liniji njegovog ideološki ratobornog potpredsednika Džej Di Vensa koji je prezire. Tamo cenzurišu, zar ne?

Moji drugovi, ako je to uopšte potrebno reći, nikada bolje nisu živeli nego u Americi.

I nikada nisu bili veći Srbi nego što su postali u Americi.