Kolumna "So na ranu": Gluvi k’o top
Komentari
Dodajte Euronews kao željeni izvor na Google-u
Ko god sumnja da se 100.000 ljudi ne može navesti da u panici počne da beži misleći da čuju nekakav zvuk koji ide ka njima, neka se samo priseti kako je tadašnja vlast pre 26 godina, dakle na samom izmaku 20. veka, uspela da ubedi milione Srba da je pomračenje Sunca opasna pojava koju nikako ne treba posmatrati niti dočekati napolju. Sećam se da je te 1999. godine Beograd ceo dan bio sablasno prazan, a većina prozora sa navučenim roletnama, dok smo sa vrha Politike kroz nagaravljeno staklo i neke papirne naočare gledali svemirski spektakl, koji nije bio ništa u odnosu na onaj zemaljski koji su nam priredili sunarodnici čijim se strahom uspešno manipulisalo. Prema urbanoj legendi Srbi nisu smeli da vide pomračenje Sunca zato što je, navodno, tadašnja prva dama Srbije Mira Marković verovala u horoskop, a prema tom nekom horoskopu ili čemu već, ako puno ljudi vidi pomračenje Sunca njihovim vladarima preti svrgavanje sa vlasti. Nekima je i tada zvučalo smešno, ali većini, eto, nije.
Tog 15. marta setila sam se i smešne priče koju slušam više od dve decenije od mog muža i našeg kuma koji su 1991. godine 9. marta bili zajedno u masi demonstranata ispred Narodnog pozorišta na čijem simsu je sedeo Vuk Drašković. Ovaj moj je na krovu Narodnog muzeja video nekakav lim koji se otkačio, pa rekao kumu da pogleda, njih dvojica su neko kratko vreme zverali u taj lim, a kada su sledeći put pogledali u masu shvatili su da je oko njih nastalo komešanje i da svi gledaju ka krovu muzeja, iako nisu znali šta tačno gledaju, pa su, u niskom startu spremni na bežaniju, uspaničeno pitali one do sebe da li to na krovu muzeja stoji snajperista. Moram da priznam da mi je kad sam videla onu masu da se razdvaja na pola 15. marta na pamet prvo pala ta devetomartovska anegdota moga muža i kuma i stampedo koji su zamalo izazvali svojim bezazlenim buljenjem u krov.
A onda sam probala da saznam od ljudi koji su bili na protestu šta se desilo, šta su čuli, od čega su bežali, šta ih je uplašilo? Od nekoliko mlađih protestanata, studenata, saznala sam da devojka koja je stajala na Slaviji nije čula nikakav zvuk osim pištaljke, njen drug koji je stajao niže u Kralja Milana isto nije čuo ništa, dok je treći, koji je stajao negde kod SKC-a rekao da je čuo neki zvuk poput automobila. Rođaka koja je bila negde kod Manježa, rekla mi je da je čula "neki neopisiv zvuk“, ja sam tražila da mi opiše kakav zvuk, na šta liči, pa smo se zamalo posvađale zbog mog insistiranja, na kraju sam izvukla iz nje da je zvučalo nešto kao avion ili auto dok turira, i da je zbog toga bila jako uznemirena i da je to trajalo danima. Kolega koji je slikao protest kaže isto da je čuo zvuk poput "jakog huka“.
Priznajem da nisam imala reprezentativan primerak za istragu, i zato sam se nadala da ću saznati nešto više iz onih 4000 svedočenja koje su, navodno, prikupile nevladine organizacije. Neću kriti koliko sam bila razočarana kada sam pre dva dana čula da su te nevladine organizacije tužilaštvu dale samo 34 kontakta svedoka od ovih 4000, za koje su te organizacije smatrale da ih treba ispitati, i koji su bili spremni da posvedoče šta su čuli i koje posledice su imali od tog „nesvakidašnjeg zvuka“. Tužilaštvo je na razgovor pozvalo više desetina građana, odazvala im se 151 osoba, i nije objavljeno šta su ti ljudi tačno posvedočili.
Ne, niste jedini koji su se zapitali kako samo njih 34 od 4000 svedoka hoće da posvedoči da je bilo nekakvog zvuka, i kako to da je samo 151 osoba od 150.000 ljudi na protestu, od kojih su mnogi bili spremni da zapale grad i tuku se sa policijom, imala hrabrosti da izađe i svojim svedočenjem obori nalaze tužilaštva da je cela stvar izrežirana i da nikakvog topa nije bilo? Nemojte se stideti da kažete da vam je nešto nelogično, kada jeste. Ni po cenu da vas umesto odgovora počaste uvredom.
A onda sam pročitala i da su svedočenja ljudi sa martovskog protesta i upotrebi zvučnog topa sakupljali Maja Stojanović i njene Građanske inicijative, a da su ljude koji su ih zvali da se žale na posledice zvučnog topa, lekarima po potvrde o povredama upućivali aktivisti nevladinog Beogradskog centra za ljudska prava, kako je to potvrdio Vladica Ilić iz ove NVO. A to me je, odmah, podsetilo da je Maja Stojanović, kako smo saznali pre nešto više od pola godine, isto tako prikupljala i svedočanstva poljoprivrednika koji su, kako su tvrdili ova NVO i BIRN, bili žrtve prisluškivanja srpskih tajnih policija i službi.
Podsetiću vas, bilo je to posle onih neuspelih protesta poljoprivrednika, i onog prolivanja mleka po ulicama, i uopšte nečega što je trebalo da bude opšta pobuna seljaka, a na kraju je ispalo da ipak nije.
Povezane vesti
Onda je krajem 2025. godine BIRN objavio da su sa Amnesti internešenelom istraživali i utvrdili da svu špijunsku tehnologiju koju su Srbiji prethodnih godina za milione evra prodavale zemlje poput Švajcarske i Norveške, pa kao humanitarnu pomoć davale čak i UN, Srbija koristi da bi prisluškivala opoziciju, novinare, civilni sektor i... poljoprivrednike. Nisu istraživali šta sa špijunskom opremom, osim što je prodaju, rade Švajcarci i Norvežani, nego samo Srbi.
Elem, tada je neki novinar BIRN-a, koji je kao istraživao prisluškivanje poljoprivrednika, na N1 opisao, prilično smušeno, kako se saznalo za celu stvar i kako su seljaci shvatili da ih država prisluškuje. Ispalo je da su celu stvar i tada pomogle Građanske inicijative koje su prvo prikupile podatke o svim hapšenim učesnicima protesta, a onda su ih oni obavestili da su žrtve prisluškivanja. Seljaci, po njihovom svedočenju, nisu dotle ni sumnjali da su prisluškivani, ali kad su im BIRN i Građanske inicijative „probudili sumnju“, kako su sami priznali, i objasnili im da su prisluškivani, onda su na kraju i seljaci shvatili da su prisluškivani.
Razgovor na N1 je tekao ovako: Voditeljka pita novinara BIRN-a:
"Na osnovu čega su oni posumnjali da su praćeni?“
"Pa, hmm... mislim da oni... u stvariii... da, većinu njih smo mi kontaktirali. NVO Građanske inicijative su još prošle godine formirale listu hapšenih i privođenih i onda smo mi krenuli da ih zovemo po toj listi, videvši da je neke od njih privodila BIA i to nam je bio 'red flag', ako ih je privodila BIA i ako im je bio oduzet telefon. A oni, zapravo, mislim da nisu ni sumnjali. Mi smo im probudili sumnju tim pozivom i onda proverili telefone i onda smo, zapravo, u 'real time-u' videli njihove reakcije, da njima nije svejedno", objasnio je istraživačku metodologiju novinar.
Jedan od "prisluškivanih“ poljoprivrednika na pitanje voditeljke kako je posumnjao i kada da je žrtva tajnih službi, zbunjen odgovara „možda sam sumnjao, a možda i nisam“, ali posle potvrde koju je dobio od BIRN-a i Građanskih inicijativa, definitivno je sumnjao. Ko ne bi.
Dok nije sumnjao, rekao je tada za N1 poljoprivrednik, bilo mu svejedno, ionako je taj telefon koristio za društvene mreže gde sve objavljuje javno, ali kad je saznao da ga prisluškuju i prate tajno ono što on objavljuje javno, više mu nije bilo svejedno. Baš kao ni meni kada sam shvatila da je Maja iz Građanskih inicijativa koja je „pripremala“ svedoke za prisluškivanje prikupljala i svedočenja za upotrebu zvučnog topa. I otad nemam mira, sve se plašim da odnekud ne izađe neko da kaže da nije čuo nikakav nesvakidašnji zvuk dok Maja iz Inicijativa nije inicirala sumnje da su oni odabrani od 150.000 ljudi da budu među onih 34 koji su čuli zvučni top, a da su ostali, ma, gluvi k’o top.
Povezane vesti
Komentari (0)