Kolumna Za šta se sudi Lindzi Klensi?

Javno suđenje Lindzi Klensi trenutno je jedan od najviralinijih sadržaja američkog interneta. Na TikToku je pod heštegom #clancy objavljeno više od 164.000 videa. Prenos prvog dana postupka na Jutjub kanalu „Associated Press“ pregledan 2,1 milion puta, a osamnaesti dan suđenja za manje od jednog dana prešao je milion pregleda. Desetominutni TikTok video bivše zaposlene u psihijatrijskoj bolnici, koji je skupio više od 600.000 lajkova, odbrana je pokušala da uvede u postupak. Sudija to ipak nije dozvolio, ali epizoda ostaje indikativna: sadržaj napravljen za onlajn publiku može postati deo sudske strategije. 

Klensi, tridesetšestogodišnja majka iz Masačusetsa, optužena je da je u januaru 2023. ubila svoje troje dece. Odbrana ne spori da je Klensi izvršila ubistva, no tvrdi da zbog postporođajne psihoze nije krivično odgovorna za njih. To je, naravno, pitanje na koje treba da odgovore sud i veštaci. Ali sudnica u Plimutu od samog početka suđenja nije jedino mesto na kojem se o tome odlučuje. Dok porota sluša svedoke, na hiljade drugih, digitalnih porota već presuđuje — na osnovu dostupnih snimaka, poruka, porodičnih fotografija, načina na koji je neko izgovorio neku rečenicu, ili čak boje mašne koju je tužiteljka nosi u sudnici. 

Fascinacija zločinom, naročito onim koji je deo najdubljih društvenih tabua, nije nastala sa Tik Tokom. Ljudi su oduvek imali potrebu da posmatraju katastrofu: da u njoj tražimo pouku, krivca, potvrdu sopstvene normalnosti ili makar utehu da se tako nešto ne može desiti nama. Ali prenošenje ovakvog sadržaja na internet nije samo uvećalo broj zainteresovanih, već je suštinski promenilo poziciju publike.  

Ranije je javnost dobijala vest, komentarisala je i čekala sledeći tekst. Danas pak ona učestvuje u proizvodnji priče: seče snimke, pravi teorije, analizira izraze lica, pretražuje stare naloge, bira heroje i negativce, pa sve to vraća algoritmu kao novi materijal za dalje širenje. Drugim rečima, suđenje više nije samo pravni postupak koji se medijski prati. Ono postaje serijal, a stvarni ljudi njegovi likovi. 

Svaki novi iskaz je epizoda, svaki naizgled protivrečni detalj potencijalni preokret, svaka nejasnoća dovoljan razlog da se napravi ili uveća zajednica ljudi koja će je „istraživati“. Nije slučajno što je medijska teoretičarka Kejti Koduto ovaj fenomen nazvala „forenzičkim fandomom“: publika stvarne zločine počinje da prati onako kako bi pratila fikciju, u potrazi za tragovima, skrivenim značenjima i onim trenutkom kada će se ispostaviti da je sve bilo drugačije nego što se činilo. 

Ovoliko intenzivnu opsesiju ne može do kraja da objasni „samo“ težak zločin. Deluje da je slučaj Lindzi Klensi pogodio jednu izrazito važnu napetost američkog društva: fantaziju o savršenom majčinstvu, s jedne strane, i odsustvo društvenog sistema zaštite, s druge. Majci je „dozvoljeno“ da bude umorna, uplašena, preopterećena, ponekad i nesrećna — ali sve to samo dok ne dovede u pitanje pretpostavku da njena ljubav prema deci mora biti potpuna, neprekidna i jača od svega drugog. 

Filicid, odnosno ubistvo deteta od strane roditelja, postaje pukotina u predstavi o majčinstvu kao sigurnom mestu, i ta pukotina mora što pre da se zatvori. Jedni je zatvaraju tako što od žene prave čudovište: hladnu, proračunatu osobu koja je samo glumila majku. Drugi je zatvaraju tako što je izmeštaju iz svake krivične odgovornosti i pretvaraju u bolest. Treći u potpunosti odbijaju mogućnost da je majka uopšte mogla da počini zločin, pa proizvode teorije po kojima je pravi krivac njen muž ili neko treći. 

Te pozicije, naravno, nisu ni činjenično ni moralno iste. Ali im je zajednička potreba da se ne zadrže na najnepodnošljivijoj mogućnosti: da se iza figure majke nalazi stvarna osoba, sposobna za ljubav, patnju, bolest, ambivalenciju, ali i za ono što je društvu gotovo nemoguće da zamisli, a još teže da uvidi sistemske strukture koje potencijalno mogu da dovedu do istog.  

Ovde je važno biti precizan. Postporođajna psihoza nije metafora za „teško majčinstvo“, niti je svaka iscrpljena ili depresivna žena potencijalna opasnost za dete. Reč je o ozbiljnom psihijatrijskom stanju, a pitanje da li je u konkretnom slučaju postojalo i kakve je posledice imalo pripada pre svega medicini i sudu. No ako se udaljimo od konkretnih detalja ovog slučaja, pažnja koju mu javnost poklanja takođe leži i u pitanju protivrečne pozicije u koju američko društvo smešta savremeno majčinstvo. 

Ono više nije samo stari ideal nežnosti i žrtve, već je u svetu potrošačkog društva i onlajn identiteta postalo ogroman projekat upravljanja. Od žene se očekuje da bude dostupna deci, emotivno stabilna, profesionalno funkcionalna, fizički oporavljena, psihološki obrazovana, partnerski ispunjena i, po mogućstvu, zahvalna na svemu tome. Ona mora da prati razvoj, ishranu, san, ekran, vrtić, lekare, porodičnu atmosferu i sopstveno mentalno zdravlje, dok se briga o deci u Americi i dalje u velikoj meri tretira kao privatna obaveza pojedine porodice, a ne kao društveno pitanje. 

U takvom poretku nije slučajno što se majka neprestano i pokazuje. Društvene mreže su od nje napravile i arhivarku sopstvene „adekvatnosti“: fotografije rođendana, izleti, recepti, osmesi, uredne sobe, rituali nežnosti. Kada se dogodi tragedija, isti taj arhiv postaje dokazni materijal za gomilu amaterskih forenzičara. Svaka slika može da posluži kao dokaz da je bila brižna, ali i kao dokaz da je sve bila fasada. Svaka poruka pokazuje da je tražila pomoć, ali i da je manipulisala. 

U tome je kvalitativna novost interneta. Nije reč samo o tome da više ljudi posmatra tuđu nesreću, već o tome da su svi pozvani da je pretvore u materijal za sopstveni stav, sopstveni profil i sopstvenu emocionalnu identifikaciju. Mnoge žene koje prate Klenzi najverovatnije ne traže krv ili senzaciju, već pokušavaju da razumeju vlastiti strah, vlastitu iscrpljenost ili iskustvo koje nikada nisu umele da izgovore. No digitalne platforme nisu napravljene da bi takve potrebe mogle da se adresiraju u njihovoj složenosti. One ih gotovo odmah pretvaraju u navijanje: za Lindzi ili protiv nje, za njenog muža ili protiv njega. 

I tako se lako izgubi upravo ono što bi iz ovog slučaja zaista moglo da se nauči. Zašto društvo koje od majki očekuje apsolutnu predanost toliko teško govori o njihovoj stvarnoj usamljenosti, bolesti, radu i strahu – sve dok se oni ne pojave u obliku katastrofe? Sud će doneti presudu Lindzi Klensi. Ali ono što milioni ljudi zapravo pokušavaju da presude jeste mnogo šire: kakva žena sme da bude majka, kakva žena sme da pati i na koji način digitalne platforme, gde provodimo sve veći deo svojih života, krucijalne društvene probleme pretvaraju u puki algoritamski sadržaj, bez mogućnosti rešenja?