Kolumna Jelena i Bojana

U toku prethodnih mesec dana, dve žene, nedvosmislene u podršci studentskih protesta, našle su se na udaru različitih delova iste javnosti kojoj pripadaju. Jelena Pavlović, advokatica, zato što su je studenti pozvali da govori na njihovom Vidovdanskom skupu, i Bojana Maljević, glumica, zato što se usudila da studentima nešto zameri. U prvom slučaju problem je bio u tome što je "pogrešna" osoba dobila pravo da stane na binu; u drugom, što je "prava" osoba prestala da govori baš sve ono što se od nje očekuje. 

Sami događaji su od sekundarne važnosti. Jelena Pavlović nije na kratko postala centralna politička figura zato što je govorila na jednom protestu, niti će se studentski pokret raspasti zato što se Bojana Maljević povukla iz priče o budućoj izbornoj listi. Zanimljivo je nešto drugo: količina javnog prezira prema njima proizvedena za nekoliko sati i brzina kojom je zatim počeo kljakav, no za sad dovoljan, "damage control". Jedni su objašnjavali da Jelena nije govorila kao političarka nego kao advokatica uhapšenih studenata; drugi da Bojana nije bila vetirana, da je njena kritika dobrodošla i da među njima, zapravo, nema sukoba. 

Možda ga zaista i nema, mada je verovatnije da je sukoba zapravo mnogo više, samo se za sad, prilično uspešno, drže iza zatvorenih vrata. Ali ono što smo videli pre naknadnih saopštenja studentskog pokreta bilo je mnogo značajnije od njihovog sadržaja – medijski i javni linč je van svake kontrole. 

Jelena Pavlović smeta jednom delu opozicione javnosti zato što je nacionalistkinja, zato što nije deo liberalnog političkog miljea i zato što je u skupštinu ušla putem koji se tom miljeu ne dopada. To je legitimno političko neslaganje. Problem je što se ono nije pojavilo kao politika, dakle kao rasprava o njenim stavovima, pa čak ne ni o njenom govoru. Pojavilo se kao moralna presuda studentima: "kako ste mogli da pozovete baš nju?", iza čega stoji "… a ne nas?", iako su liberalno orijentisani akteri neuporedivo češći govornici na studentskim događajima od nacionalista. 

Isti ljudi koji mesecima insistiraju na tome da studenti moraju ostati autonomni, da ih partije ne smeju prisvajati i da niko nema pravo da im određuje šta će raditi, iznenada su otkrili granice te autonomije. Studenti su, izgleda, autonomni sve dok biraju ljude koje je prethodno odobrila ona opoziciona infrastruktura koja im obezbeđuje najveći deo logističke i medijske podrške. Kada izaberu nekoga izvan tog kruga, njihova autonomija postaje politička nezrelost ili greška koju treba javno kazniti. 

Kod Bojane Maljević mehanizam je bio obrnut, ali je logika ostala ista. Ona nije bila neprihvatljiva zato što pripada pogrešnoj ideološkoj grupi, već zato što njena podrška više nije bila bezuslovna. Kada je postavila pitanja o načinu izbora kandidata, vetiranju, kontroli i odnosu budućih poslanika prema plenumskoj strukturi, nije otvorena javna rasprava o tome da li su te procedure demokratske ili spojive sa parlamentarnim mandatom. Umesto toga, pojavila se sumnja u njene motive, razočaranje u njenu „nelojalnost“ i podsmeh prema osobi koja je do tada bila sasvim poželjan deo protestne javnosti. 

Suština, međutim, leži u tome da ta logika nije nastala sa Jelenom i Bojanom. Ona je od početka prisutna u onom delu protestne kulture koji ne poznaje političkog protivnika, nego samo moralno bezvrednog čoveka, neretko i nečoveka, koga je potrebno uništiti. Ako nisi uz nas, prema tebi je dozvoljeno gotovo sve. Ta logika nije slučajnost ili usputni fenomen, već je nužna za čitavo funkcionisanje – i samu uspešnost! – studentskog pokreta. Nije pitanje da li žele drugačije, radi se o tome da drugačije ne može. 

To je posledica činjenice da je politika u studentskom pokretu dugo bila suspendovana. U početku su formulisali nekoliko jasnih zahteva, ali su o drugim pitanjima birali da nemaju stav, ili da ga ne izgovore. Ta antipolitičnost im je omogućila širinu: svako je u njih mogao da upiše sopstvene nade, program i ideologiju. Ali ista praznina morala je biti popunjena nečim, pa je umesto političkih razlika, nastala podela na dobre i zle, čiste i nečiste, hrabre i kukavice, ćacije i elitu: ukratko, savršenstvo po sebi protiv zla kao takvog. Da bi se opravdalo poverenje koje se traži "na neviđeno", mora se održavati narativ da je druga strana, strana vlasti, takva da je svako sredstvo u borbi protiv nje poželjno, a sve što zaliči na kritiku studenata apsolutno zabranjeno. 

Jedina novina je što se ovakva logika ovaj put vatreno okrenula ka – unutra. Zato naknadna ograđivanja ne znače mnogo. Ne može se mesecima podgrevati kultura javnog targetiranja, kolektivnog podsmeha i digitalnog linča, pa se zatim iznenaditi kada ona pogodi nekoga koga smatramo svojim. Mehanizam ne poznaje nijanse – njegova svrha je stvaranje crno-belog sveta. Ako je legitimno druge ljude svoditi na etiketu i ponižavati ih zato što nisu deo podobne većine, pri prvoj pojavi "talasanja", ma koliko malo bilo, isto se može desiti i pripadnicima te "strane". 

Zbog toga je pomalo licemerno, a pomalo i smešno, što su se Jelena i Bojana našle iznenađene, premda na različite načine. Sudeći po njenim javnim nastupima, Jelena kao da je tek sada otkrila da liberalna opoziciona javnost ne podnosi stvarni pluralizam onda kada on uključuje i nacionaliste. Bojana je tek sada, kada je mehanizam kontrole otišao predaleko za njen ukus, prepoznala nedemokratske i potencijalno totalitarne tendencije plenumske organizacije. I opoziciona javnost i studentski pokret funkcionišu upravo tako, nesumnjivo barem od odluke da se ide na izbore, samo je agresija do sada uglavnom bila usmerena prema spolja. 

Ali moguće da će je biti sve više. Kada izbori budu raspisani, moraće da se objave imena, programi, hijerarhije i kriterijumi. Anonimnost i antipolitičnost mogu dobro da funkcionišu dok izborna arena još nije formalno otvorena. Kada u nju zaista uđu, Jelena i Bojana verovatno više neće biti incidenti. Učestalost i oštrina takvih pojava zavisiće od tolerancije i spremnosti svih protestnih struja da se istrpi i prećuti sve – pa i ono što se najčešće kritikuje kod vlasti – samo da bi se došlo na vlast. U periodu dok se navodno još ništa ne zna o prirodi buduće studentske liste, i ova informacija mnogo toga govori.