Kolumna Moj deda, Nikola Tesla

Moj deda, naravno, nije bio Tesla. Rođen je u seljačkoj porodici, u skromnom kućerku pored potoka, na par stotina metara od kamena gde je dogovaran i na kraju podignut Toplički ustanak 1917. Sa devet godina napustio je selo i otišao da bude šegrt tada jedinom fotografu u kuršumlijskom kraju. U Beograd je došao maloletan, i posle višedecenijskog mukotrpnog rada konačno otvorio svoju fotografsku radnju. Fotografije za dokumenta i romska venčanja othranila su tu stranu moje porodice.

Deda je imao tek par razreda osnovne škole, i rukopis koji je samo nana umela da pročita. Do kraja života bio je vredan, pošten, šaljiv i topao. Iza njega, ostao mi je pohaban ali i dalje funkcionalan Pentaks ME Super, nekoliko objektiva, mnogo ljubavi i uspomena sa žetvi i košenja, ali i životna mudrost koju ne mogu da nađem među stotinama knjiga u svojoj dnevnoj sobi.

U poslednjih par dana, afera "Žaklina Hajdin Tesla" još jednom je potcrtala da je elitizam jedno od ključnih obeležja srpske opozicione politike. Da li gospođa Tatalović ima ili nema akademsku "plavu krv" manje je bitno; kao što je i pitanje toga da li laže ili govori istinu manje važno od toga po pitanju čega je nastala cela ova ujdurma – naime, od pretpostavke da je takva vrsta porekla uopšte važna i da dodaje ili oduzima na nečijoj vrednosti.

Radi se o najupornijoj i najviše hranjenoj iluziji modernog sveta – ideji da obrazovanje, "lepo vaspitanje" i razvijan talenat nužno oplemenjuju duh. Da što su ljudi formalno obrazovaniji, da su samim time moralniji, sposobniji i da više vrede. Paradoks XX veka, u kojem nikada nije bilo više univerziteta, nikada više nauke, nikada više "znanja" — i nikada više sistematskog, racionalno organizovanog zla, ne predstavlja slučajnost. Od doktora Mengelea do Leni Rifenštal, jasno je da obrazovanje, stručnost i talent ne samo da nisu nužno brana zlu, već mogu biti njegov motor i ono što ga čini efikasnijim.

Sve ovo naravno ne znači da je obrazovanje samo po sebi nepotrebna ili bezvredna stvar. Opšte je mesto da su masovan pristup obrazovnim institucijama, opismenjavanje i kultura u užem smislu važne tekovine svakog društva. Ceniti nečije znanje ili stručnost nije samo po sebi elitizam, već logična posledica funkcionisanja u bilo kojem sistemu.

Elitizam nastaje onog trenutka kada razlike u obrazovanju počinju da nameću razlikovanje u ljudskosti, i da neko ko više vredi u svojoj profesiji automatski počinje više da vredi i kao čovek. Ma kakva tobože obrazovana elita zapravo bila u pogledu svoje moralnosti, svojih sposobnosti i svoje prakse postaje nebitno – ona zadobija i svaki drugi autoritet, posebno politički, dok ga oni manje obrazovani, manje „talentovani“, manje „pismeni“, po logici stvari automatski gube.

I to je upravo ono čemu prisustvujemo mesecima unazad. Oštro napravljena podela na one koji se navodno bore za čisto dobro i na one koji navodno žele da održe čisto zlo svoj legitimitet crpi iz moći elitizma da ubedi ljude da su diplome ili uspesi garant dobra. Garant toga da ste "na pravoj strani istorije". I najvažnije – da to "dobro", i tu "pravu stranu", ne morate zastupati, braniti ili obrazlagati bilo kakvim argumentima, strategijama ili planom. Dovoljno je da iznosite elitističke stavove i da pustite psihologiju masa da dalje odradi svoje.

Tako dolazimo do jednog od važnijih paradoksa aktualnih političkih trvenja u Srbiji. Ako još od Gustava Le Bona znamo da  mase nisu puki zbir pojedinaca, te da konkretne osobine pojedinaca, bile one pozitivne ili negativne, prestaju da budu važne pred kolektivnom svešću, ovaj čudan spoj elitističke građanštine s jedne strane i resentimanske malograđanštine s druge doveo je do toga da i same elitističke pretpostavke ne moraju ni na koji način biti dokazive, već funkcionišu kao puka dogmatika.

Da pojednostavim: simbioza elitističkih fantazija predvodnika protesta i logike psihologija masa ono je što može da objasni kako sloj društva koji sebe percipira kao intelektualno-kulturni krem de la krem u praksi završava u parolama poput „pumpaj“ i „dinstaj“. Kako redovni profesor sociologija bez zadrške ili ikakve ideje o minimumu kritičkog mišljenja rasistički priča o navodno niskoj inteligenciji srpskog naroda. Ili kako naš najgledaniji živi reditelj bez pardona naziva većinu naroda, od koje usput sam živi, primitivnom, nepismenom i zlom.

Upravo to je ono što psihologija mase radi – kreira naivne, povodljive, bezlične pojedince, sklone prostim i preteranim osećanjima, podložne svakoj vrsti društvene hipnoze i zaraze, jer ukida ono što je zapravo ključno u svakoj profesiji, u svakom poslu, i u svakom obrazovanju – mogućnost refleksije i samokritike. Elitizam je tu da im u celom tom procesu garantuje intelektualnu izuzetnost i moralnu uzvišenost – iako, mada su ih potencijalno kao pojedinci možda i imali, upravo njih nemaju ili gube.

I tako završavamo u situaciji u kojoj je "normalno" da borci protiv "nepotizma" ističu svoje akademsko (lažno ili ne) poreklo. Da sfere društva u kojima kao da i dalje vlada primogeniture, poput glume, drže lekcije o pravednosti i meritokratiji. Da vam profesori koji su ćutali ili podržavali proces uništavanja visokog obrazovanja kroz bolonjsku reformu danas drže lekcije o važnosti diploma i polaganja nekakvih moralno najvažnijih ispita.

Elitizam pretvara obrazovanje u monopol nad stvarnošću a psihologiju masa u svoj stabilizator. U društvu u kojem jedna uska grupa svojim pukim postojanjem definiše šta je vredno a šta ne, i tako masi zadaje okvire u kojima uopšte može da „misli“, elitizam se pokazuje kao veoma efikasan oblik manipulacije i vladavine: onaj koji ne mora da se brani - jer se doživljava kao znanje, a znanje se doživljava kao dobro.

U tom smislu, prava opasnost nije neznanje. Prava opasnost je spoj formalnog obrazovanja kao garanta dobra s jedne strane i masovne povodljivosti s druge. Ona deli društvo, oduzima ljudskost svakome ko nije na njenoj strani ili ko uputi bilo kakvu kritiku ili pokaže bilo kakvu sumnju. U tom procesu, naravno, i sama degradira, jer ideja o sopstvenoj savršenosti i neupitnosti sprečava svaki momenat duhovnog i duševnog rasta. Apostoli kritičke misli završavaju u najgorem obliku dogmatizma.

Za razliku od ljudskog znanja, koje zaista može da oplemenjuje i koje se, naravno, ne stiče isključivo u institucijama obrazovanja, već se stiče i na njivi, elitizam predstavlja suštu suprotnost plemenitosti. On u ime odbrane „pravde“ zapravo brani svoje privilegije i svoje mesto u poretku. Tvrdi da se bori protiv moćnika, ali zapravo pokušava za sebe da zadobije još veću moć. U svemu tome nema ničega plemenitog niti dostojanstvenog. Dok s indeksom u ruci prezrivo govori o praziluku koji "primitivcima" viri iz torbe,  elitista je potpuno slep za pokondirenu tikvu u svojoj.